Заспала Дана, Давина
сињему мору на брода,
сивому стаду на пута.
Дошла ју мајка од кућу,
па буди Дану, Давину. 5
Не мож’ се Дана разбуди!
Дођоше браћа од овце,
па буде Дану, Давину.
Не мож’ се Дана разбуди!
Дунуше силни ветрови, 10
сломише грану јелову,
удари Дану по лице.
Дана се одма’ разбуди:
„Проклети да сте ветрови
што тол'ко силно дунусте, 15
јелову грану сломисте,
те мене младу будисте!
Већ има девет године
нисам, си, брата видела,
а саге сам га сањала!" 20
