Задужбина/3
| ←I | Задужбина Писац: Милорад Поповић Шапчанин II |
III→ |
II
Ово, што сад долази, збива се код Раванице. Ево како изгледа околина у којој је манастир: долази се реком до села Сења, а од тога села иде се врло мало десном речном обалом и онда сте на месту. Куд год пролазите, имате лево и десно брда и на њима шуме. Место, на ком је манастир, равно је, али мало узвишено; око њега, од источне стране, савија река, а тамо на тој страни многа су брда и нижи планински венци. У манастир се данас улази од западне стране, а онда се у град улазило од стране северне, где засвођена капија и данас постоји, али зазидана. Над капијом има натпис старински, који каже: да је манастир подигао благоверни господин цар Лазар. Стара црква постоји и данас на своме месту, али је много изопачена, а од града има само једна велика кула, и то не цела, и још неколико зидова.
Сад се пренесите у оно доба кад се ова задужбина зидала. Са брдашца, где је сад калуђерско гробље, види се нешто од манастира који се још зида; јер су пред њим град са великим кулама од сама камена. На брдашцу је хладњак, а пред њим клупа и столице све од храстовине. Ту се обично Југовићи купе на договор и одмор. Сад их нема ту, унаоколо мирише шума, тишина, лепота божја. Него ено из манастирског града појављује се неимар Раде, пење се на овај вис, и кад се попео, погледа на цркву и град, погледа и погледа, па је весео што му посао тако лепо напредује. А кад му срце заиграло од радости, он
ЗАПЕВА:
Дижи се, дижи, цркво, —
Мој бели граде!
Нећеш ми бити стидна;
Зида те Раде.
Прегните, децо, живо!
Камен носите!
За здравље цара светла
Бога просите!
Наднице доста вам је,
Свега пресити;
Богато вас наградио
Царе честити!
Оде ка грађевини.
(Појави се неки пустињик путом што води манастиру, обзире се, и ступа смотрено; кад је већ био близу манастирског града, поче говорити тише, па онда све јаче и јаче).
ПУСТИЊИК:
Тешко је старој нози по дугу путу грести;
Пристоји старцу уморну на тврду клупу сести.
Седећу овде и мислит’, господу младу чекаћу,
А пође л’ амо Богдан сам, у гору густу бегаћу.
Питах спугу: је л’ Југ ту? Рече: јесте и није.
Сунце је већ на подне. Доћ’ сам треб’о раније.
Па шта ја тражим овде, што ли потегох са Рашке?
Ал’ шта ћу, позив је мој: да требим духа омашке.
Нашто ће ова црква? То ј’ само тама на очи;
На такву да се заблуду узалуд благо расточи!
На ово доба очајно, на ови дани злопатни
Пуста шта ће кубета, крстови шта ће одвратни?
Заман сте у њих, силни, погледе ваше упрли,
На бојном пољу ево нас, ми нисмо јоште умрли!...
Наше је претке Немања протер’о, сек’о, хулио,
Ал’ је наш Бог истинит’ у нас храброст улио...
Њихов догмат опада, ток му тече тромије,
Земаљска сила слаба је да наш наук сломије.
Можете, силни, силама требит’, мучит’, слабити.
Ал’ ипак, знајте, победу ми ћемо најзад славити:
Канон је наш: удружит’ силе старе и нове,
Потражих зато, Јуже, чувене твоје синове....
Ево их. Мудро! Одмах ћу од сваке руке кушати,
Младост је вична предано беседе старих слушати.
(Седне на клупу, и гледа у грађевину, и као бајаги не види Југовиће, што долазе к њему. Од Југовића први му се приближи и викну)
МИЉКО:
Хеј ти, старче!
(Пустињик се тргне и обрне се к њима изненађено. Устане).
БОШКО:
Де, реци нам, ко си?
ПУСТИЊИК.:
Господа су мени непозната.
МИЉКО:
Синови смо старог Југ Богдана.
ПУСТИЊИК:
Слушах за вас...
