Женидба Реље Бошњанина с вилом

Извор: Викизворник


5

Женидба Реље Бошњанина с вилом

(Из Херцеговине)

Вино пила до два побратима
У Прилипу на бијелој кули:
Једно ми је Краљевићу Марко,
А друго је Реља Бошњанине.
Они сједе, хладно пију вино,
Док им винце угријало лице
А ракија собет отворила,
Онда вели Краљевићу Марко:
„Побратиме, Реља Бошњанине!
„Што сам чуо чудо на свијету,
„Ти си иш'о свуда по свијету,
„Јеси ли ти чуо, јал' видио,
„На Голубу високој планини
„Ђе имаде зелена ливада,
„По ливади трава ђетелина,
„По њој пасу два врана гаврана;
„То не била два врана гаврана,
„Већ два коња од једне кобиле,
„Златне су им гриве до кољена,
„И лијепе ките до очију;
„То су коњи из планине вила;
„То је поље дуго и широко,
„У ширину дванаест сахата,
„У дуљину двадест и четири,
„На сред поља зелено језеро,
„Код њега су на састанку виле,
„Сваке евте три бијела дана,
„Све окрећу коло наоколо,
„Ту имаде девет сестреница
„И пред њима вила најстарија
„По имену вила Јерисавља,
„Што окреће коло наоколо.
„Већ чу ли ме, мио побратиме!
„Мени кажу, видио нијесам,
„Да не даду кроз планину проћи
„И никакву запјеват' јунаку;
„Већ ако ћеш мене послушати,
„Да дебеле коње опремимо,
„Да идемо на Голуб планину,
„Да видимо зелену ливаду,
„На ливади два коња гаврана,
„Да видимо коло ђевојака,
„Ђевојака, из планине вила,
„Волим њихе сеир учинити,
„Него, брате, хиљаду дуката.“
Онда вели Реља Бошњанине:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Ти се прођи из планине вила,
„И Голуба високе планине,
„Јер ће оне наске нагрдити,
„Јали наске, јали коње добре,
„Жао ми је себе и алата,
„Пак и тебе и коња шарина.“
А кад зачу Марко Краљевићу,
Овако је њему говорио:
„Иди Реља једна страшивице!
„Кад се бојиш у планини вила,
„Ја како би на мејдан изиш'о?
„А би ли ти мени вјеровао?
„Колико је у години дана,
„Толико сам добио мејдана;
„Ја се вила препанути не ћу,
„И ја имам вилу посестриму,
„До сад ми је на помоћи била
„И од данас до вијека свога.“
А кад зачу Реља Бошњанине,
Онда њега изједе срамота,
Па говори Марку Краљевићу:
„Побратиме Краљевићу Марко!
„Ја ћу тебе и то послушати,
„Ал' ни мало мени није драго.“
То рекоше, на ноге скочишe,
Пак дебеле коње похваташе,
Притeжу им на токе колане,
Па дебеле коње опремише,
Опремише, па их посједоше,
Оћераше уз Уpумелију
До Голуба високе планине.
Када бише на Голуб планину,
На пољану под криву омару,
Онђе добре коње разјахаше,
Те се хладна напојише вина,
Марко пије црвенику вино,
А наздравља Рељи Бошњанину,
Не пије га чашом ни маштрафом,
Већ тулумом од дванаест ока.
Кад се побре накитише пива,
Од земљице на ноге скочишe,
Пак дебеле коње посједоше,
Наћераше друмом уз планину,
Редом гоне један за другијем,
Тадај Марка освојило пиво,
Проговара Рељи Бошњанину:
„Побратиме, Реља Бошњанине!
„Нешто мене санак надвладао,
„Ја т' је санак ја т' је суђен данак!
„Дај запјевај, те ме разговарај.“
Проговара Реља Бошњанине:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Ја ти данас запјеват' не смијем,
„Како ћу ја данас запјевати?
