Ženidba Toplice Milana
(Iz Dragačeva)
Bože mili čuda velikoga!
Čudno čudo, što kazuju ljudi:
U Prizrenu bijelome gradu,
U nekakvog Milutina kneza;
Milu seju Ružicu devojku, 5
Kojoj nema stasa ni obraza,
U svoj zemlji, na četiri strane.
Prosili je mnogi prosioci:
Prosilo je trideset serdara,
I trideset i tri đenerala; 10
Prosilo je tridest kapetana,
Sedamdeset i sedam knezova,
Ni za jednog nije htela poći.
To se čudo, na daleko čulo,
Čak se čulo, do Kosava ravnog, 15
I do grada bijelog Prilipa.
To začuo Kraljeviću Marko,
Pa doziva svoje pobratime:
Prvog pobra, Miloša Pocerca,
Drugog pobra, Toplicu Milana, 20
A treće ga, Kosančić Ivana.
Kad dođoše sva tri pobratima,
Tada njima progovara Marko:
„Čujete l' me do tri pobratima?!
„Obucite divno odijelo, 25
„Sve od srme i žeženog zlata,
„Pripašite svijetlo oružje,
„Opremite konje od megdana,
„Da idemo u Prizrena grada.
„Do onoga Milutina kneza, 30
„Jesam čuo kazuju mi ljudi:
„Da on ima lijepu devojku,
„Milu seju Ružicu devojku,
„Baš Ružicu, majci mjezimicu.
„Ja kakva je šinula je guja, 35
„Prosili je mnogi prosioci:
„Prosilo je trideset serdara,
„I trideset i tri đenerala;
„Prosilo je tridest kapetana,
„Sedamdeset i sedam knezova, 40
„Ni za jednog nije htela poći;
„Ja se junak nisam oženio,
„Pa se mislim danas oženiti.“
Kad začuše do tri pobratima.
To je njima vrlo milo bilo, 45
Pa odoše na tanke čardake,
Obukoše ruho od kadife,
Sve u srmi i žeženom zlatu;
Pripasaše svijetlo oružje,
Opremiše konje od megdana. 50
U tom siđe Kraljeviću Marko,
Sa čardaka sa visoke kule,
Pa povika sluge i sluškinje:
„Sluge moje opremite Šarca!
„A sluškinje donesite vina.“ 55
U mlaćega pogovora nema,
Oni njega odmah poslušaše;
Sluge vode opremljenog Šarca,
A sluškinje, izniješe vino.
Uze Marko zlatan pehar vina, 60
Nazdravlja ga vojvodi Milošu:
„Zdrav Milošu, mio pobratime.“
Miloš zdravi Kosančić Ivanu,
A Kosančić Toplici Milanu,
Kad se rujnog napojiše vina, 65
Dobrijeh se konja dohvatiše,
Pojezdiše poljem širokijem,
Prav' hodoše u Prizrena grara,
Belom dvoru Milutina kneza.
Kad su bili blizu belog dvora, 70
Daleko ih kneže ugledao,
A još bliže pred njih izšetao;
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje.
Pa hodoše na bijelu kulu, 75
Za gotovu sofru zasedoše,
Piše vino tri bijela dana,
Vino piše dok se napojiše,
Dok im vince iziđe u lice,
A rakija priče govoriti. 80
Onda reče Kraljeviću Marko:
„Ču li mene Milutine kneže!
„Nismo došli da pijemo vino!
„Već smo čuli, kazuju nam ljudi:
„Da ti imaš sestru na udaju, 85
„Milu seju, Ružicu devojku,
„Baš Ružicu, majci mjezimicu:
„Ja se junak oženio nisam,
„I dovo sam do tri pobratima,
„Ni oni se oženili nisu, 90
„Evo sada četiri biljege,
„I četiri od zlata jabuke.
„Uz jabuke burme i prstenje;
„Pa nek bira, za koga joj drago.“
Kad to začu Milutine kneže, 95
To je njemu vrlo milo bilo,
Pa otide na tanke čardake,
Te kazuje svojoj miloj seji:
„Sestro moja Ružice devojko!
