Женидба Ива Сењанина

Извор: Викизворник

Вино пију тридесет Сењана
У бијелу Сењу на камењу,
У дворове Сењанина Иве,
И са шњима Сијењанин Ива,
Са шњим брат му Комнен барјактаре.
Баш се добро напојили вина,
Па беседи један од Сењана:
„О Иване, Сењски капетане!
„Ја за што се не ожениш, Иво?
„Да ли не маш за женидбу блага,
 „Да л’ ти нико не даје девојку?”
 Још му ништа Ива не поврну,
А беседе тридесет Сењана:
„Баш истина, Сијењанин-Иво!
„Ако не маш за женидбу блага,
„Нас ето не тридесет Сењана,
„Сваки ће ти позајмити блага,
„Ишти, Иво, у кога ти драго;
„Ако нико не даје девојку,
„Нас ето не тридесет Сењана,
„Сваки има у двору девојку,
„Који секу, који милу ћерку;
„Ишти, Иво, коју тебе драго,
„Свак ће дати за тебе девојку.”
Ал’ се Иво у грот насмејао,
Па беседи међу свога друста:
„Браћо моја, тридесет Сењана!
„То од тога није ни једнога:
„Имам блага, колико ми драго,
„Градио би десет манастира,
„А некмоли себе оженио;
„Свак би дао за мене девојку,
„Ал’ ја нигде поискао несам;
„Нити ћу се јунак оженити
„Ни Српкињом, ни другом Туркињом
„Док је Хајка Туркиња девојка
„У Удбине града бијелога
„Мила сека Фрце Ибрахима;
„И ко би ми задобио Хајку,
„Дао бих му три товара блага,
„Дао бих му токе са прсију
„Сама злата од четири оке,
„Дао бих му танка џефердана,
„Која пушка мало нишан гађа:
„Черек хода усмрти јунака.”
Кад то рече Сијењанин Иво,
Саслушаше тридесет Сењана,
Сви тридесет к земље погледаше,
Како расте трава на завојке,
Како дојке у добре девојке;
Не сме му се нико подватити,
Да доведе Хајку из Удбине;
Ал’ не гледа Комнен барјактаре,
Он не гледа, како трава расте,
Него право Сијењанин-Иву,
Он се смеје, Ивану говори:
„Јел’ истина, Сијењанин-Иво,
„Да би дао танка џефедана,
„Који би ти задобио Хајку?”
Ал’ говори Сијењанин-Ива:
„Ето, брате, Божа вера тврда!
„Не шалим се, но истину кажем,
„Штогођ рекох, порекнути не ћу;
„Но ко би ми задобио Хајку,
„Дао бих му три товара блага,
„И баш моје токе са прсију,
„А и мога танка џефердана;
„Теке камо јунак да се нађе,
„Да добије Хајкуну девојку?”
Кад то зачу Комнен барјактаре,
Он поскочи на ноге јуначке,
Па развија крстата барјака,
А под барјак озивље дружину:
„Ког је мајка родила јунака,
„Нек сад са мном ка Удбине пође;
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Те ми тамо добијемо Хајку,
„Па с’ одонуд здраво поврнемо,
„И дођемо здраво у Сијење,
„Делићемо три товара блага,
„Делићемо токе Иванове,
„Само пушку поделити не ћу.”
Кад то чули Сијењски јунаци,
Одвоји се тридесет Сењанина,
Комнену се под барјак сабраше,
И тако му Божу веру даше,
Да ће шњиме ка Удбине поћи.
Па је мало време постојало,
Крену чету Комнен барјактаре,
Те полази горе уз планину,
Баш науми право ка Удбине,
Да би како задобио Хајку.
Но кад виде Сијењанин Ива,
Где му Комнен оде ка Удбине
И понесе танка џефердана,
Тад’ се Иво и сам опремио,
Другу пушку за себе узео,
Па отиде и он за Комненом
Кад су били горе у планине
На појило, где се поји стадо,
Ал’ кад воде стадо у пландишту,
Пландоваше под јелом зеленом,
Код њег’ седи лијепа девојка,
На ђерђефу ситан везак везе.
Један јарац зађе по овцама,
Те ју поче стадо растериват’,
А за муку лијепе девојке,
Где ју јарац растерује стадо;
Жао ју је ђерђеф потурити,
Да потера јарца из оваца,
Па тек стаде онда јарца клети:
„Кеца, јарче, допаднуо мука!
„Немој мене протериват’ стадо.”
