Женидба Милоша Обилића/14
ПОЈАВА V
Марко улази, сав усплахирен и мрачан.
МАРТА:
Зашто си мрачан тако,
Што стр’јеља поглед твој?
МАРКО:
Казуј, имаш ли л’јека?
МАРТА:
Какова?
МАРКО:
Дан у дан,
Ко сјенка венем нека,
Ко да сам зачаран!
Ох, Марто, Марто, силно ме мори,
Некакав чудни, потајни јад,
У мојој души ломи се, гори;
Помажи, Марто, видај ме сад!
Откада вилу поб’једих ону,
Она ми чини набаца, зла:
Свако се пиће од срца одби,
Ни капи вина не пијем ја!
МАРТА:
Па шта би?
МАРКО:
Зло ми је, — чу ли? — не пијем више!
МАРТА (подругљиво):
А ти пиј воду!
МАРКО:
Ху, ко би то?
Кад јоште воду витези пише? —
Та то је пиће што пије во!
МАРТА:
Па шта би хтио?
МАРКО:
Скини ми чине,
И кажи, гдје је вилински стан?
МАРТА:
Шта ће ти вила?
МАРКО:
Да је убијем.
МАРТА (смије се):
Ха, ха, ха, ха, ха!
МАРКО:
Кад с’јевне дан,
Она ће мртва у гори бити,
Чини ће с мене отићи све,
И ја ћу опет тулумом пити
Витешко пиће, ко што сам пре!
МАРТА:
Залуд Марко, тражиш л’јека
На огњишту мом;
Није вила теби крива,
Већ у срцу твом
Друга боља тебе мучи,
Тамо љубав ври,
У души ти тако бучи;
Заљубљен си ти!
МАРКО:
Мучи куго! Зар ја?...
МАРТА:
Ти, ти!
Заљубљен си, знај!
А то може извидати
Њезин загрљај.
МАРКО (хвата се аа главу):
Тешко Марку, кад он љуби!
МАРТА:
Не тужи, Марко, и вила љуби!
МАРКО:
Шта рече, шта?
МАРТА:
Витеза једног и вила љуби,
Ал’ не знам кога...
МАРКО (упада јој у ријеч):
Стој, ја га знам ...
МАРТА (радоанало):
Реци ми, кога?
МАРКО (поуздано):
Без сумње, мене...
МАРТА:
По чему судиш?
МАРКО:
По чему судим? Ја сам је туко,
Кад оно побру устр’јели мог,
Зграбих јој косе, па сам је вуко,
Она ме љубп од часа тог.
МАРТА:
Зашто се, Марко, не жениш њоме?
МАРКО:
Па онда хоће л’ нестати чини?
МАРТА:
Нестаће, Марко, ко лака сјен.
МАРКО:
Помози, Марта, терет ми скини!
МАРТА:
Па то ће бити већ посо њен,
Чим узмеш вилу.
МАРКО:
Ал како, реци?
МАРТА:
Ако си витез, ја ћу ти рећи,
Ал’ прво, Марко, хајд’ једну пиј!
(Налива му у пехар вина. Марко га принесе устима и сав се стреса. Враћа јој пехар.)
МАРКО (очајно):
Ето не могу... видиш и сама,
Баш срце не ће...
МАРТА:
Витеже, чуј!
Језеру пођи, тамо је сада,
Укради вео вилински њен;
Њезина моћ ће престати тада,
С тобом ће ићи ко н’јема сјен.
МАРКО:
Загорка вила моја ће бити,
Њезних чини престаће смет,
И ја ћу вина ко и пре пити.
И не ћу више судбину клет.
МАРТА:
Ал се чувај бродарице,
Она плови по вас дан;
Чим јунаку спази лице,
Њега снађе вјечни сан,
Спази ли те, убиће те...
МАРКО:
Не плашим се, Марто, ја!
Не бојим се виле клете,
Равијојла мене зна. (Оде.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|