Звонимир/23

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ПРВИ ПРИЗОР

ТРЕЋИ ЧИН
ПРВИ ПРИЗОР

Дворана у краљевском двору.
Краљ, Бан Петар, Бан Звонимир, Болеслав, Будеш, Прибихна, Дражен, Мутимир, више жупана, кнезова и властела.

КРАЉ (Звонимиру):
Бане, ми смо народом избрани
За хрватског краља и господара,
И већ стоји круна Држислава,
К'о што видиш, на нашем тиемену.
Тебе неби при нашем избору,
Прем си знао, да амо идемо,
И прем да је к'о бану триебало,
Да си на тај избор похитао.
Зато смо те посебце позвали,
Да нам дођеш, да нам се поклониш
Као своме виенчаноме краљу,
И да јавно присегу виерности
У краљевску положиш нам руку.
ЗВОНИМИР:
Господару, у мало си риечи
Врло много тужбе изложио.
Кривиш мене, што нисам дошао
На изборни сабор и виенчање?
А како сам и могао доћи
Кад ме нико небиеше позвао?
КРАЉ:
Сав свиет знаде да ће избор бити,
Само теби то оста незнато.
Кад ко неће што да чује, бане.
Он запуши оба своја уха.
ЗВОНИМИР:
Иштеш даље, да ти се поклоним.
Бих и радо, али баш немогу.
Ви сви знате, да велики краљ наш,
Кога црна сад покрива земља,
Мени даде банову столицу,
И власт, која по закону иде
Сваком бану ових краљевина,
Ал' уједно узе ми присегу,
Да ћу свето дужности држати.
Које закон на бана намеће.
Прва пак и највећа је дужност
Бана, чуват' закон и правице,
И недат' их никоме газити.
Ја бих ову дужност прекршио
И присегу своју погазио,
Кад бих сада оно учинио,
Што од мене желиш и захтиеваш.
Закон иште, да у онај сабор,
У ком има краљ да се избере,
Бан позвати само народ може.
Други избор није по закону.
КРАЉ:
Теби даде част банску Крешимир,
А даде је и оном старини:
Он је овај сабор наредио,
Закону је доста учињено.
ЗВОНИМИР:
Онај тамо честити старина
Банов'о је у земљи хрватској,
Ал' сам част ту натраг краљу врати,
А краљ на то мени је предаде.
Зато данас баном зват' се може,
Ал' бан није, док опет небуде.
КРАЉ:
Бане, бане! Добро бирај риечи,
Јер од риечи данас ти зависи
И част банска, а и руса глава!
ЗВОНИМИР:
Ако нећеш да право говорим,
А ти немој искат' да говорим.
Кажеш ли ми уста отворити,
Могу само рећи, што налазим
Да је право по закону старом.
А што мени за главу говориш
И част банску, коју данас носим:
Једанпут их морам оставити,
Али на то и сад много држим,
И увиек сам за тијем ишао,
Да их славно носим, док их имам,
И с образом скинем, кад узтриеба.
КРАЉ (нестрпљиво):
Хоћеш дакле, — да брже свршимо, —
Хоћеш моје краљевство признати,
Поклонит' ми с', и присегу дати,
Или нећеш? Да знам на чему смо.
ЗВОНИМИР:
Кад бих мог'о, одмах б' учинио:
Али чуј ме, па сам по том суди.
КРАЉ:
Нећу више ни риечи да чујем.
Биело, црно, — хоћу или нећу.
БОЛЕСЛАВ:
Јасни краљу, молим ти се лиепо,
Да допустиш бану говорити.
Никад код нас небиеше обичај
Недат' рећи, што ко има казат'.
КРАЉ (неугодно):
Добро дакле, а он нек' говори.
ЗВОНИМИР:
Краљ Крешимир на одру самртном
Своју круну предаде Стиепану.
Краљ Крешимир толико Хрватској
И услуге и добра учини,
Да је у нас пуно заслужио,
Ду му задњу жељу испунимо....
КРАЉ (нагло једном дворанину):
Иди зовни овамо војводу.
(дворанин оде)
Сад ћеш чути, и шта Стиепан вели.
СТИЕПАН (дође)
КРАЉ:
Ход' војводо, и сам кажи бану,
Нека чује из твојијех уста,
Да не рекне, да га приеварисмо.
СТИЕПАН:
Бане! видим да Божија воља
Није, да ја краљ хрватски будем.
Па што да се силом отимамо?
Мене срдце само на то вуче.
Да угодим своме створитељу,
