Женидба Топлице Милана
(Из Драгачева)
Боже мили чуда великога!
Чудно чудо, што казују људи:
У Призрену бијеломе граду,
У некаквог Милутина кнеза;
Милу сеју Ружицу девојку, 5
Којој нема стаса ни образа,
У свој земљи, на четири стране.
Просили је многи просиоци:
Просило је тридесет сердара,
И тридесет и три ђенерала; 10
Просило је тридест капетана,
Седамдесет и седам кнезова,
Ни за једног није хтела поћи.
То се чудо, на далеко чуло,
Чак се чуло, до Косава равног, 15
И до града бијелог Прилипа.
То зачуо Краљевићу Марко,
Па дозива своје побратиме:
Првог побра, Милоша Поцерца,
Другог побра, Топлицу Милана, 20
А треће га, Косанчић Ивана.
Кад дођоше сва три побратима,
Тада њима проговара Марко:
„Чујете л' ме до три побратима?!
„Обуците дивно одијело, 25
„Све од срме и жеженог злата,
„Припашите свијетло оружје,
„Опремите коње од мегдана,
„Да идемо у Призрена града.
„До онога Милутина кнеза, 30
„Јесам чуо казују ми људи:
„Да он има лијепу девојку,
„Милу сеју Ружицу девојку,
„Баш Ружицу, мајци мјезимицу.
„Ја каква је шинула је гуја, 35
„Просили је многи просиоци:
„Просило је тридесет сердара,
„И тридесет и три ђенерала;
„Просило је тридест капетана,
„Седамдесет и седам кнезова, 40
„Ни за једног није хтела поћи;
„Ја се јунак нисам оженио,
„Па се мислим данас оженити.“
Кад зачуше до три побратима.
То је њима врло мило било, 45
Па одоше на танке чардаке,
Обукоше рухо од кадифе,
Све у срми и жеженом злату;
Припасаше свијетло оружје,
Опремише коње од мегдана. 50
У том сиђе Краљевићу Марко,
Са чардака са високе куле,
Па повика слуге и слушкиње:
„Слуге моје опремите Шарца!
„А слушкиње донесите вина.“ 55
У млаћега поговора нема,
Они њега одмах послушаше;
Слуге воде опремљеног Шарца,
А слушкиње, изнијеше вино.
Узе Марко златан пехар вина, 60
Наздравља га војводи Милошу:
„Здрав Милошу, мио побратиме.“
Милош здрави Косанчић Ивану,
А Косанчић Топлици Милану,
Кад се рујног напојише вина, 65
Добријех се коња дохватише,
Појездише пољем широкијем,
Прав' ходоше у Призрена грара,
Белом двору Милутина кнеза.
Кад су били близу белог двора, 70
Далеко их кнеже угледао,
А још ближе пред њих изшетао;
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Па ходоше на бијелу кулу, 75
За готову софру заседоше,
Пише вино три бијела дана,
Вино пише док се напојише,
Док им винце изиђе у лице,
А ракија приче говорити. 80
Онда рече Краљевићу Марко:
„Чу ли мене Милутине кнеже!
„Нисмо дошли да пијемо вино!
„Већ смо чули, казују нам људи:
„Да ти имаш сестру на удају, 85
„Милу сеју, Ружицу девојку,
„Баш Ружицу, мајци мјезимицу:
„Ја се јунак оженио нисам,
„И дово сам до три побратима,
„Ни они се оженили нису, 90
„Ево сада четири биљеге,
„И четири од злата јабуке.
„Уз јабуке бурме и прстење;
„Па нек бира, за кога јој драго.“
Кад то зачу Милутине кнеже, 95
То је њему врло мило било,
Па отиде на танке чардаке,
Те казује својој милој сеји:
„Сестро моја Ружице девојко!
„Ево сејо, четири војводе! 100
„Из простране наше Царевине:
„Прво јесте Краљевићу Марко,
„Из Прилипа бијелога града;
„Друго јесте Милош Обилићу,
„Од Поцерја места питомога; 105
„Треће јесте Косанчић Ивaнe,
„Баш од оне равне Косанице;
„А четврто Топлица Милане,
„Из Топлика бијелога града;
„Ни један се оженили нису, 110
„Сада бирај, кога теби драго,
„Од овијех четири војводе,
„Јер сви јесу на гласу јунаци,
„У пространој нашој Царевини,
„Па ако си, наумила сејо, 115
„Узет' сејо, доброга јунака,
„Који ће нам образ осветљати,
„Осветљати на сваком мегадану,
„На мегдане сваком излазити,
„Узми сејо, Краљевића Марка. 120
„Марко јесте господско колено,
„Са њим иди на Косово равно,
„Ка Прилипу бијеломе граду,
„Тамо теби лоше бити неће?