То беседи лијепа девојка,
А све слуша Комнен барјактаре
Покрај воде из зелене траве,
Па дозива два касапа млада:
„И’те, вели, уватите јарца,
„Изведите мало из оваца,
„Не кољ’те га, но жива одер’те,
„Па пуштите опет међу овце.”
Отрчаше два касапа млада,
Уватише јарца у овцама,
Изведоше мало из оваца,
Не заклаше, но жива одреше,
Па пуштите опет међу овце.
Вређа јарца вуна од оваца,
Он се криви, до Бога се чује,
Свети му се лијепа девојка.
То гледао Комнен барјактаре,
Па говори свему своме друсту:
„Видите ли, моја браћо драга!
„Каке муке јесу на тем јарцу,
„Грђе муке јесу у Турака;
„Ко не може таке муке трпет’,
„Сад нека се у сијење врне.”
То беседи Комнен барјактаре,
Па разгледа опет по дружине;
Ал’ да видиш чуда великога!
Све му друсто изгубило лице,
А из лица изгуби се крвца!
Собом мисли Комнен барјактаре:
„Фала Богу, рђавога друста!
„Како брже променише лице,
„А из лица изгубише крвцу,
„Ја да буде негде на мегдану,
„Да ми нешто до невоље дође,
„Каку би ми помоћ учинили?”
То тек мисли, ништа не говори,
А окрену опет уз планину.
Доке Кунор планину проходи,
Те силази у мете Удбинске,
Онде јесте ноћцу преноћио.
Кад у јутру јутро освануло,
Половину нестало му друста:
Врнули се ноћу ка Сијењу
Без питања и његова знања.
Нема куде Комнен барјактаре,
Но с половин’ оде ка Удбине.
Кад је био близу до Удбине,
Под Удбином у зелена луга,
Онде једну ноћцу преноћио.
Док у јутру јутро освануло,
Још му полак не освану друста:
Врнули се у бијело Сење
Без питања и његова знања;
Салт самшести био освануо,
И ту са шњим Сијењанин Ива,
И он гледа, да ка Сењу бега.
Кад то виде Комнен барјактаре,
Ел од друста ништа вајде нема,
Он говори Сијењанин-Иве:
„Ходи брате, Сијењанин-Иво!
„Седи с друстем у зелену лугу,
„Док се врнем из Удбине беле,
„Да ја идем тевдил у Удбину,
„Да уводим по Удбине беле,
„Да л’ су дома Удбински јунаци,
„Који дижу чету на Србина:
„Да л’ је дома Хрњо Мустафа-ага,
„Јели дома Гледић Осман-ага,
„Да л’ је дома Зуко барјактаре,
„Да л’ је дома Ковачина Рамо,
„Јели дома Токовић Османе,
„Јели дома стари Ћејван-ага,
„Да л’ је дома будалина Тале,
„Да л’ је дома Фрцо Ибрахиме;
„Ако Бог да и срећа јуначка,
„Те не бидну у Удбине беле,
„Но се десе негде на крајине,
„Ласно ћемо задобити Хајку.”
То беседи Комнен барјактаре,
Па по среде узе џефердана,
Те отиде право у Удбину.
Кад је био у Удбину белу
На механу крчмарице Јеле,
Божу помоћ називао Јеле:
„Божа помоћ, крчмарице Јело!”
Одговара крчмарица Јела:
„Да’ Бог добро, Комнен-барјактаре!”
Расрди се Комнен барјактаре,
Па с’ на Јелу лоше намрштио:
„Кучко једна, крчмарице Јело!
„Што ти Турке градиш каурима?”
Насмеја се крчмарица Јела,
Па говори Комнен-барјактару:
„Црн ти живот, Комнен-барјактаре!
„Тебе с’ чини, ја те не познајем,
„Загари те Удбински познају,
„А камо ли момци и девојке?”
Кад то чуо Комнен барјактаре,
У чуду се брзо досетио,
Те говори крчмарице Јеле:
„Богом сестро, крчмарице Јело!
„Прими Бога и светог Јована,
„Сакриј мене данас у Удбине,
„Немој мене Турком да прокажеш!”
Ал’ девојка рода јуначкога,
Прими Бога и светог Јована,
Па сакрива Богом побратима
У подруме, где ју стоји вино,
Те га држа догођ греја сунце;
Седе сунце, а паде сумраче,
Тад’ отиде крчмарица Јела,
Те отвори на подруму врата,
Па извади Богом побратима:
„Иди с Богом, куд је тебе драго,
„Ја т’ заиста проказати не ћу.”
