Zvonimir/44
| ←Šesnajesti prizor | Zvonimir Pisac: Jovan Subotić SEDAMNAJESTI PRIZOR |
Prvi prizor→ |
SEDAMNAJESTI PRIZOR
AMIKO:
(pritrči k sinu i prihvati ga)
Neboj mi se, moje čedo drago,
Nije striela duboko prodrla,
Neće tebe hitac umoriti.
(spusti ga na zemlju)
BLAŽ:
(slabim glasom)
U srdcu je... Evo pred očima
Tama mi se hvata, — nemogu ti
Oddahnuti. — Sad će kraj da bu —
(umre)
AMIKO:
Oh!
I doista!
(Hrvatinu)
Šta to bi prijane?
Je l' istina? (gledi na sina i pipa ga)
Sa lica mu gnusna
Smrt kezi se na nesrećnog otca —
Nigdie znaka od života nema —
(ustane i uzme se za glavu)
Ta ovaj čas živ je tu stojao,
Mlad k'o kaplja, zdrav k'o drien u gori,
Pun života k'o mlado prolieće,
Liep k'o majska u rosi ružica.
Jasan kao sunce na istoku —
Ev' odovud' gled'o je jelena —
Odandie je zvierče ustrielio —
S ovog miesta j' s nama govorio —
A sad' (spusti se na kolieno k sinu, gledne
mu u lice, pa onda cikne)
Mrtav! — kao onaj jelen
Tamo — leži bez života — hladan -
Nit' će s' igda s tog miesta dignuti,-
Nit' će igda otca pogledati, —
Nit' će igda majku zagrliti, —
Nit' će igda: otče! majko ! reći.!
(skoči)
Je l' istina, kneže, što vidimo?
Kaž' da nije! O reci, da nije!
Rec' da spava, pa da će ustati
Mlad i liep i zdrav i pun života!
Ta to nemož' biti! To je jedno
Moje diete, — jedno blago moje, —
Nikog više nemam na svijetu,
Osim njega svieta za me nema —
Ne, to nemož' biti! — Živ i mrtav!
U mah jedan zdrav zdravcat umrieti!
Je li, kneže, da to bit' nemože? —
Daj, pomozi, dragi prijatelju,
Tu se samo život pretajao!
Hod', da ovu strielu izvučemo!
Daj balsama, da ranu zaspemo!
Rana će se ova zaliečiti.
Stotinama rane prebolieše,
Zašt' da moj sin jedan neprebolie? -
Brže, kneže, negubi vremena,
Daj' balsama, daj pomoći, kneže! —
Hodi!
HRVATIN:
(spusti se k Blažu i gleda)
Brate, tu pomoći nema;
Tu je duša tielo ostavila!
(plače)
AMIKO:
Nije, nije! Evo m' oko sijnu!
Evo blieda ustna mu zadrhta!
HRVATIN:
(uzdahnuvši)
Biedni otče! srdce t' vara oko!
AMIKO:
Sine dragi! čuj, otac te zove, —
Pogledaj me! — Samo jednu šapni
Mrdni rukom, il' se promeškolji —
(gledi ga)
Oh! ta mrtav ugljen bi buknuo,
Da u njega s ovom željom pirnem,
A mog sina, mog jedinog sina
Oko osta tamno i ugaslo; —
Kamen bi se sinji zadrmnuo,
Da ga viknem, k'o što tebe vičem,
A sinovlja ruka nemiče se! —
Sine sladki! Čedo moje milo! —
Oh! nečuje, nevidi, neživi —
(pada na njega)
HRVATIN:
Ej, Slaviša, šta učini tužan?
Najboljega ubi prijatelja!
(diže otca)
Ustaj, druže! Ništa nepomaže!
Ma s' ubio, njega nepodiže!
Nego hajde, da ga odnesemo —
AMIKO (ustane):
A kuda ga znamo odnositi?
Kako ću ga pokazati majci?
Ta svisnut' će kad ga takvog vidi!
HRVATIN:
Božju volju moramo snositi!
AMIKO:
Božju volju? Zar po Božjoj volji
Umre sin moj?
HRVATIN:
Bez Božije volje
Ne b' mu spala ni dlaka sa glave!
AMIKO:
Ti se varaš. Božija je volja
Milostiva; Bog tek dobro daje;
I što biva po viečnim zakonma
Života nam, to je Božja volja!
A gdie ljudska ruka nit života
Zvierskim biesom čovieku prekine,
Tu se sbiva volja satanina,
A Bog lice odtuda okreće...
HRVATIN:
Budi muž! Ta ti si smrt vidio
U bojevih u najgrđoj slici,
Pa nedaj se da te sad' pogazi...
Budi junak, kad si uviek bio.
AMIKO:
Pravo kažeš! Suze nepomažu,
Nit' pomaže tuga i zapievka:
Bit' ću junak, (škripi zubma) bit' ću junak, kneže!
Neću plakat', neću ti kukati,
Al' ću — bit' ću — bit' ću junak, kneže! —
(odvažno)
Sieci grane, i gradi nosila,
Da nosimo u grob moju radost,
Moje blago, moj život i nadu —
(Zaviesa padne).
|