„Ако ли си наумила сејо, 125
„Узет' сејо, дичнога јунака,
„Коме снаге ни лепоте нема,
„У свој земљи на четири стране,
„Узми сејо, војводу Милоша,
„Иди са њим у Поцерје равно, 130
„Тамо теби лоше бити неће.
„Још, ето ти Косанчић Ивана,
„И са њиме, Топлице Милана,
„Па ти бирај кога теби драго,
„Ја потроших двије куле блага, 135
„Твоје сејо просце примајући;
„Нестаде ми у подруму вина,
„Све попише, просци долазећи;
„Нестаде ми зоби и сијена,
„Њини коњи, све то поједоше." 140
Кад то зачу Ружица девојка,
Она ходе у шикли одају,
Те отвори сребрне сандуке,
Па извади рухо од кадифе,
Све у срми и жеженом злату, 145
Те с' обуче и опреми млада,
Па силази низ бијелу кулу,
Ходе право у ону одају,
Гди бијаху четири војводе.
Када дође тамо у одају, 150
Она мисли шта ће и како ће,
Чије ли ће узет' обиљежје;
„Да ја узмем, Краљевића Марка,
„С' њим да идем у Прилипа града,
„Тамо мени лоше бити неће; 155
„Ал' је Марко доста остарио,
„Да ја узмем Милош Обилића,
„С' њим да идем у Поцерје равно,
„Ни тамо ми лоше бити неће;
„Али Милош нема родитеља, 160
„Нити има икога до Бога.
„Да ја узмем Косанчић Ивана,
„С' њим да идем на Косово равно,
„Ни тамо ми лоше бити неће,
„Ал' за тога нећу ни једнога, 165
„Већ ја хоћу, Топлицу Милана,
„Из Топлика бијелога града.“
Па засука бијеле рукаве,
Узе бурму и златно прстење,
Уз прстење од злата јабуку, 170
И с' јабуком хиљаду дуката.
Кад виђеше четири војводе,
То је њима врло мило било,
Па почеше рујно пити вино.
Кад у јутру јутро освануло, 175
Спремише се четири војводе,
Ал' ето ти лијепе девојке,
Она носи господске дарове,
Те дарива четири војводе,
Па се врати у бијеле дворе. 180
Милутин их на пут опремио,
При растанку, он је говорио:
„О мој зете, Топлица Милане!
„Када станеш купити сватове,
„Свата купи колико ти драго, 185
„За девојку када теби драго,
„И поведи девет Југовића,
„И десетог старог Југ Богдана,
„И позови Змај-Огњеног Вука,
„Из питомог села Купинова.“ 190
Одатле су они полазили,
Преко поља широког Косова,
Кад су били близу до Прилипа,
Мајка Марка, далек' сагледала,
А још ближе пред њег' ишетала, 195
Руке шире, у лице сe љубе,
Марко мајку, у бијелу руку,
Кад се они редом изљубише,
И за мирно упиташе здравље,
Онда рече Јевросима мајка: 200
„О мој сине Краљевићу Марко!
„Јесте ли ми мирно путовали?
„Како су вас тамо дочекали?
„Јеси л' мени снаху испросио,
„Мени снаху теби вјерну љубу? 205
Говори јој Краљевићу Марко:
„Чули мене моја стара мајко!
„Ми смо мирно путем путовали,
„Лепо су нас тамо дочекали,
„И господском части угостили. 210
„Нисам теби снаху испросио,
„Теби снаху мени вјерну љубу,
„Већ сам, мајко цуру испросио
„За Милана мога побратима.“
Кад то зачу остарила мајка, 215
То је њојзи врло мило било,
Одатле су они полазили,
Кад су дошли пред бијеле дворе,
Пред њих слуге одмах изиђоше,
И под њима коње прихватише, 220
Одведоше у топле подруме;
Марко ходе на бијелу кулу,
И одведе сва три побратима;
За готову софру засједнуше,
Части ше се недељицу дана, 225
Частише се док се одморише,
И рујевног напојише вина.
Кад изиђе недељица дана,
Онда рече Милош Обилићу:
„Побратиме, Краљевићу Марко! 230
„Писмо вино, док се напојисмо,
„И лепо се овде одморисмо,
„Време јесте нама путовати,
„Да ми наше, походимо мајке,
„Неки мајке неки своје секе! 235
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Одмах викну слуге и слушкиње:
„Слуге моје коње опремите,
„А слушкиње донесите вина.“
Слуге њега одмах послушаше, 240
Опремише три коња витеза,
А слушкиње донесоше вино.