БОШКО:
А ти, старче, ко си?
ПУСТИЊИК:
Право зборећ’, вечити сам путник.
Некад сам се, негде заветов’о:
Да на једном и истоме месту
Никад, децо, не заноћим двапут.
МИЉКО:
Тешко глави на твојим ногама!
БОШКО:
Теже мозгу у такој лобањи!
ПУСТИЊИК:
А најтеже којем се смејете. (Влајку).
Реци, дете, куд је пут Горњаку?
ВЛАЈКО (показује):
Тамо, деда!
ПУСТИЊИК:
Одох. Али чујте!
Не надах се таквоме дочеку.
Мишљах овде данас преданити,
Зором рано ка горњачком ждрелу.
Али ја сам давно навикао
Пртит’ дане прогнан од честитих.
Кад те рђе гоне, благо теби!
Ал’ прогонство од честитих — боли!
Југовићи, честито колено,
Па да старост тако исмевају.
ВЛАЈКО (ганут):
Седи, старче, ја ћу те подворит’,
Отац ће те лепо угостити;
Грађевини одох да га зовнем (пође).
ПУСТИЊИК:
Не, не, дете, остав’ родитеља...
Сам ће доћи ил’ не... Одох одмах;
Прошћавајте што вас узнемирих.
МИЉКО:
Прости, старче, нашој пошалици.
Бошко:
Не мишљасмо вређати те стара.
Остај с нама, седи, одмори се!...
Лепо ћемо тебе угостити.
Влајко! брзо једну купу вина!
ПУСТИЊИК:
Стој, младићу! Ја не пијем вина;
Жеђ вам гасим водом из студенца,
Ал’ највише реч ме божја држи;
О њој живим и крепак сам вазда.
МИЉКО:
А имаш ли, оче, испосницу
Или живиш с манастирском браћом?
ПУСТИЊИК:
Ни испосник, нити манастирац...
Ја сам слово божје, што путује;
Проповедник, који нема града.
БОШКО:
Хајд’ и нама једно слово реци!
ПУСТИЊИК:
Рећи лако, а слушати тешко.
МИЉКО:
Ми умемо, старче, послушати
У беседи кад мудрости има.
ПУСТИЊИК:
Кад земљиште није каменито,
Усев даје пребогату жетву;
Шта ће мудрост, ако ваша срца
За истину нису пријемљива?...
Ја сам путник; тајит’ рашта,
У путу се чује свашта,
У житу је вазда ражи,
У истини доста лажи;
Једно с другим ја то спарим
Па у мозгу свом преварим,
Бадро мерим, сечем, удим,
И просејем и просудим.
МИЉКО:
То се, старче, слушат' даје.
БОШКО:
Не слушат’ те, грехота је.
ПУСТИЊИК:
Из Крушевца идем сада...
Тамо ми се не допада,
Тамо вам је свака вера,
Понајвише калуђера.
Па властеле пусте шта је —
Бог би знао од куда је!...
Дође један једно вече
Па, непитан, тихо рече...
(Устеже се да говори, и гледа око себе смотрено).
МИЉКО (радознало):
Па, непитан, тихо рече?...
ПУСТИЊИК:
Бадава те риза крије,
Ја те знадем, Пахомије.
Мој господин ход ти прати,
Преко мене дао звати,
Него одмах њему дођи;
Ако хоћеш са мном пођи!
Ја се дигни, напред слуга,
А и овог узмем друга,
(показује дреновац)
Никад није шкода, знате,
Кад се нађе ко уза те.
У двор уђох, о мој Боже,
По тлу сјаје дивне коже,
По зидовма златни кови,
По клупама ћилимови!...
Ето њега, дивна стаса,
А брада му до појаса...
БОШКО:
А то: ко је?
ПУСТИЊИК:
Тајна то је.
ВЛАЈКО:
Мени, деда, рећи смете!
ПУСТИЊИК:
Па ни теби, драго дете.
Доста рећи, знанци стари,
И земљаци и другари...
Како уђох, а он поче:
„Куд’ си сада наг’о, оче?”
