5
Ženidba Relje Bošnjanina s vilom
(Iz Hercegovine)
Vino pila do dva pobratima
U Prilipu na bijeloj kuli:
Jedno mi je Kraljeviću Marko,
A drugo je Relja Bošnjanine.
Oni sjede, hladno piju vino,
Dok im vince ugrijalo lice
A rakija sobet otvorila,
Onda veli Kraljeviću Marko:
„Pobratime, Relja Bošnjanine!
„Što sam čuo čudo na svijetu,
„Ti si iš'o svuda po svijetu,
„Jesi li ti čuo, jal' vidio,
„Na Golubu visokoj planini
„Đe imade zelena livada,
„Po livadi trava đetelina,
„Po njoj pasu dva vrana gavrana;
„To ne bila dva vrana gavrana,
„Već dva konja od jedne kobile,
„Zlatne su im grive do koljena,
„I lijepe kite do očiju;
„To su konji iz planine vila;
„To je polje dugo i široko,
„U širinu dvanaest sahata,
„U duljinu dvadest i četiri,
„Na sred polja zeleno jezero,
„Kod njega su na sastanku vile,
„Svake evte tri bijela dana,
„Sve okreću kolo naokolo,
„Tu imade devet sestrenica
„I pred njima vila najstarija
„Po imenu vila Jerisavlja,
„Što okreće kolo naokolo.
„Već ču li me, mio pobratime!
„Meni kažu, vidio nijesam,
„Da ne dadu kroz planinu proći
„I nikakvu zapjevat' junaku;
„Već ako ćeš mene poslušati,
„Da debele konje opremimo,
„Da idemo na Golub planinu,
„Da vidimo zelenu livadu,
„Na livadi dva konja gavrana,
„Da vidimo kolo đevojaka,
„Đevojaka, iz planine vila,
„Volim njihe seir učiniti,
„Nego, brate, hiljadu dukata.“
Onda veli Relja Bošnjanine:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
„Ti se prođi iz planine vila,
„I Goluba visoke planine,
„Jer će one naske nagrditi,
„Jali naske, jali konje dobre,
„Žao mi je sebe i alata,
„Pak i tebe i konja šarina.“
A kad začu Marko Kraljeviću,
Ovako je njemu govorio:
„Idi Relja jedna strašivice!
„Kad se bojiš u planini vila,
„Ja kako bi na mejdan iziš'o?
„A bi li ti meni vjerovao?
„Koliko je u godini dana,
„Toliko sam dobio mejdana;
„Ja se vila prepanuti ne ću,
„I ja imam vilu posestrimu,
„Do sad mi je na pomoći bila
„I od danas do vijeka svoga.“
A kad začu Relja Bošnjanine,
Onda njega izjede sramota,
Pa govori Marku Kraljeviću:
„Pobratime Kraljeviću Marko!
„Ja ću tebe i to poslušati,
„Al' ni malo meni nije drago.“
To rekoše, na noge skočiše,
Pak debele konje pohvataše,
Pritežu im na toke kolane,
Pa debele konje opremiše,
Opremiše, pa ih posjedoše,
Oćeraše uz Upumeliju
Do Goluba visoke planine.
Kada biše na Golub planinu,
Na poljanu pod krivu omaru,
Onđe dobre konje razjahaše,
Te se hladna napojiše vina,
Marko pije crveniku vino,
A nazdravlja Relji Bošnjaninu,
Ne pije ga čašom ni maštrafom,
Već tulumom od dvanaest oka.
Kad se pobre nakitiše piva,
Od zemljice na noge skočiše,
Pak debele konje posjedoše,
Naćeraše drumom uz planinu,
Redom gone jedan za drugijem,
Tadaj Marka osvojilo pivo,
Progovara Relji Bošnjaninu:
„Pobratime, Relja Bošnjanine!
„Nešto mene sanak nadvladao,
„Ja t' je sanak ja t' je suđen danak!
„Daj zapjevaj, te me razgovaraj.“
Progovara Relja Bošnjanine:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
„Ja ti danas zapjevat' ne smijem,
„Kako ću ja danas zapjevati?