У том побре сиђоше низ кулу,
Кад сиђоше у мермер авлију,
Ту се рујног напојише вина, 245
И лепо се они поздравише
Поздравише, па се изљубише,
Добријех се коња дохватише
Па пођоше преко поља равног,
Преко поља широког Косова. 250
Милош оде у Поцерје равно,
Иван ходе Косаници равној,
А Топлица у своју Топлицу.
Сад да видиш Топлицу Милана!
Кад је био кроз Топлика града, 255
Свога дора врло ражљутио:
По три копља у висину скаче,
По четири и тамо и амо,
Из копита жива ватра сева,
Из калдрме искаче камење, 260
Са дућана обија ћепенке.
Далеко га мајка угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Руке шире у лице се љубе,
Милан мајку, у бијелу руку, 265
Питају се за мир и за здравље,
Тада рече остарила мајка:
„О мој сине Топлица Милане!
„Јеси ли ми путовао мирно?
„Како су вас тамо дочекали? 270
„Јеси л' теби, снаху испросио?
„За твог побра Краљевића Марка?"
Вели њојзи Топлица Милане:
„Чули мене моја стара мајко!
„Мирно сам ти путовао мајко! 275
„Лепо су нас тамо дочекали,
„И господском чашћу угостили;
„Нисам мајко снаху испросио,
„Мени снаху моме побри љубу,
„Већ сам мајко цуру испросио, 280
„Теби снаху мени вјерну љубу,
„У Призрену бијеломе граду,
„У онога Милутина кнеза.“
Па одоше на бијелу кулу.
Мало време за тим постајало, 285
Мало време три месеца дана,
Док се Милан мало одморио,
И рујевног напојио вина,
Па он седе ситне књиге писат:
Прву шаље у Сибиња града, 290
На колено Сибињанин Јанку,
У књизи му вако проговара:
„Побратиме, Сибињанин Јанко!
„Ја се женим и чиним весеље,
„Но почујме, побратиме драги, 295
„Пошаљи ми твојега сестрића,
„Твог сестрића,Секулу дијете,
„Да ми буде девер уз девојку.
„И са њиме пестотин Маџара.“
Другу књигу Милан оправио, 300
Оправио селу Купинову,
На колено Змај-Огњеном Вуку,
У књизи му јунак проговара:
„Побратиме Змај-Огњени Вуче!
„Ја се женим и чиним весеље, 305
„Већ ти пођи мени у сватове,
„И поведи стотину другова,
„Од питомог села Купинова,
„Нек нас буде више у дружини.“
Трећу књигу Милан оправио, 310
Баш у Сења бијелога града,
На кољено Сењанину Иву,
У књизи га Милан поздрављаше:
„Побратиме Сењанине Иво!
„Ја се женим и чиним весеље, 315
„Већ ти пођи мени у сватове,
„И поведи петстотина свата,
„Нек нас буде више у дружини.
Четврту је књигу оправио,
У Сјеницу,у село Дубницу, 320
Ka бијелом граду Васојици,
На колено Васојевић Стеву,
У књизи га Милан поздрављаше:
„Мили куме Васојевић Стево!
„Пођи куме мени у сватове, 325
„И поведи двеста Сјеничана.
Пету књигу Милан оправио,
На колено старом Југ-Богдану,
У књизи га Милан поздрављаше:
„Побратиме, стари Југ-Богдане! 330
„Ја се женим и чинам весеље,
„Пођи побро, мениу сватове,
„И поведи девет Југовића.“
Кад је Милан књиге растурио,
Он узима свиленог барјака, 335
На коме су од злата јабуке,
Из јабука златне ките висе,
Свака кита по од литре злата;
На барјаку од злата крстови,
Виш' крстова, круна Душанова, 340
И на круни, оро двоглавити,
Златна штака Немањића Саве,
Камиљавка Симеуна краља.
Разви барјак пред бијеле дворе,
Те покупи кићене сватове, 345
Драги побро, хиљаду сватова!
Таман Милан свате шокупио,
Док ето ти Бановић Секуле,
И он води пет-стотин Маџара,
Далеко га Милан угледао, 350
Мало ближе пред њег' ишетао,
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље,
Узеше се за бијеле руке,
Па одоше на бијелу кулу, 355
A сватови на росну ливаду.
Мало време за тим постајало,
Док ето ти Змај-Огњеног Вука,
И са њиме Сењанина Ива,
Они воде шестотин сватова. 360
Далеко их Милан угледао,
А преда њих ближе ишетао,
Руке шире у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље;
Па ходоше на бијелу кулу, 365
А сватови на росну ливаду.
Таман они табор учинише,
Док ето ти старог Југ-Богдана,
Са својијехдевет Југовића,
И са њима Васојевић Стево, 370
Са својијех двеста сјеничана.
