Звонимир/22
| ←Дванајести призор | Звонимир Писац: Јован Суботић ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР |
Први призор→ |
ТРИНАЈЕСТИ ПРИЗОР
САТНИК (уђе):
Свиетли бане, краљ ме амо посла,
Да ти кажем, да до њега додјеш.
ЗВОНИМИР:
Који краљ? Сад име ваља додат',
Јер два краља у земљи имамо.
Једнога нам краљ Крешимир даде,
Кад му дође с животом разстат' се;
А другог нам бан Петар постави,
Кад Крешимир у црни гроб леже.
САТНИК:
Ми за једног само краља знамо,
А Славиша славно му је име.
ЗВОНИМИР:
Па куда ме краљ Славиша зове,
И шта жели, кад ме тамо зове?
САТНИК:
Зове тебе к себи у Биоград,
А шта хоће, од њега ћеш ћути.
ЗВОНИМИР:
Добро дакле, хоћу му отићи.
САТНИК (узтеже се)
ЗВОНИМИР:
Ид'те тамо, ја ћу већ за вама.
САТНИК:
Свиетли бане .... мени наложише ...
Да без тебе натраг недолазим.
ЗВОНИМИР:
Краљ Славиша ваљда је мислио,
Да ја незнам пута у Биоград;
Ал' често сам тамо одлазио,
Па ћу без вас и сад погодити.
САТНИК (Узтеже се)
ЗВОНИМИР:
Ил' ваљда је несигурно ићи?
Хо, имам ја доста својих људи,
А и рука ми је поуздана.
Ид'те само, за мене с' небојте.
САТНИК:
Свиетли бане ....
ЗВОНИМИР:
Ни сад непогодих?
Хајде, кажи, кад већ незнани, шта је.
САТНИК:
Ми без тебе несмиемо с' враћати.
Или с тобом, или већ никако.
ЗВОНИМИР:
А да шта би чинили, да мене
За пут справна овдие ненађосте?
Ил' да ми се с вама ићи неће?
САТНИК:
Сила Бога, каже се, немоли.
А ко неће, често му се мора.
ЗВОНИМИР:
Аха! то ми на памет непаде.
Силом би ме дакле приморали?
(Клонимиру)
Кол'ко бија у нас дружтва, кнеже?
КЛОНИМИР:
Три стотине коња осиедланих!
ЗВОНИМИР (к сатнику):
А колико вас дођосте амо?
САТНИК:
Двие стотине на мене чекају.
ЗВОНИМИР:
Лиепа чета, ваљана дружина...
(Клонимиру)
Иди кажи нашим јунацима
Нека иду сваки својој кући,
Јер ми пратњу од краља послаше.
Па сад зашто да они дангубе.
КЛОНИМИР (оде)
ЗВОНИМИР (Лапсану):
А ти, кнеже, нареди ми коња,
И што триеба за пут преправи ми.
ЛАПСАН (оде)
ЗВОНИМИР (код прозора):
Дивни коњи, — одбрани јунаци...
(к сатнику)
Видиш, да сам справан био поћи,
У сиедлима момци ме чекаше.
Гледни амо, шта се теби чини?
САТНИК (приступи к прозору):
Лиепи коњи, заиста избрани;
А и момци могу што ваљати.
(за себе)
Тежко нама, да до силе дође.
ЗВОНИМИР:
О то су ти све сами змајеви.
Са тима ћу без свакога страха
Ударити на пуну хиљаду.
Но хајдемо, да незакаснимо,
Да нам свиетли краљ се незабрине.
САТНИК:
Ја сам готов, само заповиедај.
Као слугу сматрај ме својега.
ЗВОНИМИР:
Не к'о слугу, већ к'о пријатеља.
Сад хајдемо!
(Оде)
САТНИК:
Чудо од човиека!
(Завиеса падне)
|