Жорж Данден/25

ТРЕЋИ ЧИН

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV
Данден и Колен; Анжелика, Клитандар и Клодина седе у дну позорнице.

КОЛЕН:
Молим, господине!
ДАНДЕН:
Де, брзо овамо доле .
КОЛЕН:
(Скачући кроз прозор). Ево ме! Брже се не може.
ДАНДЕН:
Јеси ли ту?
КОЛЕН:
Ту сам господине. (Док он иде на једну страну да говори с њи, Данден одлази на другу).
ДАНДЕН:
(Иде да нађе Колена тамо где му је чуо глас,а Колен од ена другу страну и заспи). Полако, говори тише. Слушај ме. Иди до мог таста и пунице и реци им да их усрдно молим да одмах дођу. Чујеш ли? Хеј, Колене, Колене!
КОЛЕН:
(С друге стране, будећи се). Одмах, господине.
ДАНДЕН:
Где си, до врага?
КОЛЕН:
Овде сам. (Иду обојица један према другоме и пролазе сваки на другу страну).
ДАНДЕН:
Бестрага с тим клипаном. Све бежи од мене! (Док се Данден враћа на ону страну где мисли да је остао Колен, овај упола заспао иде на другу и заспи). Кажем ти, иди из ових стопа мом тасту и пуници, па им реци да их преклињем да одмах дођу. Јеси ли ме добо чуо? Одговарај. Колене, Колене!
КОЛЕН:
(На другој страни будећи се). Сад, господине!
ДАНДЕН:
Ова вуцибатина довешће ме до беснила. Овамо да си дошао! (Сударају се). Ах, рђо, ногу ми одби. Па где си ти то? Ближе овамо да те добро издеветам. Рекао бих да бежиш од мене.
КОЛЕН:
Разуме се.
ДАНДЕН:
Хоћеш ли доћи једном?
КОЛЕН:
А ја, боме.
ДАНДЕН:
Ходи, кад ти кажем.
КОЛЕН:
Не ја: хоћете да ме тучете.
ДАНДЕН:
Па добро, нећу ти ништа.
КОЛЕН:
Зацело.
ДАНДЕН:
Зацело. Ближе. Тако. (Колену држећи га за руку). Срећан си колико си дуг што си ми потребан. Трчи брзо да молиш од моје стране мог таста и пуницу да дођу што пре могу, и кажи им да је то због једне ствари од највеће важности. Ако се они нешто устежу што је овако доцкан, а ти свакако навали на њих и објасни им да ми је много стало до тога да дођу, ма кко се затекли. Јесли ми се сад добро разумео?
КОЛЕН:
Јесам, господине.
ДАНДЕН:
Иди брзо, а тако се и врати. (Мислећи да је сам). А ја ћу натраг у кућу док.... Али неко долази. Да не буде то моја жена? Треба да прислушнем и искористим овај мрак. (Данден се прибије уз врата своје куће).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Жан Баптист Поклен Молијер, умро 1673, пре 351 година.