Женидба Тодора Јакшића

Пошетао од Будима краљу,
А за њиме нигђе никог нема,
Осим један Јакшића Тодоре.
Води Тодор вранца од мејдана,
На Тодору чудио одијело;
Вас у срми и у чистом злату,
Ударише испод танке куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица,
Па дозива Јакшића Тодора:
"Ој соколе, Јакшићу Тодоре!
"Јеси ли се, море, оженио?
"Ја ђевојку за се испросио?
"Ја ђевојци дао вјеру тврду?"
Вели њојзи Јакшићу Тодоре:
"Ој госпођа Будимска краљице!
"Нијесам се јоште оженио,
"Ни ђевојке за се испросио,
"Ни ђевојци дао вјере тврде."
Кад то чула госпођа краљица,
Она њему тихо бесједила:
"Ој соколе, Јакшићу Тодоре,
"На дар теби моја Иконија,
"Вод" је двору, те се жени њоме."
Кад го зачу Јакшићу Тодоре,
Свеза вранца под бијелом кулом,
Право оде на бијелу кулу,
А кад дође госпођи краљици,
Капу скиде, баци под пазухо,
Поклони се до земљице црне,
Па извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
"Нај то теби, госпоја краљице,
"Пола теби, пола Иконији,
"Док отидем Бијограду моме,
"Да покупим киту и сватове;"
Ал" за дуго свадбу одгодио:
До годину дана бијелијех;
Па се врати низ танану кулу,
Довати се помамна вранчића,
Оде право Бијограду своме.
За тим прође годиница дана,
Ни Тодора, ни од њега гласа;
Једна прође, а и друга дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа:
Друга прође, а и трећа дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа.
А кад наста година четврта,
Пошетао од Будима краљу,
А за њиме Звијездић Иване,
Води Иван свог добра ђогина,
Кад су били испод б'јеле куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица;
На Ивану дивно одијело;
Вас у срми и у чистом злату:
На њему је коласта аздија,
По аздији исплетене гује,
Повисоко изведене главе,
У устима све драго камење,
Види му се ноћи путовати,
У по ноћи, како у по дана;
Љепши Иван од сваке ђевојке;
Дозива га госпођа краљица:
"О Иване од Звијезде града!
"Јеси ли се, море, оженио?
"Ја л' ђевојку за се испросио?"
Проговори Звијездић Иване:
"Ој госпођа, Будимска краљице!
"Нијесам се јунак оженио,
"Ни ђевојке за се испросио."
Проговори Будимска краљица:
"О Иване од Звијезде града!
"На част теби моја Иконија,
Вод' је двору, те се жени њоме."
Иван слуги додаде ђогина,
Па он оде уз танану кулу,
Капу скида, Божју помоћ даје,
Поклања се до земљице црне,
Па се маши руком у џепове,
Те извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
"Нај то теби, госпођа краљица,
"Пола теби, пола Иконији,
"Док ја одем до Звијезде града,
"Да покупим кићене сватове,
"Ето мене до петнаест дана
"У Будима у бијела града."
Па он оде низ танану кулу,
Довати се својега ђогина,
Оде право двору бијеломе.
Ал' то зачу од Будима краљу,
Ђе краљица поклони ђевојку,
Жао краљу Јакшића Тодора,
Па начини књигу на кољену,
Те је шаље Јакшићу Тодору:
"Ој Тодоре, зете несуђени!
"Ово има четири године,
"Како јеси злато испросио,
"Нити водиш, ни одговор дајеш;
"Сада ти је други препросио,
"Препроси је Звијездић Иване,
"И ето га до петнаест дана,
"Мој Тодоре! бијелу Будиму;
"Већ ак' хоћеш ићи по ђевојку,
"Брже купи стотину сватова,
"Ноћи мени ходи под Будима,
"Да ти дадем моју Иконију,
"Те је води Бијограду твоме."
Оде књига Јакшићу Тодору.
Кад Тодору ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Пламен му се уз образ запали.
У Тодора девет миле браће,
Ал' код двора није ни једнога,
Већ отишли на цареву војску,
Осим једно дијете Стјепане,
Нема њему већ дванаест љета;
Виче њега Јакшићу Тодору:
"Ој дијете, нејачак Стјепане!
"Узми, брате, двије пушке мале,
"Па искочи пред кулу Небојшу,
"Те избаци двије пушке мале,
"Скупи нама стотину момака
"Други моју одведе ђевојку,
"Одведе је Звијездић Иване),
"Док с' опремим на бијелој кули
"И опремим вранца од мејдана."
Оде Стјепан пред кулу Небојшу,
Те избаци двије пушке мале,
Одмах паде стотина момака:
А Тодоре отвара сепете,
Па извади дивно одијело,
Све од срме и од чиста злата,
Па удара на плећа јуначка,
Обуче се, што се љепше може,
Па силази низ бијелу кулу,
Те опреми вранца и дората,
Себи вранца, Стјепану дората;
Добријех се коња доватише,
А за њима стотина сватова,
И Дунаво здраво пребродише,
И по ноћи дођоше Будиму,
Под Будимом падоше сватови.
