Женитба Сењанин Тадије из Будима
Пију вино тридесет сердара,
Прид њима је Јанковић Стојане,
Па загрће своју билу руку:
»Ој деснице, била руко моја,
Доста ли си ти попила вина, 5
турских кула доста попалила,
турских глава доста одкинула,
И савела робља на Котаре,
Оженила котарских сердара!
Ма сам чуо, а видио нисам, 10
У Будиму граду биеломе,
Чуо јесам за Фатуну младу,
Да је 'наке ни у св'јету нема.
Ма да ј' мајка родила јунака,
Па да оде до Будима .града, 15
Па донесе штампу од Фатуне,
Кад пијемо у механи вино,
Сваки би се на њу осминуо,
А липо га Јанко даровао:
Дао бих му стотину дуката, 20
И дао му зелену ливаду,
Штоно коси тридесет косаца!«
Сви јунаци ником поникоше
Низ камише очи оборише
И у црну земљу погледаше. 25
Не пониче Сењанин Тадија,
Наопако засукао брке,
А рукаве на долње мишице,
Па се плесну руком по мишици:
»Еј, бора ти, Јанковић Стојане, 30
Хоћеш дати, што си обећао ?
Ја ћу отић до Будима града,
И донити штампу од Фатуне!«
Јанко с' маши у своје џепове,
Извади му стотину дуката: 35
»А ето ти зелена ливада!«
Одмах Таде на ноге скочио,
Па га оде к Сењу каменоме
И долази Сењанин Ивану,
Ал Ивана дома не бијаше. 40
Нађе стрица у трећој механи,
Па му прича и бесиди ричи.
А да се је Јанком окладио:
»Нег' дајдер ми дебела ђогина,
Да ја одем до Будима града, 45
Да донесем штампу од дивојке!«
Ал се Иван гро'том осминуо:
»О Тадија, самовоља моја,
Ђоге не дам за живота свога.
Јер је ђого рода мисирскога, 50
У паши му пасла му се мајка
У ђидије мисирског делије,
Па ће Турци познават ђогина,
А твоју ће русу сићи главу.
Три пута сам ка Будиму иша, 55
Нисам се је мого нагледати,
А камо ћеш штампу доносити.
Далеко је до Будима града,
До Будима четири планине,
Оравица и Кастељавица, 60
Буковица и Алашиковица,
Стражу чува Хрњадина Мујо,
У Мује је дуга граналија,
У њу пуни праха и олова,
Па ћеш лудо изгубити главу; 65
Под Будимом поље је широко,
Пуно оно воде наливено,
Туте нема моста ни ћуприје:
Ђоге не дам за живота свога!«
Слушала га Иванова љуба, 70
Па Ивану ричи бесидила:
»Ах Иване, од Бога ти тежко!
Та од срдца порода немамо,
Нег' Тадију синовца једина.
Подај њему дебела ђогина. 75
Ако ли му ђогу дати не ћеш,
Молит хоћу Бога великога
И сушити петке и суботе,
Да Бог дао, штета га однила!
И подај му свита и наука, 80
Кад си сиша до Будима града.
Док Иване речи разумио,
Радојицу слугу дозивао:
»Радојица, вирна слуго моја,
Хајде мени у подруме долње, 85
Изведи ми ђогу дебелога.
Па на њ мећи ђувер и ђисију!«
То у Раде поговора нема,
Нег' изведе ђогу дебелога,
Па на њ меће седло шимширово, 90
Па га меће златне тегетлије,
Па га меће пулин лисевину,
Па га меће бају начесману,
Па га стере чоју до колина,
А из чоје ресе до копита, 95
Па је онда панцир до панцира,
Из панцира цекин до цекина,
У гривицу мисец и даницу,
А у седло змију шареницу,
Ованкошу седам ђевердана, 100
Заузда га уздом татаријом,
Сва је узда од змијскога зуба;
Ал' у Иве таки адет бише,
Кад посиде дебела ђогина.
Да с' укаже мисец и даница, 105
А заигра змија шареница,
А да пукне седам ђевердана.
Пребаци му диздум на јабуку,
Пушта ђогу по мермер авлији,
А Тадију на таване горње. 110
Отвара му орове сандуке,
Седам пута свлачи и облачи,
Док с' удари тило и одиље.
А Иван му књигу накитио:
»Када приђеш све чет'ри планине, 115
Па кад дођеш на шумицу густу,
Вуци вију, медвидови бију,
Немојдер се припасти, Тадија,
Попуст ђоги на каиш диздуме,
.Лако ће те ђого приносити. 120
Изаћ хоће Мујо и Алија,
Питат ће те од које си стране.
На подај му листак књиге биле.
Када дођеш на поље широко,
Оно ј' пуно воде наливено, 125
Добар ће те ђого уносити.
