Женидба аге од Новога
0001 Књигу пише ага од Новога
0002 Тер је шаље Грбљу пространоме
0003 А на руке Мирковића Вуку;
0004 У књизи га паша поздрављао:
0005 „Побратиме, Мирковића Вуко,
0006 Да си мене брже у Новоме,
0007 Јер се женим, у добар час било,
0008 У неђељу која прва дође ─
0009 Да ми будеш ђевер уз ђевојку,
0010 Милој шћерци аге од Травника!”
0011 Кад је Вука књига допанула,
0012 Он дозива своју вјерну љубу:
0013 „Анђелија, моја вјерна љубо,
0014 Ево ме је књига допанула
0015 Побратима, паше од Новога,
0016 Да му пођем јунак у сватове,
0017 У неђељу која прва дође,
0018 Да му будем ђевер уз ђевојку ─
0019 Што би рекла, оћу ли му поћи?”
0020 Анђелија њему одговара:
0021 „Ела пођи, драги господару,
0022 Када њему нећеш, а коме ћеш!”
0023 Ондар Вуко на кули изиђе,
0024 Обуче се што мога наљеше,
0025 А окрочи врана коња свога
0026 И отиде у Новоме граду.
0027 Када дође побратиму своме,
0028 Пред дворе му коња одјахао.
0029 Паша Вука дивно дочекао,
0030 Тер се шњиме у лице пољуби,
0031 Поведе га у бијелу кулу:
0032 „Бе аферим, драги побратиме,
0033 Такви ми се оће у сватове,
0034 Таки јунак и тако ођело!”
0035 Ту се сташе свати свиколици,
0036 Пише вино до неђељу дана;
0037 Кад неђеља напунано дође,
0038 Отолен се свати подигоше,
0039 Отлен по’ше зеленом планином.
0040 Ђе је срећа, ту је и несрећа ─
0041 Међу свате инад заметну се
0042 Ко је бољи један од другога.
0043 Разљути се Мирковићу Вуче,
0044 Пак је свога коња расрдио,
0045 Удари га троструком канџијом ─
0046 Колико га лако ударио,
0047 На сапи му кожу иштетио,
0048 На канџију меса заватио,
0049 Коњиц му се до долине слеже,
0050 Сину пољем као жива муња,
0051 Све је свате лако претекао
0052 Колико би пушка дометнула;
0053 Примаче се до близу Травника,
0054 Трипут града коњем обиграо
0055 Док су свати граду приступили.
0056 То гледала лијепа ђевојка,
0057 Пак је своју мајку дозивала:
0058 „Ој Богу ти, моја стара мајко,
0059 Који ј’ оно на коњу делија
0060 Те је трипут града обиграо ─
0061 Је ли оно паша од Новога?”
0062 Кад је зачу остарала мајка,
0063 Срдито јој онда проговара:
0064 „Мучи, шћерце, грло јој замукло!”
0065 Пак је удри шаком уз образе ─
0066 Колико је лако ударила,
0067 Три јој б’јела саломила зуба
0068 И румени образ оштетила,
0069 Три прстена на руку сломила.
0070 Уто свати у двор уљегоше;
0071 Пију свати за неђељу дана.
0072 Кад неђеља напунано сиђе,
0073 Отолен се свати подигоше,
0074 Даровани и алалисани,
0075 За ђевера Мирковићу Вуче.
0076 Ал’ ташта зета дозивала:
0077 „О мој зете, пашо од Новога,
0078 Ево ође Мирковића Вука,
0079 На њега се слакоми ђевојка,
0080 Ја се бојим какве пријеваре
0081 И срамоте и моје и твоје,
0082 Него гледај, Бог те не убио,
0083 Да би како Вука изгубио!”
0084 Она мњаше нико је не чује,
0085 Ал’ је зачу мила шћерца своја,
0086 Муком мучи, ништа не говори.
0087 Кад су свати трудно починули
0088 На Ловници, на води студеној,
0089 Ту су први конак учинили
0090 И ладне се воде напојише,
0091 Сви поспаше кано и поклани.
0092 Ма не спава лијепа ђевојка,
0093 Каоно ти коме је невоља,
0094 Но ми сједи више главе Вуку,
0095 Од гр’оте га разбудит’ не оће,
0096 А од стида звати по имену.
0097 Али јој се ино не могаше,
0098 Него рони сузе низ образе;
0099 Једна јој се суза омакнула,
0100 Тер је Вуку на образ панула,
0101 Опече га као ватра жива.
0102 Скочи Вуко канда се помами,
0103 И када се од сна разабрао,
0104 Очи тере, ђевојци говори:
0105 „Што је, цура, не вес„елелила се,
0106 Те ти рониш сузе низ образе ─
0107 Која ти је цмиљети невоља?”
0108 Она њему право каживаше:
0109 „Ој Богу ти, Мирковић’ сердаре,
0110 Кад ми није од невоље моје,
0111 Ал’ не видиш да си погинуо?”
0112 Сердар њојзи грдно проговара:
0113 „Што говориш, окаменила се!”
