Женик слободе/ПОЈАВА V/II
←ПОЈАВА IV | Женик слободе Писац: Драгутин Илић СЛИКА II - ПОЈАВА V |
ПОЈАВА VI→ |
(Чим мујезин умукне, шум се прометне у писку и сиктање, а у исто време улети гомила мрачних духова, вукући за собом окованих руку Србију. Србију преставља жена расплетених коса, око чела има круну у виду зупчастих кула а преко целих груди извезен бели орао у штиту. Над круном јој сија крст. Одмах за њом утрчи и Бринковић, с троструким бичем, којим је шиба. Он је у српском властеоском оделу а око калпака има чалму.
ДЕМОН-СРБИЈЕ (вуче је за собом):
Бранковићу — удри!
СРБИЈА:
Сине, мајку зар?
БРАНКОВИЋ:
Ја немам мајке, жено! (ошине је)
СРБИЈА:
(Врисне и падне на колена)
ЗЛИ ДУСИ:
Ха, ха, ха!
ДЕМОН СРБИЈЕ:
Познајеш ли ме?
СРБИЈА (очајно) :
Демоне!
ДЕМОН СРБИЈЕ:
Да, ја сам то:
Демон, твоја коб,
Сада ми паде шака, овде те чека гроб!
СРБИЈА:
Ох! (Обори главу снуждено):
Не боли гроб већ рука сина мог,
Што мајци недра бије! не, сине, мајку зар?
БРАНКОВИЋ:
Умукни, кујо! (ошине је.)
МРТВИ ВИТЕЗОВИ (дубоко уздахну.):
Авај!
БРАНКОВИЋ:
Доста је било твога! Пред тобом пропаст зјапи
Усуд је дао теби окове или гроб,
Проклета просјакињо ја нећу да сам роб!
СРБИЈА:
Издајеш мајку своју, колевку жића свога
Проклети Јудо, куд ћеш? над мојом главом зар
Не видиш како дрхће знамење распетога!
Изроде!
БРАНКОВИЋ:
Ово зар?
Зар тиме претиш мени!?
(Зграби јој крст с' круне и тресне о земљу)
Демоне, згази!
ДЕМОН (газећи крст):
Тако нек падну сви!
Сви, који крсту служе!
МРТВИ (дижући се у пола: неки са уздигнутим песницама; клонулим гласом)
Јудо! (као далеки ехо са све четири стране чује се овај узвик)
СРБИЈА:
О, децо изгинула!
Видесте л’ брата свога, чусте ли овај срам!
То није злотвор кобни што моје кости гази
Рођени синак то се на мајку диже, плази
И часни пљује крст
А ви?...
У крви огрезли,
Бранећи мајку своју у грозном боју пасте
Ко снопље покошено. О, Боже праведни,
Порази издајицу; Демонску сломи власт!
(Потмула тутњава Бранковић и Демон ослушкују)
БРАНКОВИЋ:
Чусте ли?
ДЕМОН:
Ха, то је он!
Геније Српства то је. Журите децо моја
Коварство, злобо, напред! Подлости и ти с’њом!
За мном у свету борбу, на мрачном штиту мом
Нека се смело снажи освете наше гром.
БРАНКОВИЋ:
И ја ћу с вама.
ДЕМОН:
Не!
Србију оковану, предајем Вуче, теби
Да над њом бдијеш ти.
БРАНКОВИЋ:
Не бој се! Или мислиш из праха и пепела
Мртви се дићи могу да ломе оков њен?
ДЕМОН:
А ти хајд с нама Вуче!
(Оду, шум и сиктањс на све стране)
ЋОРЂЕ (кроза сан):
Устајте мртви!... За мном!
Слободу ... Србију ... Ох!
СРБИЈА:
Он, он то слази амо, Геније душе моје!
Ох, Боже дај ми моћ:
Десницу пружи штедру, укрсти муње своје
Пред њиме нек се распе, ужасна ова ноћ. (гледа)
Он’ступа... ено!... Боже! зар баш у томе часу
Кад очи угледаше његовог лика свет
Шаљеш ми самрт горку... (хоће да устане)
Окови! (мучи се да их раскида) снаге камо?...
Спасавај! Оче! ... (пада у незнан)
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|