Када приђеш Дунај воду хладну,
Гди јунаци зобцу натакују,
Натакни му зобцу на губицу,
Из чизама ти воду изциди, 130
Баци дурбин до Будима града,
Док с' од њега баш отворе врата.
Тада, дите, посиди коњица,
Па уз Будим рази'грај коњица,
Ту ће тебе ђого доносити 135
У авлију од Будима бана.
Три пута сам туте доходио,
Хајде, дите, у сто добрих часа!«
Таде поја дебела ђогина,
Намах пукну девет ђевердана, 140
Указа се мисец и даница,
Па заигра змија шареница,
А ободе дебела ђогина.
Ал бесиди Сењанин Иване:
»Јао мени до Бога милига, 145
Како ће ми уморити ђогу!«
Ал бесиди Иванова љуба:
»Еј, да Бог да, Таде доходио,
А ђогина нигда не видио!«
Оде Таде, матер га родила! 150
Приђе Таде све чет'ри планине.
Угледа га Мујо и Алија.
Прида њ су се изшетали Турци.
А у Мује дуга граналија,
У њој пиза до шездесет ока, 155
У њу пуне двадесет и чеет'ри
Сама праха и олова тежка.
Упита га Мујо и Алија:
»Одкален си, голема делијо,
Да те таквог ни видили нисмо?« 160
Таде мучи, ништа не дивани,
Нег' им даде листак књиге биле.
Кад погледа књизи на јазлију,
Овако је упитао Мујо:
»Је ли здраво наша стара мајка, 165
А је ли се удавала Хајка?«
Бесиди му Сењанин Тадија:
»Нити хоће, н'т' јој даде мајка!«
Тада Таде ободе ђогина,
Па га дође под Будим биели, 170
И у воду угази Тадија,
Гди се ђого био научио.
Стаде ђого ка јање малено,
Сађе Таде с дебела ђогина,
Из чизама воду изциђује, 175
Натаче му зобцу на губицу,
А навуче срчаил дурбине,
Баци дурбин до Будима града,
Њега пусти на девет лаката.
Од Будима отворена врата. 180
Одмах Таде посиде ђогина,
Ободе га чизмом и мамузом,
Па уз Будим разигра ђогина.
Али види дебела ђогина:
Прико себе пином прибацује, 185
Изпод себе стине изваљује,
Колико је жваље развратио,
Кабаница не би зачепила!
Гледале га будимске дивојке,
Па међу се младе говориле: 190
»Одкад били Будим постануо,
'Ваки јунак није доходио,
Ни оваква коња доводио!
Ако се је јунак оженио,
Еј, да Бог да жене пожелио! 195
Ево овди пун Будим дивојка,
Пошла за њ би која му и драго,
Па би пошла Фатуна дивојка!«
Хитар га је коњиц наносио
У авлију од Будима бана 200
Одмах Таде разјаши коњица,
Пребаци му диздум на јабуку,
Таде метну у џепове руке,
Па се шета тамо и овамо;
На авлији ноге прикрстио, 205
Па запали чибук од духана,
Често пије из бураће вина.
Гледала га млада Фатуница,
Па узимље јабуку од злата,
Па је баци Сењанин Тадији 210
У њу Таде не ће ни да глела.
Сама собом Фата бесидила:
»Јао мени до Бога милога,
Међер јунак и не мари за ме!«
Па се мисли Фатуна дивојка, 215
Све се мисли, на једну смислила,
Докопа се свилених шудара.
Па савеза за триста цекина,
Па их баци Сењанин Тадији.
Кад Тадија опази цекине, 220
Он их меће у џеп од доламе.
Већма се је припала Фатуна.
»Међер се је јунак оженио,
Како купи готовину благо!«
Па се мисли Фатуна дивојка, 225
Све се мисли, на једну смислила,
Па отвара орове сандуке,
Па облачи, што се може боље,
Па узимље јабуку од злата,
Те га дође у мермер авлију, 230
Па се шета тамо и овамо:
У њу Таде не ће ни да гледа.
Кад јој срдце одолит' не може,
Па га дође Сењанин Тадији,
Па Тадији ричи бесидила: 235
»Одколен си, голема делијо,
Тко ти даде ђогу Сењковића?«
Таде мучи, ништа не дивани,
Нег' јој даде листак књиге биле.
Тад бесиди млађана дивојка: 240
»Ој Тадија, иза горе сунце,
Када дође мој старији бабо,
Немој да се омисли бабајко.
Ти ћеш лећи на меке душеке, 245
Да те љуто глава заболила.
Кад се скупе јањичари Турци,
Ја ћу служит вином и ракијом,
Док опојим јањичаре Турке.
