Žorž Danden/24
POJAVA III
Danden, Liben.
DANDEN:
(Za sebe). Čuo sam ženu da silazi, pa sam se brzo obukao da siđem za njom. Kuda je to mogla otići? Da nije izašla iz kuće?
LIBEN:
(Dandenu od koga misli da je Klodina). Pa gde si, Klodina? Aha, tu si! E vere mi, tvom su gospodaru lepo podvalili i to mi dođe smešno kao i one batine od malopre, kako pričaju. Tvoja gospodarica kaže da on u ovaj čas hrče kao da drva struže, a i ne zna da se gospodin vikont i ona sastaju dok on spava. Voleo bih znati šta li to sad sanja. Sasvim smešno, zaista. A šta je njemu opet naspelo da bude ljubomoran na svoju ženu i da traži da ona ostane jedino za njega? To ti je jedna prostačina i gospodin vikont mu čini i suviše časti. Ti nešto ćutiš, Klodina? De, da pođemo za njima, a ti mi daj svoju malu ručicu da je poljubim. Oh, kako je to slatko! Čini mi se da jedem šećerleme. (Ljubi ruku Dandenu a Danden mu je žestoko gurne u lice). Gospode! Ala taj gura! Ova ručica ne zna za šalu.
DANDEN:
Stoj, ko je?
LIBEN:
Niko.
DANDEN:
Pobegao, a meni ostavio vest o novom izdajstvu moje lole. Brzo, sad, treba bez oklevanja da pozovem njenog oca i majku, ne bi li mi ova prilika poslužila da se razvedem od nje. Hej! Kolene, Kolene!
|