Кад у јутру јутро освануло,
Те виђела госпођа краљица,
Да је дош'о Тодор по ђевојку,
Она пише књигу на кољену,
Тс је шаље Звијездић-Ивану:
"Чујеш мене, Звијездић-Иване!
"Дошао је Тодор за ђевојку
"С његовијех стотину сватова,
"Хоће Тодор да води ђевојку;
"Брже купи хиљаду сватова,
"Ја ћу њега зауставит' амо,
"мој Иване! три-четири дана,
"Но не иди бијелу Будиму,
"Већ ти хајде на мезево равно
"На Трутину на воду студену,
"Па увати воду од извора,
"Од извора опет до понора,
"И дочекај Јакшића Тодора
"Отми, Иво, твоју Иконију,
"И погуби Јакшића Тодора
"И његову стотину сватова."
Када Иван ситну књигу прими,
И кад виђе, шта му књига каже,
Удари се руком по кољену,
"Ао мени до Бога милога!
"Ђе ми Тодор одведе ђевојку!
"Ал' давори, Јанково копиле!
"Баш да имаш соколова крила,
"Не би перје пронијело меса
"На Трутину на студену воду."
Па се скочи на ноге лагуне,
Па повика неколико слугу,
Повикнуше по Звијезди граду,
Паде њему хиљада сватова;
Он посједе својега ђогина,
Па поћера на воду Трутину,
Уватише воду од извора,
Од извора опет до понора,
А разапе чадор на ћуприји.
Глас допаде госпођи краљици,
Ђе је Иван дош'о на Трутину,
Онда она спрема Иконију,
Па је даје Јакшићу Тодору,
Прати њега од Будима краљу.
Кад су били низ поље Будимско.
Краљ до Тоша коња догоњаше,
Па он њему тихо бесјеђаше:
"О мој зете, Јакшићу Тодоре!
"Краљица је књигу оправила,
"Оправила Звијездић-Ивану,
"И чека те на води Трутини
"С његовијех хиљаду сватова;
"Ти се врати кроз б'јела Будима,
"Па ти хајде на Винош планину,
"Па ћеш отуд у Бијоград доћи,
"А не удри на воду Трутину:
"Јер да имаш соколова крила,
"Не би перје пронијело меса."
Вели њему Јакшићу Тодоре:
"Вала теби, господине краљу!
"који си ми и сада казао;
"Јер не каза мени у Будиму?
"Не бих ти се сада повратио,
"Да ми дадеш све Будимско благо:
"Да ми реку Будимске ђевојке:
""Страшивице, Јакшића Тодора!
""Ђе он не смје уд'рит' на Ивана!" "
"Ја ћу ићи на воду Трутину,
"Што Бог даде и срећа јуначка."
Па се с краљем у образ пољуби,
Краљ се врати бијелу Будиму,
Тодор оде на воду Трутину
Кад је био у зелена луга,
Он устави стотину сватова,
И извади хиљаду дуката,
Па дозива свог брата Стјепана:
"Јаши, брате, косната дората,
"И нај теби хиљаду дуката,
"Па ти хајде води на ћуприју,
"А кад дођеш води на ћуприју
"Ти погледај десно и лијево,
"По пољу су понети чадори,
"Гледај чадор Звијездић-Ивана,
"На њему су три златне јабуке;
"Када дођеш бијелу чадору,
"Ти одјаши косната дората,
"Поклони се до земљице црне,
"Пољуби ха у скут и у руку,
"Па ћеш њему тихо говорити
"О Иване од Звијезде града!
"Поздрав ти је Јакшићу Тодоре:
"Дружину ти зове у сватове,
"Тебе куми Богом истинијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Да ти вјенчаш њега и ђевојку,
"Да ђевојке њему не отимаш,
"Његова, с од прије ђевојка,
"А ето ји хиљада дуката,
"Што си дао његовој ђевојци:
"Слушај онда, шта ће говорити,
"Па посједни косната дората,
"Хајде натраг пољем широкијем."
Оде Стјепан право на ћуприју.
Младо бјеше дијете Стјепане,
Младо бјеше, мудар сјет примило
Када дође води на ћуприју,
Он погледа десно и лијево,
Позна чадор Звијездић-Ивана
Кад дојезди до б'јела чадора,
Он одсједе од коња дорина,
Поклони се Звијездић-Ивану,
Пољуби га у скут и у руку,
Па Ивану бјеше бесједио:
"О Иване од Звијезде града!