Да му свете налоге изпуним,
Да сачувам душу од гријеха,
Да се виечног раја удостојим,
Да ми душа навиеки неумрие,
И недође на муке паклене,
Па видећи да ћу к својој циели
Најприе доћи, ако с' свиета манем,
Оставим се власти и приестола,
И посветим своје дане Богу
У молитви и светим мислима,
Одричем се круне и приестола
И остављам краљевску пурпуру,
И одлазим у мир у самостан.
Краљ (весело):
Ето чујеш, шта Стиепан говори.
Ваљда нећеш силом тиерати га,
Да краљ буде, кад неће да буде.
ЗВОНИМИР:
Не доиста, силе нећу нигдие.
Ил' на добро ишла, или на зло.
Што ко мисли да му је најбоље,
Нека бира, како га Бог учи.
Само једну имам овдие рећи,
Скуп'те сабор, па нек' у сабору
Стиепан каже. што ту сада рече,
Па ће крај бит' свему разговору,
А док тако. господо, небуде,
Свиет ће рећи, војвода говори,
Што другчије несмие говорити,
Јер у вашим ту стоји рукама,
Куд погледи, противнике види.
КРАЉ:
Звонимире, ти тек траг замећеш.
Мене народ за свог краља избра,
А твоја је дужност признати ме:
Ја сад иштем, што ми право даје,
А ти чини, што си краљу дужан.
ЗВОНИМИР:
Доклие сабор од бана сазвани
Ког Хрватским краљем ненарече,
Бан хрватски дотлие се никоме
К'о хрватском краљу непоклања.
БАН ПЕТАР:
Тако само бунтовник говори!
Света круна на тој твојој глави
Дужност сваком Хрвату налаже
Поклонит' се њезиној свиетлости,
И за свог те признат' господара,
Ко то неће, издајник је круне,
И триеба му кућу изкопати.
ЗВОНИМИР:
Тако суди, ко закон нециени.
Сила може свашта учинити:
Али тешко свакој оној земљи,
Гдие је закон, што је јача снага;
Тешко свакој држави у свиету,
Гдие се сили сваки слиепо клања,
И небрани право по дужности.
МУТИМИР:
Тако, бане, може говорити,
Ко пред војском стоји у оружју;
А коме се мач над главом вије,
Боље му је и у правди ћутит'.
ЗВОНИМИР:
Кад би дош'о с поља непријатељ,
И напао на земаљска права,
На њега бих изкупио војску,
Изпред ње му тако говорио.
Ал' хрватском оном властелину,
Који круну по свом праву тражи,
Просто ми је и самом казати,
Како народ своју круну даје:
Неда л' себи тако говорити,
Нека каже, да нетражи права,
Већ да хоће, што отети може.
БАН ПЕТАР:
Доклие ћемо, свијетла господо,
Трпљет', да нам овај издајица
Краља вриеђа пред нашим очима?
За мач, браћо, па да ту увриеду
Издајничком крвљу оперемо.
БОЛЕСЛАВ:
Не у сабље! Бан је говорио,
Што је мор'о као бан казати.
Ако данас овдие допустимо,
Да мачеви уста запушају,
Која бране закон и правицу,
Ко ће кадгод уста отворити?
Ако мислиш, да бан закон гази,
И да с' може по закону судит',
Суд му дајте, па како му буде,
Ал' га тако посиећи недамо.
БУДЕШ:
И ја, браћо, тако исто судим!
Што се данас ту бану учини,
Може сутра и нама се стати,
Кад рекнемо коју неповољну.
КРАЉ (раздражено):
Тако жње се, кад се тако сиеје!
Пусти једног нек' власти пркоси,
Па ће јих се таки наћ' стотина,
Који ће се придружит' одпору.
Зато недам више говорити.
Вас двојица из двора одлаз'те.
Нит' пред очи мени излазите,
Док се за свој гриех непокајете,
И услугом милост заслужите.
(Болеслав и Будеш оду)
(Звонимиру)
А ти, бане, бан од данас ниси,
И чекат' ћеш у тамници, шта ће
Правда и суд с тобом наредити.
(к бану Петру)
Ти с' постарај да се у држави
Овај отров даље неразпростре.
У постанку кукољ трзат' триеба,
Јер ће сву ти огадит' пшеницу,
(одо са свитом)
ЗВОНИМИРА (одведу).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.