Ženidba age od Novoga
0001 Knjigu piše aga od Novoga
0002 Ter je šalje Grblju prostranome
0003 A na ruke Mirkovića Vuku;
0004 U knjizi ga paša pozdravljao:
0005 „Pobratime, Mirkovića Vuko,
0006 Da si mene brže u Novome,
0007 Jer se ženim, u dobar čas bilo,
0008 U neđelju koja prva dođe ─
0009 Da mi budeš đever uz đevojku,
0010 Miloj šćerci age od Travnika!”
0011 Kad je Vuka knjiga dopanula,
0012 On doziva svoju vjernu ljubu:
0013 „Anđelija, moja vjerna ljubo,
0014 Evo me je knjiga dopanula
0015 Pobratima, paše od Novoga,
0016 Da mu pođem junak u svatove,
0017 U neđelju koja prva dođe,
0018 Da mu budem đever uz đevojku ─
0019 Što bi rekla, oću li mu poći?”
0020 Anđelija njemu odgovara:
0021 „Ela pođi, dragi gospodaru,
0022 Kada njemu nećeš, a kome ćeš!”
0023 Ondar Vuko na kuli iziđe,
0024 Obuče se što moga nalješe,
0025 A okroči vrana konja svoga
0026 I otide u Novome gradu.
0027 Kada dođe pobratimu svome,
0028 Pred dvore mu konja odjahao.
0029 Paša Vuka divno dočekao,
0030 Ter se šnjime u lice poljubi,
0031 Povede ga u bijelu kulu:
0032 „Be aferim, dragi pobratime,
0033 Takvi mi se oće u svatove,
0034 Taki junak i tako ođelo!”
0035 Tu se staše svati svikolici,
0036 Piše vino do neđelju dana;
0037 Kad neđelja napunano dođe,
0038 Otolen se svati podigoše,
0039 Otlen po’še zelenom planinom.
0040 Đe je sreća, tu je i nesreća ─
0041 Među svate inad zametnu se
0042 Ko je bolji jedan od drugoga.
0043 Razljuti se Mirkoviću Vuče,
0044 Pak je svoga konja rasrdio,
0045 Udari ga trostrukom kandžijom ─
0046 Koliko ga lako udario,
0047 Na sapi mu kožu ištetio,
0048 Na kandžiju mesa zavatio,
0049 Konjic mu se do doline sleže,
0050 Sinu poljem kao živa munja,
0051 Sve je svate lako pretekao
0052 Koliko bi puška dometnula;
0053 Primače se do blizu Travnika,
0054 Triput grada konjem obigrao
0055 Dok su svati gradu pristupili.
0056 To gledala lijepa đevojka,
0057 Pak je svoju majku dozivala:
0058 „Oj Bogu ti, moja stara majko,
0059 Koji j’ ono na konju delija
0060 Te je triput grada obigrao ─
0061 Je li ono paša od Novoga?”
0062 Kad je začu ostarala majka,
0063 Srdito joj onda progovara:
0064 „Muči, šćerce, grlo joj zamuklo!”
0065 Pak je udri šakom uz obraze ─
0066 Koliko je lako udarila,
0067 Tri joj b’jela salomila zuba
0068 I rumeni obraz oštetila,
0069 Tri prstena na ruku slomila.
0070 Uto svati u dvor uljegoše;
0071 Piju svati za neđelju dana.
0072 Kad neđelja napunano siđe,
0073 Otolen se svati podigoše,
0074 Darovani i alalisani,
0075 Za đevera Mirkoviću Vuče.
0076 Al’ tašta zeta dozivala:
0077 „O moj zete, pašo od Novoga,
0078 Evo ođe Mirkovića Vuka,
0079 Na njega se slakomi đevojka,
0080 Ja se bojim kakve prijevare
0081 I sramote i moje i tvoje,
0082 Nego gledaj, Bog te ne ubio,
0083 Da bi kako Vuka izgubio!”
0084 Ona mnjaše niko je ne čuje,
0085 Al’ je začu mila šćerca svoja,
0086 Mukom muči, ništa ne govori.
0087 Kad su svati trudno počinuli
0088 Na Lovnici, na vodi studenoj,
0089 Tu su prvi konak učinili
0090 I ladne se vode napojiše,
0091 Svi pospaše kano i poklani.
0092 Ma ne spava lijepa đevojka,
0093 Kaono ti kome je nevolja,
0094 No mi sjedi više glave Vuku,
0095 Od gr’ote ga razbudit’ ne oće,
0096 A od stida zvati po imenu.
0097 Ali joj se ino ne mogaše,
0098 Nego roni suze niz obraze;
0099 Jedna joj se suza omaknula,
0100 Ter je Vuku na obraz panula,
0101 Opeče ga kao vatra živa.
0102 Skoči Vuko kanda se pomami,
0103 I kada se od sna razabrao,
0104 Oči tere, đevojci govori:
0105 „Što je, cura, ne ves„elelila se,
0106 Te ti roniš suze niz obraze ─
0107 Koja ti je cmiljeti nevolja?”
0108 Ona njemu pravo kaživaše:
0109 „Oj Bogu ti, Mirković’ serdare,
0110 Kad mi nije od nevolje moje,
0111 Al’ ne vidiš da si poginuo?”
0112 Serdar njojzi grdno progovara:
0113 „Što govoriš, okamenila se!”
