Zidanje Ravanice (SANU)

0001 Šetnju šeće srpski car Lazare
0002 Po Kruševu, gradu bijelome,
0003 Sa Milicom, milom gospom svojom.
0004 Tad Milica caru govorila:
0005 ”Car Lazare, sunce iza gore,
0006 Zaludu li dvoje carujemo,
0007 Zadužbine nikakve nemamo –
0008 Mi nemamo mosta od kamena,
0009 Mi nemamo ara otvorena
0010 Nit’ imamo manastire crkve!”
0011 Što je godir Milka govorila
0012 Sve je Lazi vrlo milo bilo,
0013 Pa je njojzi tio govorio:
0014 ”Idi, gospo, idi dobro moje,
0015 Donesi mi devetere ključe
0016 Da izvadim presileno blago,
0017 Da ga dadem miloj braći tvojoj,
0018 Braći tvojoj, a mojim šurama,
0019 S njim nek’ idu niza Srijem ravni,
0020 Ka Brdniku, pod goru Vruškinju
0021 Nek’ mi ziđu crkvu Ravanicu,
0022 Ravanicu, moju zadužbinu!”
0023 To Milica jedva dočekala
0024 Pa papuče na noge natuče
0025 I izvadi devetere ključe.
0026 Uze Lazo presileno blago,
0027 I doziva devet Jugovića,
0028 Jugovića, devet šura svojih,
0029 Pak j’ ovako njima govorio:
0030 ”Nos’ te blago niza Srijem ravni,
0031 Ka Brdniku, pod goru Vruškinju
0032 Saziđ’ te mi crkvu Ravanicu,
0033 Ravanicu, moju zadužbinu!”
0034 Jugovići blago odnesoše
0035 Ka Brdniku, pod goru Vruškinju,
0036 Al’ ne ziđu crkvu Ravanicu,
0037 Većem ziđu kulu prebijelu
0038 I u kulu zatvoriše blago.
0039 Oni su mi teške kesedžije,
0040 Na vilajet nametnuše namet,
0041 Begluk kola i begluk volova,
0042 I na onu jadnu udovicu
0043 Koja prede tuđu kuđeljicu,
0044 Na nju meću po sedam dukata,
0045 Da saziđu Ravanicu crkvu.
0046 Svi imaše i njima dadoše,
0047 Al’ ne ima sedam siromaha;
0048 Jugovići, teške kesedžije,
0049 Namjestiše sedmera vješala,
0050 Objesiše do šest siromaha,
0051 Al’ uteče Petar neimare,
0052 On mi bježi ka Kruševu gradu
0053 Da s’ potuži srpskom car-Lazaru.
0054 Nadaleko ugleda ga Lazo,
0055 Ter je njemu tio govorio:
0056 ”Oj Boga ti, Petre neimare,
0057 Koja ti je cvijelit’ nevolja –
0058 Zar ti nije nadnica plaćena
0059 Što s’ gradio crkvu Ravanicu,
0060 Ravanicu, moju zadužbinu?”
0061 Al’ mu veli Petar neimare:
0062 ”Car Lazare, sunce iza gore,
0063 Žalosna ti tvoja zadužbina!
0064 Ne ziđu ti Ravanicu šure
0065 S tvojim blagom koje s’ namenio –
0066 Sazidaše kulu prebijelu
0067 I u kulu zatvoriše blago,
0068 Na vilajet nametnuše namet,
0069 Begluk kola i begluk volova,
0070 I na onu jadnu udovicu
0071 Koja prede tuđu kuđeljicu,
0072 Na nju meću po sedam dukata
0073 I otud ti ziđu Ravanicu!
0074 Svi imaše i njima dadoše,
0075 Al’ ne ima sedam siromaa.
0076 Jugovići, teške kesedžije,
0077 Namjestiše sedmera vješala,
0078 Objesiše do šest siromaa,
0079 Ja uteko i do tebe dođo!”
0080 Muči Lazo, ništa ne govori,
0081 Već doziva svog slugu Miloša:
0082 ”O Miloše, vjerna slugo moja,
0083 Ti posjedni konja od megdana,
0084 Pak ti idi niza Srijem ravni,
0085 Ka Brdniku, pod goru Vruškinju,
0086 Posjeci mi devet Jugovića,
0087 Jugovića, devet šura mojih!”
0088 To je Miloš za Boga primio,
0089 Pak posjede dobra konja svoga
0090 I pojezdi niz Kruševa grada.
0091 Al’ ga srete gospođa Milica,
0092 Te je njemo tio govorila:
0093 ”O Miloše, verna slugo moja,
0094 Ostavi mi brata bar jednoga,
0095 Al’ mlađega ali starijega,
0096 S čime ću se jadna zaklinjati!”
0097 Njojzi Miloš tio odgovara:
0098 ”Carska ga se riječ ne pobija,
0099 Već suvijem pozlaćuje zlatom!”
0100 Ode Miloš niza Srijem ravni.
0101 Al’ kad dođe pod goru Vruškinju,
0102 Dočeka ga devet Jugovića,
0103 Ruke šire da s’ u lice ljube;
0104 Neće Miloš da s’ u lice ljubi,
0105 Već poteže perna buzdovana
0106 I udara devet Jugovića,
0107 Naopako saveza im ruke,
0108 Pak ih ćera kuli prebijeloj.
0109 On otvori kulu prebijelu
0110 I iz kule izvadio blago,
0111 U nju meće devet Jugovića.
0112 A kad plati svakome nadnicu
0113 Što je zid’o crkvu Ravanicu,
0114 Kočije mu pretekoše blaga.
0115 Sad pojezdi ka Kruševu gradu;
0116 Nadaleko ugleda ga Milka,
0117 Te je njemu tio govorila:
0118 ”O Miloše, vjerna slugo moja,
0119 Jesi li mi brata ostavio,
0120 Al’ mlađega ali starijega,
0121 Čime ću se jadna zaklinjati?”
0122 Njojzi Miloš tio odgovara:
0123 ”N’jesam, gospo, bogme nijednoga,
0124 Carska ga se riječ ne pobija,
0125 Već suvijem pozlaćuje zlatom!”
0126 Pade Milka na zemljicu crnu
0127 Od velike tuge i žalosti;
0128 Nju mi niko podignut’ ne more,
0129 Ni sam s glavom srpski car Lazare.
0130 Pa Milošu Lazar govorio:
0131 ”O Miloše, vjerna slugo moja,
0132 Što joj n’jesi brata ostavio,
0133 Ol’ mlađega oli starijega,
0134 Čime će se jadna zaklinjati!”
0135 Njemu tio Miloš odgovara:
0136 ”Car Lazare, sunce iza gore,
0137 Nijednog joj pogubio n’jesam –
0138 Sablja tvoja, evo glava moja!”
0139 Kad to čula gospođa Milica,
0140 Ona se je na noge skočila,
0141 Pak Miloša slugu poljubila,
0142 Darova mu milu ćerku svoju
0143 I darova siniju od zlata,
0144 Koja vredi hiljadu dukata.