Ја му рекох куд и камо,
А он мени: „Немој тамо!”,
Већ ти узми греду праву,
Па се спусти у Ресаву;
Теби није тешко ићи...
Састани се с Југовићи!
Па ће онда мој ти чово
На ухо ми рећи ово:
(Стане на средину, а сва три Југовића опколе га и пажљиво слушају).
ПУСТИЊИК (тихо и поверљиво):
„Казаћеш им тајом да ме царе звао,
„Поверљиво каз’о да се затрчао,
„Претерано много с владалачким даром,
„Надницу прескупу дао неимаром...
„Исправите, реци, још за пресна трага,
„Иначе, господо, понестаће блага,
„Не исправи ли се сад погрешка ова
„Задужбина оста без крста и крова.
„Цар узрујан, реци, са собом се бори,
„Види му се воља, ал’ је не говори;
„Кроз лице у душу прозрети се даје,
„Саветнику мудру један миг — доста је;
„Он не чека никад све да му се каже,
„Засуче рукаве, па одмах помаже.”
Шта велите на то?
ЈУГОВИЋИ:
Чудновато!
ПУСТИЊИК:
Па ту, децо, нема ништа чудно,
Ако ј’ и цар, може се зарећи.
На вама је да то исправите.
МИЉКО:
Ко нам јамчи за те твоје речи?
БОШКО:
Ни имена не рече дворнику.
ВЛАЈКО:
Ни повеље, ни царска печата!
ПУСТИЊИК (са срџбом):
И од мене још тражите јамца,
И повељу, печат, и потврду?
Та увреда мојим годинама,
Та срамота овим седим влас’ма,
Та поруга овој часној бради!...
Опростите, што сам лакоумно
Послушао дворског властелина,
Поверов’о у ваше госпоство
Прошћавајте... није ништа било...
Беше само пухор у прашину.
Тешко оном који старост вређа!
(Пође. Они га уставе).
МИЉКО:
Седи, старче. Све ти верујемо;
Сви ћемо се данас световати.
Твоје речи истина су сушта,
Ја им први потпуно верујем.
БОШКО:
Ја сам други. А ти, брате Влајко?
ВЛАЈКО:
Ја, најмлађи, напослетку зборим.
Ено тамо остала су браћа,
Пођимо им, чекају нас давно.
МИЉКО:
Јест, пођимо ми њима у сусрет.
Казаћемо шта нам рече стари.
Остај збогом! Почекни за часак.
Сви ћемо се опет поврнути,
Лепо ћемо тебе угостити
И до ждрелског пута испратити.
(Оду сва тројица).
ПУСТИЊИК (сам, гледа за њима, па настави):
Пусто ли је то царево благо,
Кад се вако немилице харчи!
Шта ће вама цркве, манастири,
Шта ће нама црни калуђери,
Шта попови, шта ли светитељи?
Сваки за се нек’ се Богу моли,
Свако место божија је црква,
Где год станеш молити се можеш.
Па та звона, па железне звечке,
Па клепала... О хвала ти, Боже,
Кад ме спасе од заблуде такве.
Ја, богомил, гнушам их се гнушам!
А сад, збогом! моји Југовићи!
(Полази, лукаво смејући се).
Што се когод ловит’ даје,
Је л’ погрешка? његова је!
Лакоумном што се збива.
Његова му памет крива.
(Оде, смотреним ходом).
(После мале почивке појављују се Југовићи. Миљко, Бошко и Влајко, изненађени што пустињика нема, траже га свуда очима).
ДАМЊАН:
Ну, па камо тога посланика?
МИЉКО:
Сад ту беше.
БОШКО:
Ту нам говораше... Трчи, Влајко, да није код цркве!
(Влајко отрчи).
МИЉКО:
Што збораше, беше, браћо, мудро.
А што нама поверљиво шапну,
Порука је из самога двора.
БОШКО:
Али име, име нам не каза.
ДАМЊАН:
Нашто име? Је ли говор мудар,
Не тражим му име беседника.
