Звонимир/9
| ←Осми призор | Звонимир Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
ДЕВЕТИ ПРИЗОР
Петар бан
(долазећи)
Амо, момци, вуц'те је одавдие.
Звонимир
Свиетли бане, незови момака,
Зашт' ћу и ја моје да дозовем,
А има их и три пут толико,
Па ће бити крви без користи.
Нег' допусти да нас два свршимо,
И боље ј е да свиет други незна.
Бан
(к момцима)
Тамо стојте! (к Звонимиру) с тобом немам ништа,
С овом овдие имам разговора.
Каквим да те именом назовем?
Риечи праве немогу да нађем
А да ј' могу без стида изрећи!
Да покупим све, што свиет говори,
Кад ког грди, који зло учини,
И уцвиели свога родитеља,
И за храну срамотом захвали,
И погази образ пред свијетом,
И укаља кућу пред народом,
Небих мог'о толико казати,
Колико ти данас ми сагриеши!
Но времена бити ће разговору,
А сад хајде тек да се уклониш
Из очију ове љуте гује,
Која живот погледом ти пије,
А ти немо'ш да се обавиестиш.
(Узме је за руку и вуче је.)
Звонимир
(узме је за драгу руку.)
Стани, бане! И ја се ту питам!
Кћи је твоја, ал' супруга моја —
Бан
Шта супруга? Та прие ћу је дати
Оном змају, што с' у гори леже,
Онора гаду, што у блату гмиже,
Дивљој звиери, и самом ђаволу,
Него теби, — одлази одавдие!
Звонимир
Света црква мени је предаде —
Бан
Та кажи ми ту злочесту цркву,
Па ћу љутим огњем је спалити,
Свештеника пред њом обиесити!
Но шта риечи узалуд просипам,
Трзај сабљу, па да прекинемо.
(Пусти кћер и тргне сабљу.)
Лиепосава
Стани, то је супруг кћери твоје!
Бан
Момци амо, без крви небуде.
Звонимир
(пусти руку Лиепосавину тргне мач и повиче својима)
Повеж'те их, да небуде биеде!
(за кулисама се боре)
Бан
Сто ђавола, моје надвладаше.
Ништа за то, један ја доста сам.
Хајде амо ! (повуче кћер за руку)
Звонимир
(навали сабљом на њега)
Немогу т' је дати,
Док у руци бритку сабљу држим.
Лиепосава
(зауставља га)
Не за Бога, то је мој родитељ!
Звонимир
(застане)
Немој тако да чинимо, бане!
Силом нећеш доћи до ничега.
Нег', ево је, па да је питамо,
Нек' пресуди сама, са киме ће.
Бан
С ким до с отцем! Пола си живота
Потрла ми, кад си ми одбиегла,
Хајде сада потри што остаде,
И угрезни у своју срамоту.
Ја те зовем у име онога,
Који ведри и који облачи,
Непослушну диецу наказује,
А послушној добру срећу шиље,
Хајде са мном!
Звонимир
Та сиети се само,
Ста си јуче Богу обиећала,
Да ме нећеш никад оставити
Већ до гроба виерно ме пратити.
Бог сам рече жени оставити
Отца свога и са мужем поћи:
Хајде са мном.
Бан
Преклињем те небом,
И именом, које сам ти дао,
Бригом, муком и самртним страхом,
Којим сам те до сад одхранио,
И мајчиним млиеком и сузама,
Гробом њеним и драгим споменом,
Неостављај куће ни поштења,
Неодлази од отца рођена,
Већ хајд' са мном!
Звонимир
Знаш, шта си ми била,
Што си била, данас си и више.
Узми ову моју сабљу бритку,
Па ме најприе у срдце удари,
П' онда иди, ако ти је драго:
Ал' док ово овдие срдце бије,
Неостављај, ком си све на свиету,
Више него и отац и мајка,
Дража него и земља и небо,
И милија од самог живота;
Ком си свиетлост, живот, сласт и радост;
Ком' без тебе несија сунашце
И неблиста сјајна миесечина;
Ком ће виечна, ако га оставиш,
Помрчина у главу улиести,
А у срдце гуја се смиестити,
Па ће живит', а боље би било,
Да га мртва покрије земљица.
О неиди од свога супруга!
Лиепосава
Срдце м' тамо, срдце м' амо вуче,
А нит' могу тамо нит' овамо.
Отче драги, остави се мржње,
Благослови своју јединицу,
Па сва наша престат' ће невоља.
Бан
Твоје око само њега види,
Твоје ухо само њега чује:
Иди дакле, па будите срећни
Као Каин, који брата' уби,
Као дрво, које гром удари,
Као камен, на ком ништ' нероди!
А ево ти отчино уздарје,
Па нек часа у дану небуде,
А у часу ниједног' триенутка,
Да ми риечи у глави т' незвоне
К'о грмљава по празних долових:
Куд год пошла на биеду наишла,
Гдие год стала на несрећу стала;
Нек' те гони и дању и ноћу
Облик отца, како сад те куне,
А у сами срдце ти кидала
С гриешним смиехом рука материна;
Што појела угљеном постало,
Што попила једом се створило;
Куд гледала, саму крв видила,
Ког грлила, мртва загрлила,
Ког љубила, живот му попила;
Што родила, дивља звиер ти било,
Што дојила, у змију с' створило;
Неумрла док неполудила —
Лиепосава
(ужаснута)
Престан' отче, небо ће с' срушити!
Бан
Гроб ти кости напоље измет'о,
Из лубање пили ти унуци,
А име ти људи спомињали
Са именом частни га убио —
Лиепосава
(изван себе)
Немој даље Божја ти имена!
Звонимире, с овим благословом
Немогу ти с' уселит' у кућу!
Хајде отче, са тобом ћу поћи:
Ал' ти кажем сада за свакада,
Можеш искат' какву хоћеш жртву,
Ал' за другог' полазит' немогу.
Риеч и црква за оног' ме вежу,
А гриех душу за навиек убија.
Звонимире, с' богом остај друже!
Ох хоћемо л' кадгод видити се?
Неплач' драги! Хајде са мном, отче!
(Оду)
Звонимир
Прогута је љута звиер из горе,
Никада је више видит' нећу!
Зашт' никада! Та та чиста душа
Ублажит' ће и риса у гори,
Канио л' неће отца рођенога!
Лиепосаво! окрени се малко,
Да ти видим јошт једаред лице —
Оде — мрак се око мене хвата
Сад ћу пасти — о да би крај био!
(Завиеса падне)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.
|