Када буде ноћи по поноћи, 250
Насут хоћу небројена блага,
Па хајдемо к Сењу каменоме!«
Бижи Фата у своје одаје,
Оста Таде у авлији туте.
Ал ето ти од Будима бана, 255
Па га дође Сењанин Тадији
И Тадији ричи бесидио:
»Еј, бора ти, голема делијо,
Одколен си, од којег ли града?«
Таде мучи, ништа не дивани. 260
»Еј, бора ти, беже Алај-беже,
Тко ти даде ђогу дебелога
Оне козе Сењанин Ивана,
Што је хтио одводити Фату?«
Бесиди му Сењанин Тадија: 265
»Поша јесам рано у ловину,
Ухватио Сењанин Ивана,
Иванову одсикао главу,
Одвео му ђогу дебелога!«
Дочим бане ричи разумио: 270
»Хај'мо, беже, на високу кулу,
А ја иђем купит јањичаре,
Па када нам били дан осване,
Отић чемо нашему џелату,
Нек' привинча тебе и Фатуну!« 275
Оде бане купити сватове,
Таде лезе на меке душеке,
Да га љуто заболила глава,
Да од срдца живити не може.
Покрива се везеном марамом, 280
Да га не би припознали Турци.
Па га пију вино и ракију,
Али дође млађана дивојка,
Па их служи вином и ракијом.
Мисле Турци, да водни водицом, 285
Али није, него ракијицом.
Сваки леже главом без узглавља.
Кад су Турци баш липо поспали
И јесу се с вином опојили,
Одмах Таде на ноге скочио. 290
Ал изашла Фатуна дивојка,
Насула је небројена блага,
И понила пртене бисаге,
Пуне јесу праха и олова.
Отолен се подигоше млади; 295
Још изведе бабина коњица,
Ободоше низ Будим биели.
Ма ето му јада и чемера:
Од Будима врата затворена!
Али виче млада Фатуница: 300
»Еј, бора ти, момак вратарџија,
Отвори ми од Будима врата,
Јер сутра ћ' се Фата привинчати!«
Бесиди јој момак вратарџија:
»Отолен се не излази ванка, 305
Док жарено не огрије сунце!«
Љуто цвили млада дјевојка:
»Ајме, Таде, иза горе сунце,
Како 'ш сада изгубити главу!«
Све се мисли Сењанин Тадија, 310
Све се мисли, на једну смислио:
Па је ђоги Таде бесидио:
»Ој ђогине, десно крило моје,
Одкад те је стриче намакао,
Нигда ти се није замолио: 315
Би' л' се смијо теби замолити
Прискочити танану авлију?«
Али ђого бесидит не в'миде,
Одмах ногом у ледину лупа,
Каел га је, што дивани Таде, 320
Натраг се је измака ђогине,
Ободе га тежком бакрачијом,
Па прискочи танену авлију,
Па налази момка вратарђију,
Од авлије оте њему кључе, 325
Па отвори танену авлију.
Па изведе младу дјевојку.
Одсиче му руку до лаката,
И вране му очи извадио,
И овако Таде бесидио: 330
»Сад авлије затворити не ћеш!«
Оде Таде прико поља равна.
Уто жарко изходило сунце,
Док је Таде поље приходио
И таман се горе добавио! 335
Али су се омислили Турци,
Да је оно Сењанин Тадија,
Па су Турци страже поставили.
На прву је ударио стразу,
Сложно пуче тридесет пушака, 340
У Тадију дрито окренуло,
Али добар ђого од мегдана,
Ђого клече у све чет'ри ноге,
Прико њега ватра прилићала.
Кад на другу стражу ударио, 345
Сложно пуче тридесет пушака,
Ђого клече, ал му не помаже,
Јер Тадија допануо рана.
Па упаде за јелу зелену,
Докопа се пртених бисага, 350
А до себе младу Фатуницу,
Па се брани јањичарим Турцим.
Али му је срића прискочила,
Јер је поша Јанковић Стојане
И ш њиме је Сењанин Иване, 355
Па и оно сењских витезова,
Оћутише пушке Тадијине,
Па га лете низ гору зелену,
Ухватише јањичаре Турке,
Погубише, сасикоше Турке. 360
Ал бесиди Јанковић Стојане:
»Јес' донио штампу од Фатуне?«
Кад изведе лиепу дивојку,
Тада Јанко ричи бесидио:
»Ој Тадија, драго дите моје, 365
А нека си допануо рана,
Кад је 'вака Фатуна дивојка!«
Па узеше лиепу дивојку,
Одведоше к Сењу каменоме,
Доста турских коња одводише, 370
Однесоше небројено благо,
Доведоше к Сењу каменому.
Дон Николу попа доводили,
Анђелија име јој надили,
Винчаше је на нашему суду, 375
Па је љуби кано своју љубу.
Ове писме доспивања нема.
