Zvona
Zvona
Zvona bruje,
i kao grom sred oluje
ispunjuju tamnu sobu,
gde u tmini
žena jeca u crnini.
Ta žena je moja Majka.
Majko, Majko,
ja ne mogu da kleknem,
ja ne mogu da reknem:
bože, oprosti!
Bog, ako ga ima, umoriće mene,
i srce će mi iščupati,
ako je jači.
I veruj, Mati,
tu su onda zaludni tvoji plači.
Al' nije jači, Majko!
I majka me je pogledala,
i njene oči sive
bile su sva moja gola prošlost,
i sve moje bedne perspektive.
Bog nije jači, Majko!
. . . . . . . . . . . .
Zvona zvone,
i u moru mojih greha
moja crna Majka tone...
|