„Ako budu na sastanku vile,
„Hoće čuti pjesmu kroz planinu,
„Pak preda nas izić' u planinu,
„Te će naske nagrditi ljuto:
„Kada gođ su na sastanku vile,
„Sve otpašu zlaćena okrilja,
„Pak se mlade u kolo hvataju,
„Te okreću kolo naokolo,
„Kako čuju pjesmu kroz planinu,
„Raskiduju kolo na planini,
„Onda idu drumu širokome,
„Te gledaju, ko je i kako je,
„I danas će naske opaziti;
„Da ti hoćeš mene poslušati
„Da ne javljaš pjesme kroz planinu,
„Dok poljani konje doćeramo,
„Jer pokraj nje gusta gora bješe,
„Kroz goru bi konje naćerali,
„U kraj gore konje razjahali,
„Privukli se od jele do jele,
„Te viđeli kolo i đevojke:
„Devet vila devet sestrenica
„I pred njima vila Jerisavlja,
„Što je njima starješina bila.“ 125
Da vi'š Marka, vesela mu majka!
Ljuto ga je osvojilo pivo,
Pa je v'oma srdit i nezgodan,
Nije njega lako razumjeti,
Jer je njega osvojilo pivo, 130
Pak na Relju oči iskolači:
„Idi Relja, jedna strašivice!
„Kad ti danas zapjevat' ne smiješ,
„Koga si se bolan prepanuo,
„Devet vila devet đevojaka? 135
„Ja zapjevaj, ja ću zapjevati!“
A kad Relju izjede sramota,
On zapjeva tanko glasovito.
Kako Relja tanko popijeva,
Planina se planini odziva, 140
A dolina dolini odziva,
A sa gore polijeće lišće.
To začule na planini vile,
Jere su se sastanule bile,
Na livadi kolo uhvatile, 145
Pak okreću kolo naokolo.
A kad začu devet đevojaka
I pred njima najstarija vila,
Po imenu Jerisavlja mlada,
Progovara Jerisavlja mlada: 150
„Moje seke, devet sokolica!
„Neka malo, kolo zastavite,
„Neko ima gorom i planinom,
„Pak zapjeva tanko glasovito,
„Čuje mu se pjesma kroz planinu,
„Da ga znajem i da ga poznajem.“
Birdem seke kolo zastaviše,
Pak slušaju pjesmu kroz planinu,
Dok poznaše bijesna junaka,
Po imenu Relju Bošnjanina,
Pa govori vila Jerisavlja:
„Čujete li? moje seke drage!
„Ono nam je Relja od Pazara;
„No slušajte, pa me poslušajte,
„Koja ćete mene poslušati?
„Nije l' majka rodila junaka,
„Da obuče krila pozlaćena,
„Da iziđe na drum u planinu,
„Da dočeka Relju Bošnjanina,
„Izvadi mu oba oka crna?
„A ja odoh polju širokome,
„Da uklonim dva konja velika,
„Da ne vidi konja jabanlija
„Oba vranca od jedne kobile
„Pozlaćenih griva i perčina.“
A kad začu devet đevojaka,
Sve đevojke zamukoše mukom,
A u crnu zemlju pogledaše,
Kako trava po odgojke raste
Kajno dojke u dobre đevojke;
Al' ne šuti vila ponajmlađa,
Po imenu vila Anđelija,
Već od zemlje na noge đipila,
Pak obuče krila pozlaćena,
Pozlaćena krila i okrilje,
Pak iziđe polju u širinu,
Razvi krila, pa poleće vila
I odleće drumu u planinu.
Kako dođe drumu na planinu,
Ona pade na jelovu granu,
Dok evo ti Marka Kraljevića,
Niz šarina noge oprostio,
Pokraj njega oblijeće ćorda,
Opazi ga sa jelike vila,
Đe to vili milo ne bijaše,
Al' joj drugo biti ne mogaše,
Pa za jelu zaklanjaše glavu,
Dok propušta Marka na šarinu.
Kad prošušta Marka Kraljevića,
Dok evo ti Relje Bošnjanina,
Niz alata noge oprostio,
Dočeka ga sa jelike vila,
Pak pod njime uhvati alata,
Da vi'š vile, vesela joj majka!
Kako pod njim uhvati alata,
Birdem njemu oči pomračila,
Pamračila, pa ih iskopala,
Niz lice mu crna lije krvca,
A saljeva krvcu u njedarca.