„Ако буду на састанку виле,
„Хоће чути пјесму кроз планину,
„Пак преда нас изић' у планину,
„Те ће наске нагрдити љуто:
„Када гођ су на састанку виле,
„Све отпашу злаћена окриља,
„Пак се младе у коло хватају,
„Те окрећу коло наоколо,
„Како чују пјесму кроз планину,
„Раскидују коло на планини,
„Онда иду друму широкоме,
„Те гледају, ко је и како је,
„И данас ће наске опазити;
„Да ти хоћеш мене послушати
„Да не јављаш пјесме кроз планину,
„Док пољани коње доћерамо,
„Јер покрај ње густа гора бјеше,
„Кроз гору би коње наћерали,
„У крај горе коње разјахали,
„Привукли се од јеле до јеле,
„Те виђели коло и ђевојке:
„Девет вила девет сестреница
„И пред њима вила Јерисавља,
„Што је њима старјешина била.“ 125
Да ви'ш Марка, весела му мајка!
Љуто га је освојило пиво,
Па је в'ома срдит и незгодан,
Није њега лако разумјети,
Јер је њега освојило пиво, 130
Пак на Рељу очи исколачи:
„Иди Реља, једна страшивице!
„Кад ти данас запјеват' не смијеш,
„Кога си се болан препануо,
„Девет вила девет ђевојака? 135
„Ја запјевај, ја ћу запјевати!“
А кад Рељу изједе срамота,
Он запјева танко гласовито.
Како Реља танко попијева,
Планина се планини одзива, 140
А долина долини одзива,
А са горе полијеће лишће.
То зачуле на планини виле,
Јере су се састануле биле,
На ливади коло ухватиле, 145
Пак окрећу коло наоколо.
А кад зачу девет ђевојака
И пред њима најстарија вила,
По имену Јерисавља млада,
Проговара Јерисавља млада: 150
„Моје секе, девет соколица!
„Нека мало, коло заставите,
„Неко има гором и планином,
„Пак запјева танко гласовито,
„Чује му се пјесма кроз планину,
„Да га знајем и да га познајем.“
Бирдем секе коло заставише,
Пак слушају пјесму кроз планину,
Док познаше бијесна јунака,
По имену Рељу Бошњанина,
Па говори вила Јерисавља:
„Чујете ли? моје секе драге!
„Оно нам је Реља од Пазара;
„Но слушајте, па ме послушајте,
„Која ћете мене послушати?
„Није л' мајка родила јунака,
„Да обуче крила позлаћена,
„Да изиђе на друм у планину,
„Да дочека Рељу Бошњанина,
„Извади му оба ока црна?
„А ја одох пољу широкоме,
„Да уклоним два коња велика,
„Да не види коња јабанлија
„Оба вранца од једне кобиле
„Позлаћених грива и перчина.“
А кад зачу девет ђевојака,
Све ђевојке замукоше муком,
А у црну земљу погледаше,
Како трава по одгојке расте
Кајно дојке у добре ђевојке;
Ал' не шути вила понајмлађа,
По имену вила Анђелија,
Већ од земље на ноге ђипила,
Пак обуче крила позлаћена,
Позлаћена крила и окриље,
Пак изиђе пољу у ширину,
Разви крила, па полеће вила
И одлеће друму у планину.
Како дође друму на планину,
Она паде на јелову грану,
Док ево ти Марка Краљевића,
Низ шарина ноге опростио,
Покрај њега облијеће ћорда,
Опази га са јелике вила,
Ђе то вили мило не бијаше,
Ал' јој друго бити не могаше,
Па за јелу заклањаше главу,
Док пропушта Марка на шарину.
Кад прошушта Марка Краљевића,
Док ево ти Реље Бошњанина,
Низ алата ноге опростио,
Дочека га са јелике вила,
Пак под њиме ухвати алата,
Да ви'ш виле, весела јој мајка!
Како под њим ухвати алата,
Бирдем њему очи помрачила,
Памрачила, па их ископала,
Низ лице му црна лије крвца,
А саљева крвцу у њедарца.
Како њему очи ископала,
Бирдем оде на јелову грану;
Стаде плакат Реља Бошњанине:
„Авај, Марко, богом побратиме!