Што је рек’о, истина је сушта.
ВОЈИН:
К’о да ми је из уста извади.
ВЛАЈКО (вратив се):
Пустињику ни трага ни гласа,
Ка’ у земљу да је пропа’нуо.
ДАМЊАН:
Нека старац иде својим путем!
Што је им’о разговетно каза;
Ко зна, можда, и сам цар га посла.
Најзад, браћо, посл’о ил’ не посл’о.
Он је рек’о што ја често мислим;
Надница је велика, прескупа.
Ако ли је и цар плаћа — много!
ВОЈИН:
Доста им је од тог половина.
ОГЊАН:
И од поле — мања половина.
МИЉКО:
Цар је тако осекао, браћо.
БОШКО:
Наше није мењати му вољу.
ДАМЊАН:
Ми смо својта, цареви рођаци,
Дужност нам је бдити и не дати
Да се царска расипа ризница.
Неимара читава је војска,
Дневно златник — хиљада златника!
Напојници ни рачуна нема.
Па још пос’о кад се дуговлачи,
Светкујући свеце и недеље!
Него, браћо, као што вам рекох,
Свега тога половина доста!
ВОЈИН:
А ја мислим: и мање и мање.
ДАМЊАН:
А ти, Миљко?
МИЉКО:
И сам не знам шта ћу.
С једне стране заповест царева,
С друге опет порука из двора —
Али, врагу, куд се деде старац?
ВОЈИН:
Ти баш ништа не ромориш, Бошко?
БОШКО:
Ка’ и мени почиње да свиће;
Зрело судећ’ што је много, много!
Расипање увек на зло слути,
Штедња кући највећи пријатељ.
Златници су за невољне дане,
За потрошњу динари и аспре...
И ја с вама потпуно се слажем.
ДАМЊАН:
Да чујемо: шта ти велиш, Влајко?
ВЛАЈКО:
Ја вам велим: запитајте оца!
ДАМЊАН:
Очева је увек уз цареву.
Он пред царем нема своје воље.
Ја, првенац, имам дужност... право
Да закрпим слабост родитеља.
Прође време кад су стари знали,
На нама је сада мудровати,
И потаћи што они не могу.
Њихна мудрост ветри годинама,
Њихна снага ронила се много,
Није чудо што су посустали.
Па, Боже мој, то је тако било
Од како је Бога и човека:
Са гомиле ронулих колена
Дух се диже чиле омладине!
Нашто дакле да питамо оца?
Ја, првенац, заступник сам његов,
Што ја зборим, то дух његов збори.
А ја велим: послушајмо старца!
Ил’ још боље: послушајмо себе!...
ВОЈИН:
Па благајну добро притворимо.
Зидари ће мало прогунђати,
Па кад виде не бива иначе,
Преда се ће чекић и мистрију.
МИЉКО:
Само, браћо, ако отац викне,
Држ’мо с’ чврсто...
БОШКО:
И не попуштајмо!
ВЛАЈКО (Незадовољан, оборио главу, затим се обрне браћи прекорно):
Ја вам рекох, моја браћо драга,
Не штедите ви царева блага:
Родитељу не чините вреда,
Рад’мо како царска заповеда!
ДАМЊАН:
Чудни ли су остарели људи! —
По њиховој хоће да се суди.
Старо дрво саломити пре ћеш,
Њихну вољу обрнути нећеш.
ВЛАЈКО:
Пође л’ на зло, шта тад да се ради?
МИЉКО:
Не бој нам се, о наш брате млади!
ВЛАЈКО:
Послушајте што вам младост каже:
Да радимо што отац налаже.
МИЉКО:
Ма згрешио Богу —
Ја не могу!...
Била воља то ма чија.
БОШКО:
Нећу ни ја!
ВЛАЈКО:
Па зар и ти?
МИЉКО:
И он и. ја...
ВЛАЈКО:
Ујешће вас змија!
МИЉКО:
Оно је, браћо,
Човек прави,
Што само ради
По својој глави!