Kako njemu oči iskopala,
Birdem ode na jelovu granu;
Stade plakat Relja Bošnjanine:
„Avaj, Marko, bogom pobratime!
„Avaj, meni, do Boga miloga!
„Đe pogiboh danas u planini,
„Pogubi me vila nagorkinja!
„Koliko sam tebi besjedio,
„Ne moj mene nagoniti, Marko,
„Da ja pjevam danas u planini,
„Vila će me nagrditi ljuto.“
A kad začu Marko na šarinu,
Da vi'š Marka, vesela mu majka!
Be na čarku povrati šarina,
Prodrije se sa konja šarina:
„Be ne luduj, Reljo Bošnjanine!
„Evo tebi tvrdu vjeru dajem,
„Ja ću tvoje izliječit' lice,
„Ne bojim se sa planine vile,
„Dok su meni dva sokola siva
„I dok su mi dva hrta bijesna,
„Da pobjegne zemljom po ćenaru
„Dostići će dva hrta bijesna,
„Da pobjegne pod oblake vila,
„Dostići će dva sokola siva.“
Pak pogleda po jelovu granju,
Dok ugleda nagorkinju vilu,
Ona sjedi na jelovoj grani,
A sve gleda kud će pobjegnuti,
Odmah Marko trže sokolove,
Polećeše dva sokola siva,
Uhvatiše nagorkinju vilu,
Pak joj krila rasklopit ne dadu,
Al' ne mogu da povedu vilu.
A kad viđe Kraljeviću Marko,
On do jele doćera šarina,
Pak podiže badžak od međeda,
A izguli nadžak od čelika,
Na kome je sedamdeset pera,
Sedamdeset i pera četiri,
Pak udari tankovitu jelu,
Koliko je lako udario,
Sve sa jele polećeše grane,
Dok obori nagorkinju vilu.
Vila pade na zemljicu crnu,
I sa njome dva sokola siva, 255
Dvije tice Kraljevića Marka,
A dopade Kraljeviću Marko,
Pak uhvati nagorkinju vilu,
Za rusu je kosu uhvatio,
Za njezino dvanest pletenica, 260
A poteže paklenu kandžiju,
Na kojoj je dvanaest šibala,
A na svakom puce od pirinča,
Kud je kuca, sve joj koža puca,
A crna je polijeva krvca, 265
Stade piska nagorkinje vile:
„Avaj, Marko, bogom pobratime!
„Što je tebi? ti se pomamio!“
„Stani vilo, i gore ti bilo!
„Što nagrdi onakog junaka? 270
„Što izvadi oba oka crna?
„Živu ću te na vatru složiti.“
A kad začu nagorkinja vila,
Prepade se, žalosna joj majka!
Jadovito odgovori Marku: 275
„Ne udpi me, bogom pobratime!
„Ja ću tebi izvidat' junaka,
„Izliječit' Relju Bošnjanina,
„Pušti mene u planinu, Marko,
„Da saberem trave svakojake, 280
„Da izvidam oba oka crna.“
A kad začu Marko Kraljeviću,
Srdit Marko, pa se ražljutio,
Pak na vilu oči iskolači:
„Nagorkinjo, iz planine vilo!
„Svak se bije, da sebi dobije,
„Svako žali pobratima svoga,
„Ni ja Relju preboljet' ne mogu,
„Ne ćeš mene lasno prevariti
„Skini, more, krila i okrilje,
„Pak ti hajde uz rosnu planinu,
„Te sabiraj travu svakojaku,
„Ponajviše cmilja i bosilja,
„Te izvidaj u junaka lice,
„U junaka pobratima moga,
„Posadi mu oba oka crna,
„Nek pogleda očim po svijetu.“
A kad začu nagorkinja vila,
Suze roni, a Marku govori!
„Bogom brate, Kraljeviću Marko!
„Skini meni krila i okrilja,
„Pa me pušti u planinu samu,
„Junaku ću rashoditi tamu
„I njegovo izvidati lice,
„Crnijem će očim pogledati.“
Marko skide krila i okrilja,
Pak on pušta u planinu vilu,
A pored nje dva sokola siva,
A za njima dva hrta bijesna,
Pak on sjede u zelenu travu,
Malo sio, te se odmorio,
I hladna se vina napojio.
