Ženitba Senjanin Tadije iz Budima
Piju vino trideset serdara,
Prid njima je Janković Stojane,
Pa zagrće svoju bilu ruku:
»Oj desnice, bila ruko moja,
Dosta li si ti popila vina, 5
turskih kula dosta popalila,
turskih glava dosta odkinula,
I savela roblja na Kotare,
Oženila kotarskih serdara!
Ma sam čuo, a vidio nisam, 10
U Budimu gradu bielome,
Čuo jesam za Fatunu mladu,
Da je 'nake ni u sv'jetu nema.
Ma da j' majka rodila junaka,
Pa da ode do Budima .grada, 15
Pa donese štampu od Fatune,
Kad pijemo u mehani vino,
Svaki bi se na nju osminuo,
A lipo ga Janko darovao:
Dao bih mu stotinu dukata, 20
I dao mu zelenu livadu,
Štono kosi trideset kosaca!«
Svi junaci nikom ponikoše
Niz kamiše oči oboriše
I u crnu zemlju pogledaše. 25
Ne poniče Senjanin Tadija,
Naopako zasukao brke,
A rukave na dolnje mišice,
Pa se plesnu rukom po mišici:
»Ej, bora ti, Janković Stojane, 30
Hoćeš dati, što si obećao ?
Ja ću otić do Budima grada,
I doniti štampu od Fatune!«
Janko s' maši u svoje džepove,
Izvadi mu stotinu dukata: 35
»A eto ti zelena livada!«
Odmah Tade na noge skočio,
Pa ga ode k Senju kamenome
I dolazi Senjanin Ivanu,
Al Ivana doma ne bijaše. 40
Nađe strica u trećoj mehani,
Pa mu priča i besidi riči.
A da se je Jankom okladio:
»Neg' dajder mi debela đogina,
Da ja odem do Budima grada, 45
Da donesem štampu od divojke!«
Al se Ivan gro'tom osminuo:
»O Tadija, samovolja moja,
Đoge ne dam za života svoga.
Jer je đogo roda misirskoga, 50
U paši mu pasla mu se majka
U đidije misirskog delije,
Pa će Turci poznavat đogina,
A tvoju će rusu sići glavu.
Tri puta sam ka Budimu iša, 55
Nisam se je mogo nagledati,
A kamo ćeš štampu donositi.
Daleko je do Budima grada,
Do Budima četiri planine,
Oravica i Kasteljavica, 60
Bukovica i Alašikovica,
Stražu čuva Hrnjadina Mujo,
U Muje je duga granalija,
U nju puni praha i olova,
Pa ćeš ludo izgubiti glavu; 65
Pod Budimom polje je široko,
Puno ono vode naliveno,
Tute nema mosta ni ćuprije:
Đoge ne dam za života svoga!«
Slušala ga Ivanova ljuba, 70
Pa Ivanu riči besidila:
»Ah Ivane, od Boga ti težko!
Ta od srdca poroda nemamo,
Neg' Tadiju sinovca jedina.
Podaj njemu debela đogina. 75
Ako li mu đogu dati ne ćeš,
Molit hoću Boga velikoga
I sušiti petke i subote,
Da Bog dao, šteta ga odnila!
I podaj mu svita i nauka, 80
Kad si siša do Budima grada.
Dok Ivane reči razumio,
Radojicu slugu dozivao:
»Radojica, virna slugo moja,
Hajde meni u podrume dolnje, 85
Izvedi mi đogu debeloga.
Pa na nj meći đuver i đisiju!«
To u Rade pogovora nema,
Neg' izvede đogu debeloga,
Pa na nj meće sedlo šimširovo, 90
Pa ga meće zlatne tegetlije,
Pa ga meće pulin lisevinu,
Pa ga meće baju načesmanu,
Pa ga stere čoju do kolina,
A iz čoje rese do kopita, 95
Pa je onda pancir do pancira,
Iz pancira cekin do cekina,
U grivicu misec i danicu,
A u sedlo zmiju šarenicu,
Ovankošu sedam đeverdana, 100
Zauzda ga uzdom tatarijom,
Sva je uzda od zmijskoga zuba;
Al' u Ive taki adet biše,
Kad poside debela đogina.
Da s' ukaže misec i danica, 105
A zaigra zmija šarenica,
A da pukne sedam đeverdana.
Prebaci mu dizdum na jabuku,
Pušta đogu po mermer avliji,
A Tadiju na tavane gornje. 110
Otvara mu orove sanduke,
Sedam puta svlači i oblači,
Dok s' udari tilo i odilje.
A Ivan mu knjigu nakitio:
»Kada priđeš sve čet'ri planine, 115
Pa kad dođeš na šumicu gustu,
Vuci viju, medvidovi biju,
Nemojder se pripasti, Tadija,
Popust đogi na kaiš dizdume,
.Lako će te đogo prinositi. 120
Izać hoće Mujo i Alija,
Pitat će te od koje si strane.
Na podaj mu listak knjige bile.
Kada dođeš na polje široko,
Ono j' puno vode naliveno, 125
Dobar će te đogo unositi.
