Жетва (1908)
Близу је вече. Звижди кос из срча.
У родном пољу блиста срп до српа.
Жањући цура кошуљу раздрпа,
Па крадом у хлад бистром врелу стрча.
На жетви момка забољела глава,
На извор оде, лице му се жари.
Около шуме јабланови стари,
А вода мрмља и мирише трава.
И сутон паде и крв плану чвршће -
На срцу срце ломи се и дршће...
Код њих на трави два бачена српа.
Родно се поље у сан тихи свело,
Још цура мајци не смије у село,
Сва јој се танка кошуља раздрпа.