„Evo sejo, četiri vojvode! 100
„Iz prostrane naše Carevine:
„Prvo jeste Kraljeviću Marko,
„Iz Prilipa bijeloga grada;
„Drugo jeste Miloš Obiliću,
„Od Pocerja mesta pitomoga; 105
„Treće jeste Kosančić Ivane,
„Baš od one ravne Kosanice;
„A četvrto Toplica Milane,
„Iz Toplika bijeloga grada;
„Ni jedan se oženili nisu, 110
„Sada biraj, koga tebi drago,
„Od ovijeh četiri vojvode,
„Jer svi jesu na glasu junaci,
„U prostranoj našoj Carevini,
„Pa ako si, naumila sejo, 115
„Uzet' sejo, dobroga junaka,
„Koji će nam obraz osvetljati,
„Osvetljati na svakom megadanu,
„Na megdane svakom izlaziti,
„Uzmi sejo, Kraljevića Marka. 120
„Marko jeste gospodsko koleno,
„Sa njim idi na Kosovo ravno,
„Ka Prilipu bijelome gradu,
„Tamo tebi loše biti neće?
„Ako li si naumila sejo, 125
„Uzet' sejo, dičnoga junaka,
„Kome snage ni lepote nema,
„U svoj zemlji na četiri strane,
„Uzmi sejo, vojvodu Miloša,
„Idi sa njim u Pocerje ravno, 130
„Tamo tebi loše biti neće.
„Još, eto ti Kosančić Ivana,
„I sa njime, Toplice Milana,
„Pa ti biraj koga tebi drago,
„Ja potroših dvije kule blaga, 135
„Tvoje sejo prosce primajući;
„Nestade mi u podrumu vina,
„Sve popiše, prosci dolazeći;
„Nestade mi zobi i sijena,
„Njini konji, sve to pojedoše." 140
Kad to začu Ružica devojka,
Ona hode u šikli odaju,
Te otvori srebrne sanduke,
Pa izvadi ruho od kadife,
Sve u srmi i žeženom zlatu, 145
Te s' obuče i opremi mlada,
Pa silazi niz bijelu kulu,
Hode pravo u onu odaju,
Gdi bijahu četiri vojvode.
Kada dođe tamo u odaju, 150
Ona misli šta će i kako će,
Čije li će uzet' obilježje;
„Da ja uzmem, Kraljevića Marka,
„S' njim da idem u Prilipa grada,
„Tamo meni loše biti neće; 155
„Al' je Marko dosta ostario,
„Da ja uzmem Miloš Obilića,
„S' njim da idem u Pocerje ravno,
„Ni tamo mi loše biti neće;
„Ali Miloš nema roditelja, 160
„Niti ima ikoga do Boga.
„Da ja uzmem Kosančić Ivana,
„S' njim da idem na Kosovo ravno,
„Ni tamo mi loše biti neće,
„Al' za toga neću ni jednoga, 165
„Već ja hoću, Toplicu Milana,
„Iz Toplika bijeloga grada.“
Pa zasuka bijele rukave,
Uze burmu i zlatno prstenje,
Uz prstenje od zlata jabuku, 170
I s' jabukom hiljadu dukata.
Kad viđeše četiri vojvode,
To je njima vrlo milo bilo,
Pa počeše rujno piti vino.
Kad u jutru jutro osvanulo, 175
Spremiše se četiri vojvode,
Al' eto ti lijepe devojke,
Ona nosi gospodske darove,
Te dariva četiri vojvode,
Pa se vrati u bijele dvore. 180
Milutin ih na put opremio,
Pri rastanku, on je govorio:
„O moj zete, Toplica Milane!
„Kada staneš kupiti svatove,
„Svata kupi koliko ti drago, 185
„Za devojku kada tebi drago,
„I povedi devet Jugovića,
„I desetog starog Jug Bogdana,
„I pozovi Zmaj-Ognjenog Vuka,
„Iz pitomog sela Kupinova.“ 190
Odatle su oni polazili,
Preko polja širokog Kosova,
Kad su bili blizu do Prilipa,
Majka Marka, dalek' sagledala,
A još bliže pred njeg' išetala, 195
Ruke šire, u lice se ljube,
Marko majku, u bijelu ruku,
Kad se oni redom izljubiše,
I za mirno upitaše zdravlje,
Onda reče Jevrosima majka: 200
„O moj sine Kraljeviću Marko!
