Женидба Милоша Обилића/14

Извор: Викизворник

◄   ПОЈАВА IV ПОЈАВА V ПОЈАВА VI   ►

ПОЈАВА V
Марко улази, сав усплахирен и мрачан.

МАРТА:

Зашто си мрачан тако,
Што стр’јеља поглед твој?

МАРКО:

Казуј, имаш ли л’јека?

МАРТА:

Какова?

МАРКО:

Дан у дан,
Ко сјенка венем нека,
Ко да сам зачаран!
Ох, Марто, Марто, силно ме мори,
Некакав чудни, потајни јад,
У мојој души ломи се, гори;
Помажи, Марто, видај ме сад!
Откада вилу поб’једих ону,
Она ми чини набаца, зла:
Свако се пиће од срца одби,
Ни капи вина не пијем ја!

МАРТА:

Па шта би?

МАРКО:

Зло ми је, — чу ли? — не пијем више!

МАРТА (подругљиво):

А ти пиј воду!

МАРКО:

Ху, ко би то?
Кад јоште воду витези пише? —
Та то је пиће што пије во!

МАРТА:

Па шта би хтио?

МАРКО:

Скини ми чине,
И кажи, гдје је вилински стан?

МАРТА:

Шта ће ти вила?

МАРКО:

Да је убијем.

МАРТА (смије се):

Ха, ха, ха, ха, ха!

МАРКО:

Кад с’јевне дан,
Она ће мртва у гори бити,
Чини ће с мене отићи све,
И ја ћу опет тулумом пити
Витешко пиће, ко што сам пре!

МАРТА:

Залуд Марко, тражиш л’јека
На огњишту мом;
Није вила теби крива,
Већ у срцу твом
Друга боља тебе мучи,
Тамо љубав ври,
У души ти тако бучи;
Заљубљен си ти!

МАРКО:

Мучи куго! Зар ја?...

МАРТА:

Ти, ти!
Заљубљен си, знај!
А то може извидати
Њезин загрљај.

МАРКО (хвата се аа главу):

Тешко Марку, кад он љуби!

МАРТА:

Не тужи, Марко, и вила љуби!

МАРКО:

Шта рече, шта?

МАРТА:

Витеза једног и вила љуби,
Ал’ не знам кога...

МАРКО (упада јој у ријеч):

Стој, ја га знам ...

МАРТА (радоанало):

Реци ми, кога?

МАРКО (поуздано):

Без сумње, мене...

МАРТА:

По чему судиш?

МАРКО:

По чему судим? Ја сам је туко,
Кад оно побру устр’јели мог,
Зграбих јој косе, па сам је вуко,
Она ме љубп од часа тог.

МАРТА:

Зашто се, Марко, не жениш њоме?

МАРКО:

Па онда хоће л’ нестати чини?

МАРТА:

Нестаће, Марко, ко лака сјен.

МАРКО:

Помози, Марта, терет ми скини!

МАРТА:

Па то ће бити већ посо њен,
Чим узмеш вилу.

МАРКО:

Ал како, реци?

МАРТА:

Ако си витез, ја ћу ти рећи,
Ал’ прво, Марко, хајд’ једну пиј!
(Налива му у пехар вина. Марко га принесе устима и сав се стреса. Враћа јој пехар.)

МАРКО (очајно):

Ето не могу... видиш и сама,
Баш срце не ће...

МАРТА:

Витеже, чуј!
Језеру пођи, тамо је сада,
Укради вео вилински њен;
Њезина моћ ће престати тада,
С тобом ће ићи ко н’јема сјен.

МАРКО:

Загорка вила моја ће бити,
Њезних чини престаће смет,
И ја ћу вина ко и пре пити.
И не ћу више судбину клет.

МАРТА:

Ал се чувај бродарице,
Она плови по вас дан;
Чим јунаку спази лице,
Њега снађе вјечни сан,
Спази ли те, убиће те...

МАРКО:

Не плашим се, Марто, ја!
Не бојим се виле клете,
Равијојла мене зна. (Оде.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.