0114 Progovara lijepa đevojka:
0115 „Jutros rano ja sam zapazila ─
0116 Kad me dade ostarala majka,
0117 Reče zetu, paši od Novoga,
0118 Kada bude na prvom konaku,
0119 Da ti rusu odasječe glavu,
0120 Pak se bojim i strašim se ljuto
0121 Ako izgubi takoga junaka,
0122 Nego bjež’mo noćas iz svatova,
0123 Pobjezimo Grblju pitomome,
0124 Uzmi mene za vjerne ljubovce!”
0125 Kada serdar sasluša đevojke,
0126 On okroči pretila vrančića,
0127 Za se meće lijepu đevojku,
0128 Šnjome bježi gore uz planinu.
0129 Kad je jutro o zorici bilo,
0130 Podiže se paša od Novoga,
0131 Gleda paša s desne na lijevu,
0132 Sve čadore redom prebrojio,
0133 Al’ ne vidi serdarev’ džadora,
0134 Nema Vuka niti je đevojke.
0135 Osjeti se, rodila ga majka,
0136 Te osjede pretila đogina,
0137 Za njim pođe gorje uz planinu.
0138 U planinu pristignuo Vuka
0139 Ka’ sam ide i nosi đevojku,
0140 Pak zavika iz grla bijela:
0141 „Stani, kurvo, Mirković’ serdare,
0142 Da si mene jučer odbjegnuo,
0143 Danas bih te junak sustigao,
0144 Nego stani da se pogledamo!”
0145 Kad ga začu Mirković serdare,
0146 Naopak’ se od ukorbe nađe,
0147 Konja svoga uzdom pristavio.
0148 Kad se konji blizu sastadoše,
0149 Đogo trči, a vranac ga čeka,
0150 Udriše se prsi o prsima,
0151 Odskočio jedan od drugoga
0152 Kao sivi soko od sokola.
0153 Povadiše sablje bedrinice,
0154 Sinuše im sablje okovane
0155 Kao s neba žarkovito sunce,
0156 Na britke se sablje udariše.
0157 Tadar reče paša od Novoga:
0158 „Pobratime, serdar’ Mirkoviću,
0159 Pušti mene da ja prvi manem!”
0160 A govori Mirkoviću Vuče:
0161 „Nemoj, pašo, ako Boga znadeš,
0162 Od Boga je velika greota,
0163 A od ljudi zazor i sramota
0164 Da se s’jeku do dva pobratima,
0165 Dosad smo se pobratimi zvali!”
0166 Za to paša ni abera nema,
0167 Manu sabljom i desnicom rukom,
0168 Doista ga pogubiti ćaše,
0169 Al’ je Vuku konjic od megdana,
0170 Te pokleknu na prva koljena,
0171 Visoko ga sablja premašila.
0172 Kad to viđe serdar Mirkoviću,
0173 Trže sabljom, zamanu desnicom,
0174 Te je paši glavu ugrabio
0175 I baci je konju u zobnicu ─
0176 Ode Vuko gorom pjevajući,
0177 Osta paša nogom kopajući.
0178 Bježi Vuče lomnoj Gori Crnoj
0179 K pobratimu popu Stanišiću.
0180 Kada njemu u dvorove dođe,
0181 Božju mu je pomoć nazivao:
0182 „Božja pomoć, mio pobratime,
0183 Oklen tako krvav do pojasa,
0184 I krvava za tobom đevojka ─
0185 Da te n’jesu rane dopanule?”
0186 Vuk mu kaže sve kako je bilo.
0187 Kada pope razumio glasa,
0188 Zagrli ga i željno izljubi:
0189 „Be aferim, dragi pobratime!”
0190 Uvede ga na tananoj kuli,
0191 Piše vino za neđelju dana.
0192 Kada prva nače primicati,
0193 Reče: „Zbogom, dragi pobratime,
0194 Zbogom, pope, i zbogom, đevojko,
0195 Udaji se za koga ti drago!”
0196 Tada ciče lijepa đevojka:
0197 „O, za Boga, moj đevere Vuče,
0198 Kome ćeš me ovđen ostaviti,
0199 Zar me nećeš vodit’ za ljubovcu!”
0200 Ondar Vuče njojzi odgovara:
0201 „Ne mogu te vjenčat’ za ljubovcu,
0202 Jer sam ljubu živu ostavio,
0203 Iza nje se žive ženit’ neću!”
0204 Ona ciče kako zmija ljuta,
0205 Pak zaklinje Mirkovića Vuka:
0206 „Bogom brate, Mirković’ serdare,
0207 Bratimim te, a Bogom te kumim,
0208 Nemoj mene ostavljati ovđe,
0209 Neg’ me vodi dvoru bijelome,
0210 Uzmi mene budi za dvorkinju,
0211 Ako nećeš sebe za ljubovcu!”
0212 Reče Vuko: „Ne bi pravo bilo,
0213 Ne mogu te uzet’ za dvorkinju,
0214 Dvorkinju sam na dom ostavio!”
0215 Kad se cura na nevolju nađe,
0216 Suze roni niz bijelo lice,
0217 Suze roni, ovako govori:
0218 „Ajde s Bogom, Mirković’ serdare,
0219 Eda Bog da i Bogorodica,
0220 Ti se tvoje glave ne nosio,
0221 A ako bi glave nanosio,
0222 Da od tebe ne ostane traga!”