„Jeste li mi mirno putovali?
„Kako su vas tamo dočekali?
„Jesi l' meni snahu isprosio,
„Meni snahu tebi vjernu ljubu? 205
Govori joj Kraljeviću Marko:
„Čuli mene moja stara majko!
„Mi smo mirno putem putovali,
„Lepo su nas tamo dočekali,
„I gospodskom časti ugostili. 210
„Nisam tebi snahu isprosio,
„Tebi snahu meni vjernu ljubu,
„Već sam, majko curu isprosio
„Za Milana moga pobratima.“
Kad to začu ostarila majka, 215
To je njojzi vrlo milo bilo,
Odatle su oni polazili,
Kad su došli pred bijele dvore,
Pred njih sluge odmah iziđoše,
I pod njima konje prihvatiše, 220
Odvedoše u tople podrume;
Marko hode na bijelu kulu,
I odvede sva tri pobratima;
Za gotovu sofru zasjednuše,
Časti še se nedeljicu dana, 225
Častiše se dok se odmoriše,
I rujevnog napojiše vina.
Kad iziđe nedeljica dana,
Onda reče Miloš Obiliću:
„Pobratime, Kraljeviću Marko! 230
„Pismo vino, dok se napojismo,
„I lepo se ovde odmorismo,
„Vreme jeste nama putovati,
„Da mi naše, pohodimo majke,
„Neki majke neki svoje seke! 235
Kad to začu Kraljeviću Marko,
Odmah viknu sluge i sluškinje:
„Sluge moje konje opremite,
„A sluškinje donesite vina.“
Sluge njega odmah poslušaše, 240
Opremiše tri konja viteza,
A sluškinje donesoše vino.
U tom pobre siđoše niz kulu,
Kad siđoše u mermer avliju,
Tu se rujnog napojiše vina, 245
I lepo se oni pozdraviše
Pozdraviše, pa se izljubiše,
Dobrijeh se konja dohvatiše
Pa pođoše preko polja ravnog,
Preko polja širokog Kosova. 250
Miloš ode u Pocerje ravno,
Ivan hode Kosanici ravnoj,
A Toplica u svoju Toplicu.
Sad da vidiš Toplicu Milana!
Kad je bio kroz Toplika grada, 255
Svoga dora vrlo ražljutio:
Po tri koplja u visinu skače,
Po četiri i tamo i amo,
Iz kopita živa vatra seva,
Iz kaldrme iskače kamenje, 260
Sa dućana obija ćepenke.
Daleko ga majka ugledala,
Malo bliže pred njeg' išetala,
Ruke šire u lice se ljube,
Milan majku, u bijelu ruku, 265
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Tada reče ostarila majka:
„O moj sine Toplica Milane!
„Jesi li mi putovao mirno?
„Kako su vas tamo dočekali? 270
„Jesi l' tebi, snahu isprosio?
„Za tvog pobra Kraljevića Marka?"
Veli njojzi Toplica Milane:
„Čuli mene moja stara majko!
„Mirno sam ti putovao majko! 275
„Lepo su nas tamo dočekali,
„I gospodskom čašću ugostili;
„Nisam majko snahu isprosio,
„Meni snahu mome pobri ljubu,
„Već sam majko curu isprosio, 280
„Tebi snahu meni vjernu ljubu,
„U Prizrenu bijelome gradu,
„U onoga Milutina kneza.“
Pa odoše na bijelu kulu.
Malo vreme za tim postajalo, 285
Malo vreme tri meseca dana,
Dok se Milan malo odmorio,
I rujevnog napojio vina,
Pa on sede sitne knjige pisat:
Prvu šalje u Sibinja grada, 290
Na koleno Sibinjanin Janku,
U knjizi mu vako progovara:
„Pobratime, Sibinjanin Janko!
„Ja se ženim i činim veselje,
„No počujme, pobratime dragi, 295
„Pošalji mi tvojega sestrića,
„Tvog sestrića,Sekulu dijete,
„Da mi bude dever uz devojku.