Kada priđeš Dunaj vodu hladnu,
Gdi junaci zobcu natakuju,
Natakni mu zobcu na gubicu,
Iz čizama ti vodu izcidi, 130
Baci durbin do Budima grada,
Dok s' od njega baš otvore vrata.
Tada, dite, posidi konjica,
Pa uz Budim razi'graj konjica,
Tu će tebe đogo donositi 135
U avliju od Budima bana.
Tri puta sam tute dohodio,
Hajde, dite, u sto dobrih časa!«
Tade poja debela đogina,
Namah puknu devet đeverdana, 140
Ukaza se misec i danica,
Pa zaigra zmija šarenica,
A obode debela đogina.
Al besidi Senjanin Ivane:
»Jao meni do Boga miliga, 145
Kako će mi umoriti đogu!«
Al besidi Ivanova ljuba:
»Ej, da Bog da, Tade dohodio,
A đogina nigda ne vidio!«
Ode Tade, mater ga rodila! 150
Priđe Tade sve čet'ri planine.
Ugleda ga Mujo i Alija.
Prida nj su se izšetali Turci.
A u Muje duga granalija,
U njoj piza do šezdeset oka, 155
U nju pune dvadeset i čeet'ri
Sama praha i olova težka.
Upita ga Mujo i Alija:
»Odkalen si, golema delijo,
Da te takvog ni vidili nismo?« 160
Tade muči, ništa ne divani,
Neg' im dade listak knjige bile.
Kad pogleda knjizi na jazliju,
Ovako je upitao Mujo:
»Je li zdravo naša stara majka, 165
A je li se udavala Hajka?«
Besidi mu Senjanin Tadija:
»Niti hoće, n't' joj dade majka!«
Tada Tade obode đogina,
Pa ga dođe pod Budim bieli, 170
I u vodu ugazi Tadija,
Gdi se đogo bio naučio.
Stade đogo ka janje maleno,
Sađe Tade s debela đogina,
Iz čizama vodu izciđuje, 175
Natače mu zobcu na gubicu,
A navuče srčail durbine,
Baci durbin do Budima grada,
Njega pusti na devet lakata.
Od Budima otvorena vrata. 180
Odmah Tade poside đogina,
Obode ga čizmom i mamuzom,
Pa uz Budim razigra đogina.
Ali vidi debela đogina:
Priko sebe pinom pribacuje, 185
Izpod sebe stine izvaljuje,
Koliko je žvalje razvratio,
Kabanica ne bi začepila!
Gledale ga budimske divojke,
Pa među se mlade govorile: 190
»Odkad bili Budim postanuo,
'Vaki junak nije dohodio,
Ni ovakva konja dovodio!
Ako se je junak oženio,
Ej, da Bog da žene poželio! 195
Evo ovdi pun Budim divojka,
Pošla za nj bi koja mu i drago,
Pa bi pošla Fatuna divojka!«
Hitar ga je konjic nanosio
U avliju od Budima bana 200
Odmah Tade razjaši konjica,
Prebaci mu dizdum na jabuku,
Tade metnu u džepove ruke,
Pa se šeta tamo i ovamo;
Na avliji noge prikrstio, 205
Pa zapali čibuk od duhana,
Često pije iz buraće vina.
Gledala ga mlada Fatunica,
Pa uzimlje jabuku od zlata,
Pa je baci Senjanin Tadiji 210
U nju Tade ne će ni da glela.
Sama sobom Fata besidila:
»Jao meni do Boga miloga,
Međer junak i ne mari za me!«
Pa se misli Fatuna divojka, 215
Sve se misli, na jednu smislila,
Dokopa se svilenih šudara.
Pa saveza za trista cekina,
Pa ih baci Senjanin Tadiji.
Kad Tadija opazi cekine, 220
On ih meće u džep od dolame.
Većma se je pripala Fatuna.
»Međer se je junak oženio,
Kako kupi gotovinu blago!«
Pa se misli Fatuna divojka, 225
Sve se misli, na jednu smislila,
Pa otvara orove sanduke,
Pa oblači, što se može bolje,
Pa uzimlje jabuku od zlata,
Te ga dođe u mermer avliju, 230
Pa se šeta tamo i ovamo:
U nju Tade ne će ni da gleda.
Kad joj srdce odolit' ne može,
Pa ga dođe Senjanin Tadiji,
Pa Tadiji riči besidila: 235
»Odkolen si, golema delijo,
Tko ti dade đogu Senjkovića?«
Tade muči, ništa ne divani,
Neg' joj dade listak knjige bile.
Tad besidi mlađana divojka: 240
»Oj Tadija, iza gore sunce,
Kada dođe moj stariji babo,
Nemoj da se omisli babajko.
Ti ćeš leći na meke dušeke, 245
Da te ljuto glava zabolila.
Kad se skupe janjičari Turci,
Ja ću služit vinom i rakijom,
Dok opojim janjičare Turke.
Kada bude noći po ponoći, 250
Nasut hoću nebrojena blaga,
Pa hajdemo k Senju kamenome!«
Biži Fata u svoje odaje,
Osta Tade u avliji tute.