БОШКО:
Та ти, брате, речца
Димишћије вреди.
На сва уста велим:
Треба да се штеди!
МИЉКО:
Растурат’ је лако...
БОШКО:
И то уме свако...
ЈУГОВИЋИ СВИ:
Сви велимо: тако!
ВЛАЈКО:
Ако Бога знате,
Шта чините то?
Пустињик је, браћо,
Бог вас пита ко.
Послушајте данас
Мене, брата свог:
Не вређајмо бабу,
Караће нас Бог.
ЈУГОВИЋИ СВИ:
Док старост премишља,
Младост отме мах; —
Омладине више,
Па више и зна.
Доста стари старци
И ти оци сви,
Сад је наше време,
Не требамо њих!
(Појави се Југ Богдан. Опазив децу застане и гледа их.)
ЈУГ:
Пуно ми је срце родитељско,
Кад вас видим тако на окупу.
(Прилазе му руци.)
Неком благо, а неком баштине,
Неком силу и веље господство,
Мени Господ дао је синове,
Да се њима поносити могу.
Децо моја, моји алемови,
Вас је девет — девет краљевина!
Девет звезда на јесењем небу
Мојих старих дана! Ви сте оцу
Нада, понос, тврда узданица.
Да вас види она покојница
Око мене ’вако сакупљене
К’о гроздове на родну чокоту,
Плакала би... Ова суза, децо,
(Утире је.)
То је суза њезине радости...
Ја не дођох да вам ганем срца,
Против воље суза омаче се.
Цело јутро очима вас тражим;
Кад вас гледам, живот ми жубори,
Одлеже се младалачком песмом;
Кад вас нема, свет ми се ућути,
У пучину прошлости губим се,
У мислима оживе покојни,
На глас с њима почнем беседити...
Тад се тргнем, гледам око себе,
Да ме није ко год опазио,
Па да ми се стару не посмехне.
ДАМЊАН:
Ко би дрзн’о, весела му мајка!
Сабља би га моја ућуткала!
ВОЈИН:
И нас свију...
(Сви ударе десницом у балчаке).
ЈУГ (смешећи се):
Све сами јунаци!
Махните се тих ваших сабаља!
Зар за сваку несташност младићску
Потезати убојно оружје?
То је, децо, младости у крви
Да с’ пошали старачком слабошћу.
МИЉКО:
Да мудрости твоје није, оче,
Шта би онда неумешност наша?
БОШКО:
Живот би нам био спотицање.
ДАМЊАН:
Опростите, ја не мислим тако.
ВОЈИН:
И ја исто тако мислим, брате.
ЈУГ:
Једни ’вако, а други онако,
Већ две странке, а браћа рођена.
Де, зборите оцу отворено!
Допустите л’, бићу вам судија.
ДАМЊАН:
Ја те љубим, добри родитељу,
Твоја воља мени је светиња;
Да ти речеш, без и једне, веруј,
Шчепао бих за врело железо.
Али ипак, кад је размишљати,
Проценити или одлучити,
Зашт’ и своју не запитат’ главу?...
Мени с’ чини да младост не крати
Да радимо по својој памети...
ВОЈИН:
Да кажемо што не ваља — зло је;
А што ваља, да речем — добро је,
Кад се слажем, да речем, — тако је!
А противан кад сам — није тако!
ЈУГ:
Кад су стари то кратили младим?
Поштује се разум младалачки,
Њим се свежи ум зрелих мужева.
Земља ј’ срећна кад њом управљају
Моћни уми, сређени, стишани
Плодним радом од много година,
А поред њих ради напоредо
Свежа, једра и одлучна младост.
ДАМЊАН:
Кад је тако, онда допусти нам,
Да кажемо једну, ал’ искрену.
Ми се цару дубоко клањамо;
Све је мудро, што он заповеди...
Тебе, стари добри родитељу,
Поштујемо као промисао,
Свака реч ти нама јеванђеље,
А заповест, што и закон царства.
Али ипак... не срди се, оче...