„I sa njime pestotin Madžara.“
Drugu knjigu Milan opravio, 300
Opravio selu Kupinovu,
Na koleno Zmaj-Ognjenom Vuku,
U knjizi mu junak progovara:
„Pobratime Zmaj-Ognjeni Vuče!
„Ja se ženim i činim veselje, 305
„Već ti pođi meni u svatove,
„I povedi stotinu drugova,
„Od pitomog sela Kupinova,
„Nek nas bude više u družini.“
Treću knjigu Milan opravio, 310
Baš u Senja bijeloga grada,
Na koljeno Senjaninu Ivu,
U knjizi ga Milan pozdravljaše:
„Pobratime Senjanine Ivo!
„Ja se ženim i činim veselje, 315
„Već ti pođi meni u svatove,
„I povedi petstotina svata,
„Nek nas bude više u družini.
Četvrtu je knjigu opravio,
U Sjenicu,u selo Dubnicu, 320
Ka bijelom gradu Vasojici,
Na koleno Vasojević Stevu,
U knjizi ga Milan pozdravljaše:
„Mili kume Vasojević Stevo!
„Pođi kume meni u svatove, 325
„I povedi dvesta Sjeničana.
Petu knjigu Milan opravio,
Na koleno starom Jug-Bogdanu,
U knjizi ga Milan pozdravljaše:
„Pobratime, stari Jug-Bogdane! 330
„Ja se ženim i činam veselje,
„Pođi pobro, meniu svatove,
„I povedi devet Jugovića.“
Kad je Milan knjige rasturio,
On uzima svilenog barjaka, 335
Na kome su od zlata jabuke,
Iz jabuka zlatne kite vise,
Svaka kita po od litre zlata;
Na barjaku od zlata krstovi,
Viš' krstova, kruna Dušanova, 340
I na kruni, oro dvoglaviti,
Zlatna štaka Nemanjića Save,
Kamiljavka Simeuna kralja.
Razvi barjak pred bijele dvore,
Te pokupi kićene svatove, 345
Dragi pobro, hiljadu svatova!
Taman Milan svate šokupio,
Dok eto ti Banović Sekule,
I on vodi pet-stotin Madžara,
Daleko ga Milan ugledao, 350
Malo bliže pred njeg' išetao,
Ruke šire, u lice se ljube,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Uzeše se za bijele ruke,
Pa odoše na bijelu kulu, 355
A svatovi na rosnu livadu.
Malo vreme za tim postajalo,
Dok eto ti Zmaj-Ognjenog Vuka,
I sa njime Senjanina Iva,
Oni vode šestotin svatova. 360
Daleko ih Milan ugledao,
A preda njih bliže išetao,
Ruke šire u lice se ljube,
Pitaju se za mir i za zdravlje;
Pa hodoše na bijelu kulu, 365
A svatovi na rosnu livadu.
Taman oni tabor učiniše,
Dok eto ti starog Jug-Bogdana,
Sa svojijehdevet Jugovića,
I sa njima Vasojević Stevo, 370
Sa svojijeh dvesta sjeničana.
Kad dođoše pred bijele dvore,
I pred njih je Milan išetao,
Na nogama njih je dočekao,
Ruke šire u lice se ljube, 375
Pitaju se za mir i za zdravlje;
Svati idu na rosnu livadu,
A vojvode na bijelu kulu.
Zagotovu sofru zasjedoše,
Častiše se tri bijela dana, 380
Kad četvrto jutro osvanulo,
Spremiše se kita i svatovi,
Milan hode na tanke čardake,
Te otvori srebrne sanduke,
I izvadi ruho od kadife, 385
Sve u srmi i žeženom zlatu,
Pa se svlači te se preoblači,
Prvu rizu Milan oblačio:
Prvu rizu svilenu košulju,
Po košulji pancijer košulju, 390
Od čelika ljuta madžarskoga;
Co košulji zelenu dolamu,
Na kojoj su tri puceta zlatna,
Svako puce od tri litre zlata
A što mu je puce pod grhocem, 395
Ono hvata i tri litre zlata,
A na noge kopče i čakšire,
A na glavu kalpak i čelenku,
Za čelenku paunovo perje.