Al eto ti od Budima bana, 255
Pa ga dođe Senjanin Tadiji
I Tadiji riči besidio:
»Ej, bora ti, golema delijo,
Odkolen si, od kojeg li grada?«
Tade muči, ništa ne divani. 260
»Ej, bora ti, beže Alaj-beže,
Tko ti dade đogu debeloga
One koze Senjanin Ivana,
Što je htio odvoditi Fatu?«
Besidi mu Senjanin Tadija: 265
»Poša jesam rano u lovinu,
Uhvatio Senjanin Ivana,
Ivanovu odsikao glavu,
Odveo mu đogu debeloga!«
Dočim bane riči razumio: 270
»Haj'mo, beže, na visoku kulu,
A ja iđem kupit janjičare,
Pa kada nam bili dan osvane,
Otić čemo našemu dželatu,
Nek' privinča tebe i Fatunu!« 275
Ode bane kupiti svatove,
Tade leze na meke dušeke,
Da ga ljuto zabolila glava,
Da od srdca živiti ne može.
Pokriva se vezenom maramom, 280
Da ga ne bi pripoznali Turci.
Pa ga piju vino i rakiju,
Ali dođe mlađana divojka,
Pa ih služi vinom i rakijom.
Misle Turci, da vodni vodicom, 285
Ali nije, nego rakijicom.
Svaki leže glavom bez uzglavlja.
Kad su Turci baš lipo pospali
I jesu se s vinom opojili,
Odmah Tade na noge skočio. 290
Al izašla Fatuna divojka,
Nasula je nebrojena blaga,
I ponila prtene bisage,
Pune jesu praha i olova.
Otolen se podigoše mladi; 295
Još izvede babina konjica,
Obodoše niz Budim bieli.
Ma eto mu jada i čemera:
Od Budima vrata zatvorena!
Ali viče mlada Fatunica: 300
»Ej, bora ti, momak vratardžija,
Otvori mi od Budima vrata,
Jer sutra ć' se Fata privinčati!«
Besidi joj momak vratardžija:
»Otolen se ne izlazi vanka, 305
Dok žareno ne ogrije sunce!«
Ljuto cvili mlada djevojka:
»Ajme, Tade, iza gore sunce,
Kako 'š sada izgubiti glavu!«
Sve se misli Senjanin Tadija, 310
Sve se misli, na jednu smislio:
Pa je đogi Tade besidio:
»Oj đogine, desno krilo moje,
Odkad te je striče namakao,
Nigda ti se nije zamolio: 315
Bi' l' se smijo tebi zamoliti
Priskočiti tananu avliju?«
Ali đogo besidit ne v'mide,
Odmah nogom u ledinu lupa,
Kael ga je, što divani Tade, 320
Natrag se je izmaka đogine,
Obode ga težkom bakračijom,
Pa priskoči tanenu avliju,
Pa nalazi momka vratarđiju,
Od avlije ote njemu ključe, 325
Pa otvori tanenu avliju.
Pa izvede mladu djevojku.
Odsiče mu ruku do lakata,
I vrane mu oči izvadio,
I ovako Tade besidio: 330
»Sad avlije zatvoriti ne ćeš!«
Ode Tade priko polja ravna.
Uto žarko izhodilo sunce,
Dok je Tade polje prihodio
I taman se gore dobavio! 335
Ali su se omislili Turci,
Da je ono Senjanin Tadija,
Pa su Turci straže postavili.
Na prvu je udario strazu,
Složno puče trideset pušaka, 340
U Tadiju drito okrenulo,
Ali dobar đogo od megdana,
Đogo kleče u sve čet'ri noge,
Priko njega vatra prilićala.
Kad na drugu stražu udario, 345
Složno puče trideset pušaka,
Đogo kleče, al mu ne pomaže,
Jer Tadija dopanuo rana.
Pa upade za jelu zelenu,
Dokopa se prtenih bisaga, 350
A do sebe mladu Fatunicu,
Pa se brani janjičarim Turcim.
Ali mu je srića priskočila,
Jer je poša Janković Stojane
I š njime je Senjanin Ivane, 355
Pa i ono senjskih vitezova,
Oćutiše puške Tadijine,
Pa ga lete niz goru zelenu,
Uhvatiše janjičare Turke,
Pogubiše, sasikoše Turke. 360
Al besidi Janković Stojane:
»Jes' donio štampu od Fatune?«
Kad izvede liepu divojku,
Tada Janko riči besidio:
»Oj Tadija, drago dite moje, 365
A neka si dopanuo rana,
Kad je 'vaka Fatuna divojka!«
Pa uzeše liepu divojku,
Odvedoše k Senju kamenome,
Dosta turskih konja odvodiše, 370
Odnesoše nebrojeno blago,
Dovedoše k Senju kamenomu.
Don Nikolu popa dovodili,
Anđelija ime joj nadili,
Vinčaše je na našemu sudu, 375
Pa je ljubi kano svoju ljubu.
Ove pisme dospivanja nema.
