Женио се војевода Јанко —
Жени мајка војеводу Јанка;
Мајка оће Ватиму дјевојку,
Јанко оће Трњину девојку.
Беседила стара мила мајка: 5
„Да мој сине, војевода Јанко,
Ти не узми Трњину девојку,
Трњине су кучке од постанка,
Оне јесу млогог завадиле,
Завадиће и с тобом менека!” 10
Ал' то Јанко не послуша мајку,
Већ узима Трњину девојку.
Кад је било вече о вечери,
Јанко сједа, а Трњина неће.
Беседио војевода Јанко: 15
„Сједи амо, Трњина девојко!”
Одговара Трњина девојка:
„Нећу сјести, војевода Јанко,
Нећу богме док не кољеш мајку!”
Тада ђипи војевода Јанко 20
Да закоље своју стару мајку.
Ал’ наздравља стара мила мајка
У сватови и у соби другој:
„Здрава браћа и у добро здравље,
И у здравље наши младенаца, 25
Момка Јанка, Трњине дјевојке!”
То се Јанку жао учинило,
Па се враћа Трњини дјевојци,
Те је зове вечер' вечерати.
Опет вели Трњина девојка: 30
„Нећу богме, господару Јанко,
Док ти твоју не закољеш мајку,
И из мајке срце не извадиш
И замоташ у свилен’ мараму,
Па га мећеш себи у њедарца 35
И меника на мегдан донесеш!”
Ђипи Јанко да закоље мајку,
Ал’ под њиме ноге поклицају,
Сузе му се под брадом састају.
Не мож’ Јанко срцу одољети, 40
Већ се враћа Трњини девојки,
Удари је лаким шестоперцем,
Удари је и сравни је с травом.
Тако сваки ветрогоња прође
Који неће да послуша старе! 45
Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 226-227.
