Жњела моба код два гослодара,
Код Ђурђа и код лепог Павла;
Силна моба, поље прекрилила,
Сто момака, двеста девојака,
И сто млади скоро доведених 5
И међ њима ђурђевица млада.
Чудило се мало и велико:
„Мили боже, чуда великога!
„Ил је моба, ил су најменици,
„Ил од куће силом потерани?“ 10
Сва је моба жеда и певала,
Ђурђевица жела и плакала.
Туд је Ђурђе итар лов ловио,
Па он пита своју верну љубу:
„Шта је теби, моја верна љубо? 15
„Јеси ли ми данас ужинала?“ —
„Овако ти ужинала мајка,
„К’о што ти је љуба ужинала!“ —
Оде Ђурђе своме белом двору,
Па беседи својој старој мајци: 20
„Које сунце на близо код мајке,
„Оно сунце ведро и весело;
„Које сунце далеко од мајке,
„Оно сунце врло невесело."
Томе му се досетила мајка. 25
„Ваљда си се расрдио, сине,
„Што сам твоју накарала љубу.
„А како је покарати не ћу:
„Села прести, дворе не помела,
„Села јести, воде не донела.“ — 30
„И да си је накарала, мајко.
„И да си је столом ударила!
„Ал да си је ручком понудила,
„Понудила ручком и ужином!“
