Ženio se vojevoda Janko —
Ženi majka vojevodu Janka;
Majka oće Vatimu djevojku,
Janko oće Trnjinu devojku.
Besedila stara mila majka: 5
„Da moj sine, vojevoda Janko,
Ti ne uzmi Trnjinu devojku,
Trnjine su kučke od postanka,
One jesu mlogog zavadile,
Zavadiće i s tobom meneka!” 10
Al' to Janko ne posluša majku,
Već uzima Trnjinu devojku.
Kad je bilo veče o večeri,
Janko sjeda, a Trnjina neće.
Besedio vojevoda Janko: 15
„Sjedi amo, Trnjina devojko!”
Odgovara Trnjina devojka:
„Neću sjesti, vojevoda Janko,
Neću bogme dok ne kolješ majku!”
Tada đipi vojevoda Janko 20
Da zakolje svoju staru majku.
Al’ nazdravlja stara mila majka
U svatovi i u sobi drugoj:
„Zdrava braća i u dobro zdravlje,
I u zdravlje naši mladenaca, 25
Momka Janka, Trnjine djevojke!”
To se Janku žao učinilo,
Pa se vraća Trnjini djevojci,
Te je zove večer' večerati.
Opet veli Trnjina devojka: 30
„Neću bogme, gospodaru Janko,
Dok ti tvoju ne zakolješ majku,
I iz majke srce ne izvadiš
I zamotaš u svilen’ maramu,
Pa ga mećeš sebi u njedarca 35
I menika na megdan doneseš!”
Đipi Janko da zakolje majku,
Al’ pod njime noge poklicaju,
Suze mu se pod bradom sastaju.
Ne mož’ Janko srcu odoljeti, 40
Već se vraća Trnjini devojki,
Udari je lakim šestopercem,
Udari je i sravni je s travom.
Tako svaki vetrogonja prođe
Koji neće da posluša stare! 45
Srpske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića, knjiga prva, različne ženske pjesme, Srpska akademija nauka i umetnosti, Odeljenje jezika i književnosti, Beograd 1973., str. 226-227.