„Авај, мени, до Бога милога!
„Ђе погибох данас у планини,
„Погуби ме вила нагоркиња!
„Колико сам теби бесједио,
„Не мој мене нагонити, Марко,
„Да ја пјевам данас у планини,
„Вила ће ме нагрдити љуто.“
А кад зачу Марко на шарину,
Да ви'ш Марка, весела му мајка!
Бе на чарку поврати шарина,
Продрије се са коња шарина:
„Бе не лудуј, Рељо Бошњанине!
„Ево теби тврду вјеру дајем,
„Ја ћу твоје излијечит' лице,
„Не бојим се са планине виле,
„Док су мени два сокола сива
„И док су ми два хрта бијесна,
„Да побјегне земљом по ћенару
„Достићи ће два хрта бијесна,
„Да побјегне под облаке вила,
„Достићи ће два сокола сива.“
Пак погледа по јелову грању,
Док угледа нагоркињу вилу,
Она сједи на јеловој грани,
А све гледа куд ће побјегнути,
Одмах Марко трже соколове,
Полећеше два сокола сива,
Ухватише нагоркињу вилу,
Пак јој крила расклопит не даду,
Ал' не могу да поведу вилу.
А кад виђе Краљевићу Марко,
Он до јеле доћера шарина,
Пак подиже баџак од међеда,
А изгули наџак од челика,
На коме је седамдесет пера,
Седамдесет и пера четири,
Пак удари танковиту јелу,
Колико је лако ударио,
Све са јеле полећеше гране,
Док обори нагоркињу вилу.
Вила паде на земљицу црну,
И са њоме два сокола сива, 255
Двије тице Краљевића Марка,
А допаде Краљевићу Марко,
Пак ухвати нагоркињу вилу,
За русу је косу ухватио,
За њезино дванест плетеница, 260
А потеже паклену канџију,
На којој је дванаест шибала,
А на сваком пуце од пиринча,
Куд је куца, све јој кожа пуца,
А црна је полијева крвца, 265
Стаде писка нагоркиње виле:
„Авај, Марко, богом побратиме!
„Што је теби? ти се помамио!“
„Стани вило, и горе ти било!
„Што нагрди онаког јунака? 270
„Што извади оба ока црна?
„Живу ћу те на ватру сложити.“
А кад зачу нагоркиња вила,
Препаде се, жалосна јој мајка!
Јадовито одговори Марку: 275
„Не удpи ме, богом побратиме!
„Ја ћу теби извидат' јунака,
„Излијечит' Рељу Бошњанина,
„Пушти мене у планину, Марко,
„Да саберем траве свакојаке, 280
„Да извидам оба ока црна.“
А кад зачу Марко Краљевићу,
Срдит Марко, па се ражљутио,
Пак на вилу очи исколачи:
„Нагоркињо, из планине вило!
„Свак се бије, да себи добије,
„Свако жали побратима свога,
„Ни ја Рељу пребољет' не могу,
„Не ћеш мене ласно преварити
„Скини, море, крила и окриље,
„Пак ти хајде уз росну планину,
„Те сабирај траву свакојаку,
„Понајвише цмиља и босиља,
„Те извидај у јунака лице,
„У јунака побратима мога,
„Посади му оба ока црна,
„Нек погледа очим по свијету.“
А кад зачу нагоркиња вила,
Сузе рони, а Марку говори!
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Скини мени крила и окриља,
„Па ме пушти у планину саму,
„Јунаку ћу расходити таму
„И његово извидати лице,
„Црнијем ће очим погледати.“
Марко скиде крила и окриља,
Пак он пушта у планину вилу,
А поред ње два сокола сива,
А за њима два хрта бијесна,
Пак он сједе у зелену траву,
Мало сио, те се одморио,
И хладна се вина напојио.
Мало сио, четири сахата,
А кад петог наста половина,
Даде му се нешто погледати, 315
Док ево ти виле Анђелије,
А според ње два сокола сива,
А за њима два хрта бијесна.
