Жорж Данден/24
ПОЈАВА III
Данден, Либен.
ДАНДЕН:
(За себе). Чуо сам жену да силази, па сам се брзо обукао да сиђем за њом. Куда је то могла отићи? Да није изашла из куће?
ЛИБЕН:
(Дандену од кога мисли да је Клодина). Па где си, Клодина? Аха, ту си! Е вере ми, твом су господару лепо подвалили и то ми дође смешно као и оне батине од малопре, како причају. Твоја господарица каже да он у овај час хрче као да дрва струже, а и не зна да се господин виконт и она састају док он спава. Волео бих знати шта ли то сад сања. Сасвим смешно, заиста. А шта је њему опет наспело да буде љубоморан на своју жену и да тражи да она остане једино за њега? То ти је једна простачина и господин виконт му чини и сувише части. Ти нешто ћутиш, Клодина? Де, да пођемо за њима, а ти ми дај своју малу ручицу да је пољубим. Ох, како је то слатко! Чини ми се да једем шећерлеме. (Љуби руку Дандену а Данден му је жестоко гурне у лице). Господе! Ала тај гура! Ова ручица не зна за шалу.
ДАНДЕН:
Стој, ко је?
ЛИБЕН:
Нико.
ДАНДЕН:
Побегао, а мени оставио вест о новом издајству моје лоле. Брзо, сад, треба без оклевања да позовем њеног оца и мајку, не би ли ми ова прилика послужила да се разведем од ње. Хеј! Колене, Колене!
|