Kad s' obuče Toplica Milane! 400
Da je kome pogledati bilo,
Ja kakav je Toplica Milane,
Krasan junak na ovome svetu,
Lepši jeste od svake devojke,
Kad se Milan lepo opremio, 405
On silazi niz bijelu kulu,
A za njime vojvode ostale.
Kad siđoše u mermer avliju,
Pogledaše poljem širokijem,
Dok uglaše jedai pramen magle, 410
I u magli tri sokola siva,
Na njima je paunovo perje.
To ne bila magla od oblaka,
Već to bila para od junaka,
To ne bila tri sokola siva, 415
Već to bila tri dobra junaka:
Prvo beše od Prilipa Marko,
Drugo beše Kosančić Ivane,
A treće je Miloš od Pocerja.
Kad junaci njima dojezdiše, 420
Od dobrijeh konja odsjedoše,
Sa njima se lepo pozdraviše,
Pa sedoše te se odmoriše,
I rujevnog napojiše vina.
Malo vreme za tim, postajalo, 425
Dok povika Miloš od Pocerja:
„Spremajte se kićeni svatovi!
„Vreme jeste nama putovati.“
Jošte Miloš u riječi bjaše,
Dok udriše tanki talambasi, 430
Zasviraše bubnji i svirale,
Skupiše se kićeni svatovi.
Dve hiljade pobratime dragi!
I još više tri stotine svata.
Tad ustade Toplica Milane, 435
Te okumi sebi milog kuma,
Kuma kumi, Vasojević Stevu,
Od Sjenice, iz sela Dubnice,
Od malenog grada Vasoice,
A devera Banović Sekulu, 440
Starog svata Jug-Bogdana starog,
A drugoga Zmaj-Ognjenog Vuka,
Iz pitomog sela Kupinova,
Barjaktara Miloša Pocerca.
Kad je Milan sve to naredio, 445
Dobrijeh se konja dohvatiše,
Otidoše poljem i ledinom,
Kao zvezda nebom i vedrinom.
Kad dođoše u Prizrena grada,
Beloj kuli Milutina kneza, 450
Lepo su ih tamo dočekali,
I gospotskom čašću ugostili,
Gostili ih nedeljicu dana,
Kad iziđe nedeljica dana,
Tad izneše gospodske darove, 455
Darivaše kitu i svatove,
Kog jaglukom kog li boščalukom,
Starog svata svilenom košuljom,
Drugog svata od zlata maramom,
Milog kuma od zlata košuljom, 460
Nit' pletenom nit' u brdo tkanom,
Već livenom od suvoga zlata.
Barjaktaru Milošu Pocercu,
Dadoše mu od zlata jabuku,
Kraljeviću kalpak i čelenku, 465
Na kojoj su devet perjanica,
I deseta burma pozlaćena.
Okićena s paunovim perjem,
Kosančiću kolastu azdiju.
Kad darove svima podeliše, 470
Izađoše braća devojačka,
Vodeć' seju za bijelu ruku,
Dadoše je Banović Sekuli,
I uza nju debelog kulaša,
„Vodi priko lijepu devojku! 475
„Pa kad dođeš u Toplika grada,
„Predaćeš je Toplici Milanu,
„A kulaša sebi ustavićeš.“
Odatle se svati opremiše,
C' Milutinom tu se pozdraviše, 480
Pa hodoše ka Topliku gradu.
Kad dođoše bijelom Topliku,
Belom dvoru Toplice Milana,
Od dobrijeh konja odsjedoše,
Pa hodoše u bijelu crkvu, 485
Dobaviše sedam kaluđera,
I toliko đaka samouka,
Te venčaše Toplicu Milana,
Sa lijepom Ružicom devojkom.
Odatle se natrag povratiše, 490
U bijele Topličine dvore;
Kad dođoše u bijele dvore,
Za gotovu sofru zasjedoše,
Piše vino za petnajest dana;
Kada prođe tih petnajest dana, 495
Svatovi se tada opremiše,
Pa hodoše svaki svome dvoru,
Milan osta u svojoj Toplici,
Sa lijepom Ružicom devojkom,
I sa svojom ostarilom majkom! 500
Zapisao: Milan Đ. Stanić
Pevač:
Zapisano u Dragačevu
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
