Zvonimir/9
| ←Osmi prizor | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR |
Prvi prizor→ |
DEVETI PRIZOR
Petar ban
(dolazeći)
Amo, momci, vuc'te je odavdie.
Zvonimir
Svietli bane, nezovi momaka,
Zašt' ću i ja moje da dozovem,
A ima ih i tri put toliko,
Pa će biti krvi bez koristi.
Neg' dopusti da nas dva svršimo,
I bolje j e da sviet drugi nezna.
Ban
(k momcima)
Tamo stojte! (k Zvonimiru) s tobom nemam ništa,
S ovom ovdie imam razgovora.
Kakvim da te imenom nazovem?
Rieči prave nemogu da nađem
A da j' mogu bez stida izreći!
Da pokupim sve, što sviet govori,
Kad kog grdi, koji zlo učini,
I ucvieli svoga roditelja,
I za hranu sramotom zahvali,
I pogazi obraz pred svijetom,
I ukalja kuću pred narodom,
Nebih mog'o toliko kazati,
Koliko ti danas mi sagrieši!
No vremena biti će razgovoru,
A sad hajde tek da se ukloniš
Iz očiju ove ljute guje,
Koja život pogledom ti pije,
A ti nemo'š da se obaviestiš.
(Uzme je za ruku i vuče je.)
Zvonimir
(uzme je za dragu ruku.)
Stani, bane! I ja se tu pitam!
Kći je tvoja, al' supruga moja —
Ban
Šta supruga? Ta prie ću je dati
Onom zmaju, što s' u gori leže,
Onora gadu, što u blatu gmiže,
Divljoj zvieri, i samom đavolu,
Nego tebi, — odlazi odavdie!
Zvonimir
Sveta crkva meni je predade —
Ban
Ta kaži mi tu zločestu crkvu,
Pa ću ljutim ognjem je spaliti,
Sveštenika pred njom obiesiti!
No šta rieči uzalud prosipam,
Trzaj sablju, pa da prekinemo.
(Pusti kćer i trgne sablju.)
Lieposava
Stani, to je suprug kćeri tvoje!
Ban
Momci amo, bez krvi nebude.
Zvonimir
(pusti ruku Lieposavinu trgne mač i poviče svojima)
Povež'te ih, da nebude biede!
(za kulisama se bore)
Ban
Sto đavola, moje nadvladaše.
Ništa za to, jedan ja dosta sam.
Hajde amo ! (povuče kćer za ruku)
Zvonimir
(navali sabljom na njega)
Nemogu t' je dati,
Dok u ruci britku sablju držim.
Lieposava
(zaustavlja ga)
Ne za Boga, to je moj roditelj!
Zvonimir
(zastane)
Nemoj tako da činimo, bane!
Silom nećeš doći do ničega.
Neg', evo je, pa da je pitamo,
Nek' presudi sama, sa kime će.
Ban
S kim do s otcem! Pola si života
Potrla mi, kad si mi odbiegla,
Hajde sada potri što ostade,
I ugrezni u svoju sramotu.
Ja te zovem u ime onoga,
Koji vedri i koji oblači,
Neposlušnu diecu nakazuje,
A poslušnoj dobru sreću šilje,
Hajde sa mnom!
Zvonimir
Ta sieti se samo,
Sta si juče Bogu obiećala,
Da me nećeš nikad ostaviti
Već do groba vierno me pratiti.
Bog sam reče ženi ostaviti
Otca svoga i sa mužem poći:
Hajde sa mnom.
Ban
Preklinjem te nebom,
I imenom, koje sam ti dao,
Brigom, mukom i samrtnim strahom,
Kojim sam te do sad odhranio,
I majčinim mliekom i suzama,
Grobom njenim i dragim spomenom,
Neostavljaj kuće ni poštenja,
Neodlazi od otca rođena,
Već hajd' sa mnom!
Zvonimir
Znaš, šta si mi bila,
Što si bila, danas si i više.
Uzmi ovu moju sablju britku,
Pa me najprie u srdce udari,
P' onda idi, ako ti je drago:
Al' dok ovo ovdie srdce bije,
Neostavljaj, kom si sve na svietu,
Više nego i otac i majka,
Draža nego i zemlja i nebo,
I milija od samog života;
Kom si svietlost, život, slast i radost;
Kom' bez tebe nesija sunašce
I neblista sjajna miesečina;
Kom će viečna, ako ga ostaviš,
Pomrčina u glavu uliesti,
A u srdce guja se smiestiti,
Pa će živit', a bolje bi bilo,
Da ga mrtva pokrije zemljica.
O neidi od svoga supruga!
Lieposava
Srdce m' tamo, srdce m' amo vuče,
A nit' mogu tamo nit' ovamo.
Otče dragi, ostavi se mržnje,
Blagoslovi svoju jedinicu,
Pa sva naša prestat' će nevolja.
Ban
Tvoje oko samo njega vidi,
Tvoje uho samo njega čuje:
Idi dakle, pa budite srećni
Kao Kain, koji brata' ubi,
Kao drvo, koje grom udari,
Kao kamen, na kom ništ' nerodi!
A evo ti otčino uzdarje,
Pa nek časa u danu nebude,
A u času nijednog' trienutka,
Da mi rieči u glavi t' nezvone
K'o grmljava po praznih dolovih:
Kud god pošla na biedu naišla,
Gdie god stala na nesreću stala;
Nek' te goni i danju i noću
Oblik otca, kako sad te kune,
A u sami srdce ti kidala
S griešnim smiehom ruka materina;
Što pojela ugljenom postalo,
Što popila jedom se stvorilo;
Kud gledala, samu krv vidila,
Kog grlila, mrtva zagrlila,
Kog ljubila, život mu popila;
Što rodila, divlja zvier ti bilo,
Što dojila, u zmiju s' stvorilo;
Neumrla dok nepoludila —
Lieposava
(užasnuta)
Prestan' otče, nebo će s' srušiti!
Ban
Grob ti kosti napolje izmet'o,
Iz lubanje pili ti unuci,
A ime ti ljudi spominjali
Sa imenom častni ga ubio —
Lieposava
(izvan sebe)
Nemoj dalje Božja ti imena!
Zvonimire, s ovim blagoslovom
Nemogu ti s' uselit' u kuću!
Hajde otče, sa tobom ću poći:
Al' ti kažem sada za svakada,
Možeš iskat' kakvu hoćeš žrtvu,
Al' za drugog' polazit' nemogu.
Rieč i crkva za onog' me vežu,
A grieh dušu za naviek ubija.
Zvonimire, s' bogom ostaj druže!
Oh hoćemo l' kadgod viditi se?
Neplač' dragi! Hajde sa mnom, otče!
(Odu)
Zvonimir
Proguta je ljuta zvier iz gore,
Nikada je više vidit' neću!
Zašt' nikada! Ta ta čista duša
Ublažit' će i risa u gori,
Kanio l' neće otca rođenoga!
Lieposavo! okreni se malko,
Da ti vidim jošt jedared lice —
Ode — mrak se oko mene hvata
Sad ću pasti — o da bi kraj bio!
(Zaviesa padne)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.
|