Тад’ говори Комнен барјактаре:
„Молим тебе, Богом посестримо!
„И тако ти нашега братинства!
„Да ми кажеш, што те гођ запитам:
„Јесу л’ дома Удбински јунаци,
„Што све дижу чету на Србина:
„Јели дома Хрњо Мустаф-ага?
„Да л’ је дома Гледић Осман-ага?
„Да л’ је дома Ковачина Рамо?
„Јели дома Токовић Османе?
„Јели дома Зуко барјактаре?
„Да л’ је дома стари Ћејван ага?
„Јели дома будалина Тале?
„Јели дома Фрцо Ибрахиме?”
Онда каже крчмарица Јела:
„Побратиме, Комнен-барјактаре!
„Истина, ћу тебе право казат’,
„Веруј Бога и светог Јована,
„Да т’ јамачно преварити не ћу:
„Ту од тијех нема ни једнога,
„Одвео их Хрњо Мустаф-ага
„Ка вашему бијелу Сијењу,
„Да би каки шићар шићарили,
„Јали негде робље заробили.”
Онда вели Комнен барјактаре:
„Ја молим те, Богом посестримо!
„Знаш ли штогод за Хајкуну казат’,
„Сестру милу Фрце Ибрахима:
„Да ју није когод запросио?
„И ако је млада запрошена,
„Тек да није само однешена?”
Но говори крчмарица Јела:
„Ој Бога ми, Богом побратиме!
„Баш ју нико није запросио,
„А некмоли младу однесао.”
Још је пита Комнен барјактаре.
„А Бога ти, Богом посестримо!
„Би ли мене могла научити,
„Ја како бих задобио Хајку?
„Сам’ у моје руке да добијем,
„Па што Бог да и срећа јуначка;
„Само т’ питам, како ћу добити,
„Не питам те, како ћу бегати.”
Ал’ говори крчмарица Јела:
„Ој Бога ми, Богом побратиме!
„Ја ћу тебе ласно научити,
„Ти како ћеш Хајку придобити:
„Право иди пред њине дворове,
„Пред дворове после по јације,
„Па закуцај халком на вратима,
„А подвикни гласом Муставиним:
„ „Бре овамо, Богом посестримо!
„ „Отвори ми на авлије врата,
„ „На руке ми отежала Анђа,
„ „А Сијењске ране одолеле,
„ „Пристигла ме од Сења потера.” ”
„Баш ћеш онда преварити Хајку,
„Те ће тебе отворити врата;
„Јер кад пође Хрњо Мустаф-ага
„И поведе чету из Удбине,
„Он је с Хајком Богом побратиме,
„Па се Хајке тврдо зафалио:
„ „Надај ми се, Богом посестримо!
„ „Кад се врнем од Сијења бела,
„ „Донећу ти дилбер Анђелију,
„ „Сестру милу Сењанина Иве
„ „И онога Комнен-барјактара.” ”
„Но да чујеш, Богом побратиме!
„Ако да Бог и срећа јуначка,
„Те ти тамо задобијеш Хајку
„И изнесеш из Удбине беле,
„Кад ти биднеш у поље Удбинско
„Спрема тврде куле карауле,
„Ту је Хрњо оставио друста,
„Оставио три његова друга,
„Да чувају стражу од Србина,
„Да Удбину Срби не харају,
„И да му се до невоље нађу,
„Ако стану бегат’ од Сијења
„Да их онде припомогне друсто;
„Баш је онде стари Ћејван-ага,
„И са шњиме Таде будалина,
„Његов сестрић Фрца Ибрахиме.”
Све то слуш’о Комнен барјактаре
Па отиде право кроз Удбину,
Пред дворове Фрце Ибрахима,
Пред дворове после по јације,
Па закуца халком на вратима,
А подвикну гласом Мустафинем:
„Посестримо, Хајкуна девојко!”
Одазва се Хајкуна девојка,
Ал’ говори Комнен барјактаре:
„Отворај ми на авлије врата,
„На руке ми отежала Анђа,
„Сијењске ми ране одолеле,
„А пристиже од Сења потера,
„Са свим ми је друсто изгинуло.”
Кад то чула Хајкуна девојка,
Залуду јој, што је мудра била,
Но се она била преварила,
Баш помисли, да Мустафа виче,
Те отвори на авлије врата.