,Поздрав ти је Јакшићу Тодоре
"Све ти друштво зове у сватове,
"Тебе куми Богом истинијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Да му пођеш на вјенчано кумство
"Да ти вјенчаш њега и ђевојку,
"Да ђевојке њему не отимаш,
"Његова је од прије ђевојка,
"И ето ти хиљада дуката,
"Што си дао његовој ђевојци "
Погледа га Звијездић Иване,
Па је њему био бесједио:
"Нос'те ђаво, Јанково копиле,
"Ја не могу сабље поганити,
"А сад бих ти осјекао главу;
,Моје друштво мени у сватове
А ја не дам моје Иконије,
"Док је мене и на мени главе
Кад то зачу дијете Стјепане,
Довати се косната дората,
Па окрену пољем широкијем,
Оде право Јакшићу Тодору
Тодору је право казивао,
Што говори Звијездић Иване
Када зачу Јакшићу Тодоре,
Он узима своју Иконију,
Па приведе вранца виленога,
Иконију на вранчића баци,
Привеза јој ноге испод вранца
А привеза испод грла руке
Витовиту вранцу бесједио
"Хајде, вранче,на воду Трутину;
"Кад изиђеш у поље мезево,
"Живо пређи у Голеш планину,
"Причекај ме мало у Голешу."
Рече ријеч дилбер Иконија:
"Ој Тодоре, драги господару!
"Ако знадеш Бога јединога,
"Не турај ме живу у Трутину,
"Веће мени осијеци главу."
Вели њојзи Јакшићу Тодоре:
"Иконија, срце из њедара!
"Ако вранац буде среће старе,
"Под тобом ће вранац испливати,
,Изићи ће у Голеш планину;
"Причекај ме у Голеш-планини,
"Ако когођ дође од сватова,
"Те ти каже, да сам погинуо,
"Гони вранца Бијограду моме,
"Ја имадем девет мили брата
"И љепшијех и виших од мене,
"Ти обери, кога теби драго;
"А тако ми никога до Бога!
"Не ћеш с мене бити прокорена."
Па удари вранца по сапима,
Оде вранац на воду Трутину;
Кад изиђе на мезево равно,
Како зв'језда преко ведра неба
Кроз хиљаду пролеће сватова,
Неко виђе, неко и не виђе,
Али виђе Звијездић Иване,
Па Иване тихо бесједио:
"Боже мили! Чуда великога!
"Да ли соко пронесе лабуда,
"Да ли вранац Јакшића Тодора?"
Тодор чека за водом Трутином,
Па развија срмали дурбина,
Те угледа у Голешу вранца,
Па дружини бјеше говорио:
"О дружино, моја браћо драга!
"Сви једнога Бога помените,
"Добријех се коња приватите."
Па посједе косната дората,
Право иде води на ћуприју
Пред чадора Звијездић:Ивана,
Па Ивану божју помоћ даје,
Колико се ђида посилила,
Он Тодору 'вако говораше;
"Здраво да си, Јанково копиле!"
Проговори Јакшићу Тодоре:
"Богом куме, Звијездић-Иване!
"Кумим тебе Богом великијем
"И нашијем светијем Јованом,
"Кумим небо, над тобом које је,
"Земљу кумим, под тобом која је,
"Не отимај моје Иконије,
"Јер је моја од прије ђевојка;
"Дружину ти зовем у сватове,
"А ти пођи на кумство вјенчано,
"И ево ти хиљаду дуката,
"Што си дао мојој Иконији. "
Рече њему Звијездић Иване:
"Стани мало, Јанково копиле,
"Док се мога доватим ђогата"'
Па он скочи на коња ђогина,
А потеже мача зеленога
Десна му је прионула рука,
Он привати и лијевом руком,
Прионуше руке обадвије,
Сину сабља Јакшића Тодора,
Удари га по десном рамену,
Раздвоји га на коњу ђогату,
А ђогата на земљици црној.
Па он викну из грла бијела
"Браћо моја, стотина сватова!
"Сад удрите кроз мезево равно
Па он пусти својега дорина,
Ударише кроз равно мезево
Покрај њега дијете Стјепане
Како кога копљем удараше
Преко себе њега претураше
Док су били у полу мезева,
Три стотине глава осјекоше,
Грлом виче Јакшићу Тодоре
"Немој брате, дијете Стјепане!
"Богу вала и светом Јовану,
"Кој' је њима повезао руке!"
У то доба у Голеш планину,
стоји вранац на друму широку,
И на њему дилбер Иконија,
Па је скида Тодор са вранчића
Те је меће на коња дорина,
Свога вранца међу очи љуби,
Ла се њему на рамена баци,
Право оде своме Бијограду
И одведе дилбер Иконију,
Право ј' води у Ружицу цркву,
Те се вјенча с њоме по закону;
Па написа књигу на кољену,
Те је шаље бијелу Будиму
На кољено госпођи краљици
"Ој госпођа, Будимска краљице,
"Кад ти пођеш ћери у походе,
"Ти не иди Звијездић-Ивану,
"Већ ти хајде Јакшићу Тодору "