Вила иде, а сузе прољева,
Она носи траве свакојаке, 320
Да извида очи у јунака,
Марко пије, ни мукајет није,
Већ дебеле засукује брке,
А погледа нагоркињу вилу
Ја како је одвише лијепа! 325
Црне очи а црње обрве,
До два ока, два врела студена,
Два образа два ђула румена,
Трепавице крила соколова,
Обрвице морске пијавице 330
Медна уста кутија шећера,
Ситни зуби дизија бисера.
Како вила Марку долазила,
Пољуби га у скут и у руку,
Срдит Марко, па се ражљутио, 335
Бирдем на њу очи исколачи:
„Трчи, море, рањену јунаку,
„Залијечи лице нагрђено
„И посади очи усахнуте.“
Пак полеће нагоркина вила, 340
Те извида Рељу Бошњанина,
Умива га студеном водицом,
А отиче травом свакојаком,
А кади га сваком миродијом,
Док је Реља очим прогледао, 345
И његово лице извидала,
Пак је њега рукам загрлила,
Загрлила, па га пољубила,
А Реља је рукам' отискује:
„Даље стани, из горе хајдуче!
„А хајдуче, нагоркињо вило!“
А вила се натраг повратила,
Пак ето је Краљевићу Марку,
Поклони се и два и три пута,
Пак Маркову пољубила руку,
Пољуби му руку и кољено,
Те овако њему говорила:
„Богом, брате, Краљевићу Марко!
„Молим ти се, и смилуј се на ме,
„Те ме пушти у планину младу.“
Проговара Краљевићу Марко:
„Стани, мало, нагоркињо вило!
„Док се хладна напијемо вина,
„Послужи нам вино и ракију.“
А кад дочу нагоркиња вила,
Од земљице на ноге скочила,
Па дохвати чашу и маштрафу,
Те јунацим хладно служи вино,
Марко пије, а Рељи наздравља,
Реља пије а Марку наздравља,
Док испише воље за довоље,
И хладна се напојише вина,
Те им винце удари у лице,
А ракија собет отворила.
Онда вели Реља Бошњанине:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Ако ћеш ти мене послушати,
„Да пуштамо нагоркињу вилу,
„Нека иде сека у планину,
„А ми ћемо коње појахати,
„Да идемо завичају своме.“
Онда Марко сједе бесједити:
„Сједи, Реља, на зло не удрио!
„Зар ћеш пустит' вилу нагоркињу?
„Зар је не ћеш узет за љубовцу?
„Ја имадем у планини вилу,
„У планини вилу посестриму,
„Дала ми је два сокола сива,
„И дала ми два хрта бијела
„И дала ми Златну амајлију,
„Са којом сам добио мејдана,
„Колико је у години дана,
„Волим вили него својој мајци;
„Пак ако ћеш мене послушати,
„Сад си и ти вилу задобио,
„Узми вилу за бијелу руку,
„Да водимо кроз планину вилу
„До лијепа Новога Пазара,
„Ти је вјенчај себи за љубовцу
„Особито бићеш јунак бољи.“
А кад зачу Реља од Пазара,
Марку више и не одговара,
Већ од земље на ноге скочишe,
И дебеле коње опремише,
Опремише, пак их посједоше,
Марко свога посједе шарина,
Реља свога посједе алата,
Пак на чарку окрену алата,
Те прихвати нагоркињу вилу
Узе вилу за бијелу руку,
Извуче је за се на алата,
Пак је три пут опасао шасом,
И четврти од сабље кајасом,
Па поврати бијесна алата;
Оћераше коње кроз планину 415
И одоше до Новог Пазара,
Кад дођоше Новоме Пазару,
А до куле Реље Бошњанина,
Доведоше вилу Анђелију,
Привјенчаше вилу Анђелију,
Младу Рељи за вијерну љубу.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 242-255.

Краљевић Марко у народним пјесмама, с тумачењем мање познатих ријечи и реченица, уредио Иван Филиповић, пето издање с 21 сликом, рисао Вјенц. Андерле, Тисак и наклада књижаре Ст. Кугли, Загреб, Илица 30, стр. 47-53.