0114 Проговара лијепа ђевојка:
0115 „Јутрос рано ја сам запазила ─
0116 Кад ме даде остарала мајка,
0117 Рече зету, паши од Новога,
0118 Када буде на првом конаку,
0119 Да ти русу одасјече главу,
0120 Пак се бојим и страшим се љуто
0121 Ако изгуби такога јунака,
0122 Него бјеж’мо ноћас из сватова,
0123 Побјезимо Грбљу питомоме,
0124 Узми мене за вјерне љубовце!”
0125 Када сердар саслуша ђевојке,
0126 Он окрочи претила вранчића,
0127 За се меће лијепу ђевојку,
0128 Шњоме бјежи горе уз планину.
0129 Кад је јутро о зорици било,
0130 Подиже се паша од Новога,
0131 Гледа паша с десне на лијеву,
0132 Све чадоре редом пребројио,
0133 Ал’ не види сердарев’ џадора,
0134 Нема Вука нити је ђевојке.
0135 Осјети се, родила га мајка,
0136 Те осједе претила ђогина,
0137 За њим пође горје уз планину.
0138 У планину пристигнуо Вука
0139 Ка’ сам иде и носи ђевојку,
0140 Пак завика из грла бијела:
0141 „Стани, курво, Мирковић’ сердаре,
0142 Да си мене јучер одбјегнуо,
0143 Данас бих те јунак сустигао,
0144 Него стани да се погледамо!”
0145 Кад га зачу Мирковић сердаре,
0146 Наопак’ се од укорбе нађе,
0147 Коња свога уздом приставио.
0148 Кад се коњи близу састадоше,
0149 Ђого трчи, а вранац га чека,
0150 Удрише се прси о прсима,
0151 Одскочио један од другога
0152 Као сиви соко од сокола.
0153 Повадише сабље бедринице,
0154 Синуше им сабље оковане
0155 Као с неба жарковито сунце,
0156 На бритке се сабље ударише.
0157 Тадар рече паша од Новога:
0158 „Побратиме, сердар’ Мирковићу,
0159 Пушти мене да ја први манем!”
0160 А говори Мирковићу Вуче:
0161 „Немој, пашо, ако Бога знадеш,
0162 Од Бога је велика греота,
0163 А од људи зазор и срамота
0164 Да се с’јеку до два побратима,
0165 Досад смо се побратими звали!”
0166 За то паша ни абера нема,
0167 Ману сабљом и десницом руком,
0168 Доиста га погубити ћаше,
0169 Ал’ је Вуку коњиц од мегдана,
0170 Те поклекну на прва кољена,
0171 Високо га сабља премашила.
0172 Кад то виђе сердар Мирковићу,
0173 Трже сабљом, заману десницом,
0174 Те је паши главу уграбио
0175 И баци је коњу у зобницу ─
0176 Оде Вуко гором пјевајући,
0177 Оста паша ногом копајући.
0178 Бјежи Вуче ломној Гори Црној
0179 К побратиму попу Станишићу.
0180 Када њему у дворове дође,
0181 Божју му је помоћ називао:
0182 „Божја помоћ, мио побратиме,
0183 Оклен тако крвав до појаса,
0184 И крвава за тобом ђевојка ─
0185 Да те н’јесу ране допануле?”
0186 Вук му каже све како је било.
0187 Када попе разумио гласа,
0188 Загрли га и жељно изљуби:
0189 „Бе аферим, драги побратиме!”
0190 Уведе га на тананој кули,
0191 Пише вино за неђељу дана.
0192 Када прва наче примицати,
0193 Рече: „Збогом, драги побратиме,
0194 Збогом, попе, и збогом, ђевојко,
0195 Удаји се за кога ти драго!”
0196 Тада циче лијепа ђевојка:
0197 „О, за Бога, мој ђевере Вуче,
0198 Коме ћеш ме овђен оставити,
0199 Зар ме нећеш водит’ за љубовцу!”
0200 Ондар Вуче њојзи одговара:
0201 „Не могу те вјенчат’ за љубовцу,
0202 Јер сам љубу живу оставио,
0203 Иза ње се живе женит’ нећу!”
0204 Она циче како змија љута,
0205 Пак заклиње Мирковића Вука:
0206 „Богом брате, Мирковић’ сердаре,
0207 Братимим те, а Богом те кумим,
0208 Немој мене остављати овђе,
0209 Нег’ ме води двору бијеломе,
0210 Узми мене буди за дворкињу,
0211 Ако нећеш себе за љубовцу!”
0212 Рече Вуко: „Не би право било,
0213 Не могу те узет’ за дворкињу,
0214 Дворкињу сам на дом оставио!”
0215 Кад се цура на невољу нађе,
0216 Сузе рони низ бијело лице,
0217 Сузе рони, овако говори:
0218 „Ајде с Богом, Мирковић’ сердаре,
0219 Еда Бог да и Богородица,
0220 Ти се твоје главе не носио,
0221 А ако би главе наносио,
0222 Да од тебе не остане трага!”
