Зидање Високих Дечана
Вино пије српски краљ Стеване
У Призрену, Своме Цариграду
А са сином својим, цар Степаном.
Вино пише славно говорише:
Све о царству и њину господству,
А како ће боље царовати,
Царовати и господовати.
Ал' говори силни цар Степане:
"О мој бабо, српски краљ Стеване!
Оди, бабо, да се дијелимо:
Јер не можемо оба царовати,
Царовати и господовати!
Раздвојимо на Призрену царство,
Подвојимо царство и господство,
Подвојимо седам кула блага,
Подвојимо земље и градове,
Подвојимо лафе и тимаре."
Ал' говори српски цар Стеване:
"Зашто, сине, да се дијелимо?
Шта с' у царству пожелео, сине?
У честиту дому Немањића
Доста царства, доста и господства,
Доста пива, доста и јестива!
Ако си се слакомио, сине,
Ти да узмеш на Призрену царство,—
На поклон ти царство и господство!
И на поклон земље и градови,
И на поклон седам кула блага,
И на поклон народ Србадија!
На поклон ти и земља Бугарска,
На поклон ти и Македонија,
Црна Гора, па и Албанија;
На поклон ти и Сријем и Босна,
И Приморје, па и Далмација!
— Од тога ти ништа тражит' нећу;
Но ти Божји аманет ја дајем:
Чувај народ као своју главу,
Да ти своју не изгубиш душу.
Ђе год нађеш цркве обаљене,
Свуд' остави од царева блага,
Да се граде пребијеле цркве
И подижу свети манастири.
Ђе год нађеш воду у планини,
Свуд' остави од својега блага,
Да се вода води из планина
И доводи, сине, у шехере,
Да је пију болни и невољни,
Да угодиш светој вољи Божјој,
Да те народ свагда благосиља.
Кад год градиш какву задужбину,
Све намењуј за својега здравља
И за здравље и за своју душу,
Као што су први Немањићи.
— Од свега ти ништа тражит' нећу,
Тек поклон' ми то село Дечане,
Та Дечане више Истинице,
Код студене код воде Бистрице,
Међу Пећи међу Ђаковицом:
Хоћу, царе, манастира градит'.
И поклон' ми седму кулу блага:
Да уз цркву и конаке градим,
Да се народ има где склонити."
Кад то зачу силни цар Степане,
Од земље је на ноге скочио,
Капу скида, до земље се свија,
И пред оцем земљу пољубио,
Пољуби га у скут и у руку,—
Сузе рони од веље радости:
"Гради, бабо, честито ти било!
Гради цркву, какву ти је драго:
Немој наше зажалити благо."
Ал' говори српски краљ Стеване:
"Хоћу градит' бела манастира,
Темељ ћу му од сребра градити,
А диреке од бела карловца,
А покрит' га жеженијем златом;
Да је висок, да га вишег нема,
Да је сјајан, да га лепшег нема,
Да га нигде у свијету нема;
Нек се знаде царска задужбина:
Нек се знаде е смо царовали!"
Кад то чула сестрица Јелена,
Три пута се пред братом преклања,
Љуби њега у десницу руку,
Па је њему тихо беседила:
"О мој брате, српски краљ Стеване,
Немој таквог манастира градит'
Не казују л' књиге старо-стојне:
Хоће Турци преузети царство;
Неће ни се одржати црква,
Одржати у турскоме царству!
Хоће Турци развалити цркву,
Покупити срму и позлату:
Од срме ће рахтове градити,
Те китити коње седленике;
А од злата булама ђердане,
Тер китити своје верне љубе.
Но ти гради бела манастира:
Темељ гради од студен-камена,
Од мермера бело џефераста,
А диреке од бела мермера;
И покриј је тешкијем ооловом,
Јер то Турци ни гледати неће;—
Тако ће се одржати црква,
Одржати у турскоме царству.
У њој ће се певат' литурђија
И купит' се народ Србадија."
Тако краљу гради манастира,
Манастира насред Метохије,
Те сакупи хиљаду мајстора,
Он га гради за седам година;
Темељ гради од студен-камена,
А диреке од белог мермера,
И покри га тешкијем оловом,
Те је виши, да га вишег нема,
Нашара га, да лепшег нема!
У њему се пева литурђија
И купи се народ Србадија.
Како тадар, тако и данаске!
И певала за дуго, за много!
Извори
[уреди]- Братство бр.2 (1888)