Malo sio, četiri sahata,
A kad petog nasta polovina,
Dade mu se nešto pogledati, 315
Dok evo ti vile Anđelije,
A spored nje dva sokola siva,
A za njima dva hrta bijesna.
Vila ide, a suze proljeva,
Ona nosi trave svakojake, 320
Da izvida oči u junaka,
Marko pije, ni mukajet nije,
Već debele zasukuje brke,
A pogleda nagorkinju vilu
Ja kako je odviše lijepa! 325
Crne oči a crnje obrve,
Do dva oka, dva vrela studena,
Dva obraza dva đula rumena,
Trepavice krila sokolova,
Obrvice morske pijavice 330
Medna usta kutija šećera,
Sitni zubi dizija bisera.
Kako vila Marku dolazila,
Poljubi ga u skut i u ruku,
Srdit Marko, pa se ražljutio, 335
Birdem na nju oči iskolači:
„Trči, more, ranjenu junaku,
„Zaliječi lice nagrđeno
„I posadi oči usahnute.“
Pak poleće nagorkina vila, 340
Te izvida Relju Bošnjanina,
Umiva ga studenom vodicom,
A otiče travom svakojakom,
A kadi ga svakom mirodijom,
Dok je Relja očim progledao, 345
I njegovo lice izvidala,
Pak je njega rukam zagrlila,
Zagrlila, pa ga poljubila,
A Relja je rukam' otiskuje:
„Dalje stani, iz gore hajduče!
„A hajduče, nagorkinjo vilo!“
A vila se natrag povratila,
Pak eto je Kraljeviću Marku,
Pokloni se i dva i tri puta,
Pak Markovu poljubila ruku,
Poljubi mu ruku i koljeno,
Te ovako njemu govorila:
„Bogom, brate, Kraljeviću Marko!
„Molim ti se, i smiluj se na me,
„Te me pušti u planinu mladu.“
Progovara Kraljeviću Marko:
„Stani, malo, nagorkinjo vilo!
„Dok se hladna napijemo vina,
„Posluži nam vino i rakiju.“
A kad doču nagorkinja vila,
Od zemljice na noge skočila,
Pa dohvati čašu i maštrafu,
Te junacim hladno služi vino,
Marko pije, a Relji nazdravlja,
Relja pije a Marku nazdravlja,
Dok ispiše volje za dovolje,
I hladna se napojiše vina,
Te im vince udari u lice,
A rakija sobet otvorila.
Onda veli Relja Bošnjanine:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
„Ako ćeš ti mene poslušati,
„Da puštamo nagorkinju vilu,
„Neka ide seka u planinu,
„A mi ćemo konje pojahati,
„Da idemo zavičaju svome.“
Onda Marko sjede besjediti:
„Sjedi, Relja, na zlo ne udrio!
„Zar ćeš pustit' vilu nagorkinju?
„Zar je ne ćeš uzet za ljubovcu?
„Ja imadem u planini vilu,
„U planini vilu posestrimu,
„Dala mi je dva sokola siva,
„I dala mi dva hrta bijela
„I dala mi Zlatnu amajliju,
„Sa kojom sam dobio mejdana,
„Koliko je u godini dana,
„Volim vili nego svojoj majci;
„Pak ako ćeš mene poslušati,
„Sad si i ti vilu zadobio,
„Uzmi vilu za bijelu ruku,
„Da vodimo kroz planinu vilu
„Do lijepa Novoga Pazara,
„Ti je vjenčaj sebi za ljubovcu
„Osobito bićeš junak bolji.“
A kad začu Relja od Pazara,
Marku više i ne odgovara,
Već od zemlje na noge skočiše,
I debele konje opremiše,
Opremiše, pak ih posjedoše,
Marko svoga posjede šarina,
Relja svoga posjede alata,
Pak na čarku okrenu alata,
Te prihvati nagorkinju vilu
Uze vilu za bijelu ruku,
Izvuče je za se na alata,
Pak je tri put opasao šasom,
I četvrti od sablje kajasom,
Pa povrati bijesna alata;
Oćeraše konje kroz planinu 415
I odoše do Novog Pazara,
Kad dođoše Novome Pazaru,
A do kule Relje Bošnjanina,
Dovedoše vilu Anđeliju,
Privjenčaše vilu Anđeliju,
Mladu Relji za vijernu ljubu.