Ти сувише љубиш нашег цара,
Он је за те божји помазаник,
Цело Српство ти гледаш у њему,
У њему се губиш, ишчезаваш.
Кад је снужден, и ти с’ не весео;
Кад се смеје, весео си и ти;
Када збори... једном речи, оче,
Твоје мисли, речи, твоја дела,
Све постаје... свршује — у цару.
ЈУГ:
Цар је ор’о мудар и праведан;
Гнездо му је у мом старом срцу,
Свуд га прати моје поштовање.
ДАМЊАН:
Твоја љубав господину цару
И у нашим букти свим’ жилама,
Штит су његов ове наше мишце...
Нек’ с’ усуди ко такнут у престо
У наше је задро зенице,
Ни гавран му кост понети неће!
Али, оче, и врх све те поште,
Ипак мало остаје смелости
Да се цару отворено каже:
Шта је варка, шта сушта истина.
ЈУГ:
Па зар има, ко сме помислити,
Да твој отац преза изустити
Ма истина како страшна била?
ВОЈИН:
То не, оче... Ал’ допусти једну.
Кад бејасмо у цара на слави...
ЈУГ:
У цара на слави?
ДАМЊАН:
Јест, на слави,
И цар шћаше да подигне цркву
Какве нема, можда, у хришћанству:
У темеље да сипље олово,
Да покрива сребрним плочама,
Да је кити сву жеженим златом
И бисером и драгим камењем...
Сви ви тада у глас повикасте:
Гради, царе, биће ти за душу!
Само један за господским столом
Смело рече: такву је не зидај,
Већ је зидај кречом и каменом!
А тај један, Милош Обилићу,
Међу вама по најмлађи беше!
ЈУГ:
Да не рече Милош, ја бих реко...
Имаш право, ја му не бих рек’о.
ДАМЊАН:
И кад царе, раздраган љубављу
Према својој новој задужбини,
Рече... можда не размишљајући...
ЈУГ (планув):
Мучи!... такву реч да нисам чуо,
Кад се збори о честитом цару!
ДАМЊАН:
Прости, оче... И кад цар изусти
Неимаром надницу прескупу,
Напојницу која не приличи,
Милош ћута, па ћутасте и ви.
Зашто онда баш нико не уста
И не рече: царе господине,
То је много; времена су тешка,
Добро нам је поприштедит’ благо...
Сви ћутасте. И сад ето, оче,
Царска реч се скупо откупљује.
ЈУГ:
Трошите ли, децо, ваше благо?
ВОЈИН:
Што ј’ царево, оно је и наше.
Ми смо борци, којима је бранит’
Његов живот и његово благо.
ЈУГ:
Царева се никад не пориче!
ДАМЊАН:
Одговорност примамо на себе.
ЈУГ:
Царева се мора одржати,
Ма отишле све наше баштине,
Па и ова ћурдија на мени!
ДАМЊАН И ВОЈИН:
Молимо те, оче...
ЈУГ:
Молите ме
Да пострижем ову седу косу,
Да ишчупам ову дугу браду,
Обе руке да спржим на огњу
Ил’ да сјурим себи у утробу
Овај мач. То учинићу, децо,
Ал’ допустит’, из тобожње штедње,
Да с’ закида ишта послеником,
Без цареве заповести — никад!
Како досад, тако и одсада!
А сад збогом! одох у Крушевац.
Цар ме зове! Пођи са мном, Миљко.
(Оде гневан. Југовићи га отпрате, па се онда врате).
ДАМЊАН:
Цер столетни не свија се лако,
Лавови се стари не питоме,
’Ваке стене нити пржи сунце,
Нити роне валови живота...
Махнимо га, с пуним поштовањем,
К’о остатак џиновскога доба,
А ми, браћо, помозимо цару
И његовом расточеном благу.
Једног дана рећи ће нам: хвала.
ВОЈИН:
Велимо ли, тако да чинимо?
СВИ (осим Влајка):
Сви велимо: нека тако буде!
(Оду. Влајко остане замишљен).
|