Кад дођоше пред бијеле дворе,
И пред њих је Милан ишетао,
На ногама њих је дочекао,
Руке шире у лице се љубе, 375
Питају се за мир и за здравље;
Свати иду на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Заготову софру засједоше,
Частише се три бијела дана, 380
Кад четврто јутро освануло,
Спремише се кита и сватови,
Милан ходе на танке чардаке,
Те отвори сребрне сандуке,
И извади рухо од кадифе, 385
Све у срми и жеженом злату,
Па се свлачи те се преоблачи,
Прву ризу Милан облачио:
Прву ризу свилену кошуљу,
По кошуљи панцијер кошуљу, 390
Од челика љута маџарскога;
Цо кошуљи зелену доламу,
На којој су три пуцета златна,
Свако пуце од три литре злата
А што му је пуце под грхоцем, 395
Оно хвата и три литре злата,
А на ноге копче и чакшире,
А на главу калпак и челенку,
За челенку пауново перје.
Кад с' обуче Топлица Милане! 400
Да је коме погледати било,
Ја какав је Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Лепши јесте од сваке девојке,
Кад се Милан лепо опремио, 405
Он силази низ бијелу кулу,
А за њиме војводе остале.
Кад сиђоше у мермер авлију,
Погледаше пољем широкијем,
Док углаше једаи прамен магле, 410
И у магли три сокола сива,
На њима је пауново перје.
То не била магла од облака,
Већ то била пара од јунака,
То не била три сокола сива, 415
Већ то била три добра јунака:
Прво беше од Прилипа Марко,
Друго беше Косанчић Ивaнe,
А треће је Милош од Поцерја.
Кад јунаци њима дојездише, 420
Од добријех коња одсједоше,
Са њима се лепо поздравише,
Па седоше те се одморише,
И рујевног напојише вина.
Мало време за тим, постајало, 425
Док повика Милош од Поцерја:
„Спремајте се кићени сватови!
„Време јесте нама путовати.“
Јоште Милош у ријечи бјаше,
Док удрише танки таламбаси, 430
Засвираше бубњи и свирале,
Скупише се кићени сватови.
Две хиљаде побратиме драги!
И још више три стотине свата.
Тад устаде Топлица Милане, 435
Те окуми себи милог кума,
Кума куми, Васојевић Стеву,
Од Сјенице, из села Дубнице,
Од маленог града Васоице,
А девера Бановић Секулу, 440
Старог свата Југ-Богдана старог,
А другога Змај-Огњеног Вука,
Из питомог села Купинова,
Барјактара Милоша Поцерца.
Кад је Милан све то наредио, 445
Добријех се коња дохватише,
Отидоше пољем и ледином,
Као звезда небом и ведрином.
Кад дођоше у Призрена града,
Белој кули Милутина кнеза, 450
Лепо су их тамо дочекали,
И госпотском чашћу угостили,
Гостили их недељицу дана,
Кад изиђе недељица дана,
Тад изнеше господске дарове, 455
Дариваше киту и сватове,
Ког јаглуком ког ли бошчалуком,
Старог свата свиленом кошуљом,
Другог свата од злата марамом,
Милог кума од злата кошуљом, 460
Нит' плетеном нит' у брдо тканом,
Већ ливеном од сувога злата.
Барјактару Милошу Поцерцу,
Дадоше му од злата јабуку,
Краљевићу калпак и челенку, 465
На којој су девет перјаница,
И десета бурма позлаћена.
Окићена с пауновим перјем,
Косанчићу коласту аздију.
Кад дарове свима поделише, 470
Изађоше браћа девојачка,
Водећ' сеју за бијелу руку,
Дадоше је Бановић Секули,
И уза њу дебелог кулаша,
„Води прико лијепу девојку! 475
„Па кад дођеш у Топлика града,
„Предаћеш је Топлици Милану,
„А кулаша себи уставићеш.“
Одатле се свати опремише,
C' Милутином ту се поздравише, 480
Па ходоше ка Топлику граду.
Кад дођоше бијелом Топлику,
Белом двору Топлице Милана,
Од добријех коња одсједоше,
Па ходоше у бијелу цркву, 485
Добавише седам калуђера,
И толико ђака самоука,
Те венчаше Топлицу Милана,
Са лијепом Ружицом девојком.
Одатле се натраг повратише, 490
У бијеле Топличине дворе;
Кад дођоше у бијеле дворе,
За готову софру засједоше,
Пише вино за петнајест дана;
Када прође тих петнајест дана, 495
Сватови се тада опремише,
Па ходоше сваки своме двору,
Милан оста у својој Топлици,
Са лијепом Ружицом девојком,
И са својом остарилом мајком! 500
Записао: Милан Ђ. Станић
Певач:
Записано у Драгачеву
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
