Звонимир/44
| ←Шеснајести призор | Звонимир Писац: Јован Суботић СЕДАМНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
СЕДАМНАЈЕСТИ ПРИЗОР
АМИКО:
(притрчи к сину и прихвати га)
Небој ми се, моје чедо драго,
Није стриела дубоко продрла,
Неће тебе хитац уморити.
(спусти га на земљу)
БЛАЖ:
(слабим гласом)
У срдцу је... Ево пред очима
Тама ми се хвата, — немогу ти
Оддахнути. — Сад ће крај да бу —
(умре)
АМИКО:
Ох!
И доиста!
(Хрватину)
Шта то би пријане?
Је л' истина? (гледи на сина и пипа га)
Са лица му гнусна
Смрт кези се на несрећног отца —
Нигдие знака од живота нема —
(устане и узме се за главу)
Та овај час жив је ту стојао,
Млад к'о капља, здрав к'о дриен у гори,
Пун живота к'о младо пролиеће,
Лиеп к'о мајска у роси ружица.
Јасан као сунце на истоку —
Ев' одовуд' глед'о је јелена —
Одандие је звиерче устриелио —
С овог миеста ј' с нама говорио —
А сад' (спусти се на колиено к сину, гледне
му у лице, па онда цикне)
Мртав! — као онај јелен
Тамо — лежи без живота — хладан -
Нит' ће с' игда с тог миеста дигнути,-
Нит' ће игда отца погледати, —
Нит' ће игда мајку загрлити, —
Нит' ће игда: отче! мајко ! рећи.!
(скочи)
Је л' истина, кнеже, што видимо?
Каж' да није! О реци, да није!
Рец' да спава, па да ће устати
Млад и лиеп и здрав и пун живота!
Та то немож' бити! То је једно
Моје диете, — једно благо моје, —
Никог више немам на свијету,
Осим њега свиета за ме нема —
Не, то немож' бити! — Жив и мртав!
У мах један здрав здравцат умриети!
Је ли, кнеже, да то бит' неможе? —
Дај, помози, драги пријатељу,
Ту се само живот претајао!
Ход', да ову стриелу извучемо!
Дај балсама, да рану заспемо!
Рана ће се ова залиечити.
Стотинама ране преболиеше,
Зашт' да мој син један непреболие? -
Брже, кнеже, негуби времена,
Дај' балсама, дај помоћи, кнеже! —
Ходи!
ХРВАТИН:
(спусти се к Блажу и гледа)
Брате, ту помоћи нема;
Ту је душа тиело оставила!
(плаче)
АМИКО:
Није, није! Ево м' око сијну!
Ево блиеда устна му задрхта!
ХРВАТИН:
(уздахнувши)
Биедни отче! срдце т' вара око!
АМИКО:
Сине драги! чуј, отац те зове, —
Погледај ме! — Само једну шапни
Мрдни руком, ил' се промешкољи —
(гледи га)
Ох! та мртав угљен би букнуо,
Да у њега с овом жељом пирнем,
А мог сина, мог јединог сина
Око оста тамно и угасло; —
Камен би се сињи задрмнуо,
Да га викнем, к'о што тебе вичем,
А синовља рука немиче се! —
Сине сладки! Чедо моје мило! —
Ох! нечује, невиди, неживи —
(пада на њега)
ХРВАТИН:
Еј, Славиша, шта учини тужан?
Најбољега уби пријатеља!
(диже отца)
Устај, друже! Ништа непомаже!
Ма с' убио, њега неподиже!
Него хајде, да га однесемо —
АМИКО (устане):
А куда га знамо односити?
Како ћу га показати мајци?
Та свиснут' ће кад га таквог види!
ХРВАТИН:
Божју вољу морамо сносити!
АМИКО:
Божју вољу? Зар по Божјој вољи
Умре син мој?
ХРВАТИН:
Без Божије воље
Не б' му спала ни длака са главе!
АМИКО:
Ти се вараш. Божија је воља
Милостива; Бог тек добро даје;
И што бива по виечним законма
Живота нам, то је Божја воља!
А гдие људска рука нит живота
Звиерским биесом човиеку прекине,
Ту се сбива воља сатанина,
А Бог лице одтуда окреће...
ХРВАТИН:
Буди муж! Та ти си смрт видио
У бојевих у најгрђој слици,
Па недај се да те сад' погази...
Буди јунак, кад си увиек био.
АМИКО:
Право кажеш! Сузе непомажу,
Нит' помаже туга и запиевка:
Бит' ћу јунак, (шкрипи зубма) бит' ћу јунак, кнеже!
Нећу плакат', нећу ти кукати,
Ал' ћу — бит' ћу — бит' ћу јунак, кнеже! —
(одважно)
Сиеци гране, и гради носила,
Да носимо у гроб моју радост,
Моје благо, мој живот и наду —
(Завиеса падне).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.
|