Звона
Пређи на навигацију
Пређи на претрагу
Звона
Звона брује,
и као гром сред олује
испуњују тамну собу,
где у тмини
жена јеца у црнини.
Та жена је моја Мајка.
Мајко, Мајко,
ја не могу да клекнем,
ја не могу да рекнем:
боже, опрости!
Бог, ако га има, умориће мене,
и срце ће ми ишчупати,
ако је јачи.
И веруј, Мати,
ту су онда залудни твоји плачи.
Ал' није јачи, Мајко!
И мајка ме је погледала,
и њене очи сиве
биле су сва моја гола прошлост,
и све моје бедне перспективе.
Бог није јачи, Мајко!
. . . . . . . . . . . .
Звона звоне,
и у мору мојих греха
моја црна Мајка тоне...
|