Како Хајка отворила врата,
Засјаше се токе на хајдуку,
Позна Хајка Сењскога хајдука,
Па учини, да се натраг врне;
Али ђипи Комнен барјактаре,
Те довати Хајкуну девојку,
Довати ју за бијелу руку,
Једном руком за руку девојку,
Брго другом за бијела уста,
Не даде ју више дати гласа;
Па извади танане мараме,
Те ју тврдо завезао уста,
Па ју тури на раме јуначко,
Па поврх ње пасом опасује,
Док ју добро пасом утврдио,
Па још озго од мача каишем;
Па побеже из Удбине беле,
Оде право пољем Удбинскијем
И однесе Хајкуну девојку.
Док у јутру јутро освануло,
Зора га је била забелела
Проћу пусте куле карауле.
Подранио стари Ћејван-ага,
Па он гледа преко поља равна,
Угледао Комнен-барјактара,
Али Ћејван познати не може,
Шта је оно усред поља равна,
Већ потеже на белцу колане,
Па се белцу на рамена маши
И отиде пољем широкијем.
Кад достиже Комнен-барјактара,
Како приђе, Комнена познаде,
И позна му Хајку на леђима,
Па потрже злаћена кубура,
Те да гађа са леђа јунака,
Ал’ не може од Хајке девојке,
Већ залази њему испријека;
Док он њему испријека зађе,
Комнен нави танка џефердана,
Нави њега с десна на лијево,
Те погледа стаар Ћејван-агу,
Њега гледа, пушке огањ дава,
Те погоди стара Ћејван-агу
С леве стране под пазухо лево,
На другу му протерује страну
Са зрнима џигерицу белу.
Паде Ћејван у зелену траву,
Оде белац преко поља равна.
Комнен пуни танка џефердана,
Опет бега преко поља равна.
Угледа га Тале будалина,
Угледа га с куле карауле,
Ел погуби стара Ћејван-агу,
Па потеже кулашу колане,
Јоште му се на рамена баци,
Право оде преко поља равна
У потеру Комнен-барјактару.
Кад достиже Комнен-барјактара,
Познаде га, и познаде Хајку,
Па потрже злаћена кубура,
Те да гађа у леђа јунака,
Ал’ не може од Хајке девојке,
Већ залази с коњем испријека;
Док он с коњем испријека зађе,
Комнен нави танка џефердана,
А загледа Тала на кулашу,
Њега гледа, пушке огањ даде,
Те погоди Тала на кулашу
С леве стране под пазухо лево,
На другу му страну протерује
Са зрнима џгерице беле,
Паде Тале у зелену траву,
Кулаш оде у поље широко.
Комнен пуни танка џефердана,
Опет бега преко поља равна.
Фрцо био на воду студену,
Таман с воде на кулу изиђе,
И у пољу пламен угледао,
Кад је Комнен Тала погубио,
Па потрча доле у ахаре,
Те притеже на алче колане,
Па се њему на рамена маши,
Право оде у потеру брго.
Док он стиже Комнен-барјактара,
Већ се Комнен горе доватио,
Па се натраг био обазрео,
Те говори Фрце Ибрахиму:
„Врн’ се натраг, добри пријатељу!
„Ја сам твоју сестру наумио
„За Ивана за брата мојега,
„Те ми те је жао погубити.”
То не слуша Фрца Ибрахиме,
Но се к њему ближе приближава;
Још га учи Комнен барјактаре:
„Врн’ се натраг, изешће те змија!
„Ја погубих онаке јунаке,
„Још погубих усред поља равна,
„Камо л’ тебе погубити не ћу
„Рђавшега у гору зелену!
„Ваља да си од старијех чуо:
„За хајдуком у гору не иди.”
Ал’ не слуша Фрцо Ибрахиме,
Но к хајдуку коња натерује;
Наљути се Комнен барјактаре,
Па навија танка џефердана,
Наслони га на јелову грану,
Још загледа Фрцу Ибрахима
Баш у прси, где пуца спучава:
Како пуче пушка џефердане,
Паде јадан Фрца Ибрахиме
Испод пута у зелену траву;
Поврну се Комнен барјактаре,
Те он закла Фрцу Ибрахима,
Да с’ не мучи у зелене траве,
Па увати алчу његовога,
Јаше алчу и товари Хајку,
Па отиде горе уз планину.
Мало горе уз планину пође,
Ал’ јунаку одолела жеђца,
Како свакем у битке јунаку,
А једну је воду запазио
У планине подоље од друма,
Па се сврну, да с’ воде напије.
Када близу воде долазио,
Тешка журба на воде студене!
Ту се Комнен чуду досетио,
Па се мало натраг поврнуо,
Веза коња за једну јелику,
Веза Хајку за другу јелику,
Па довати пушку по сриједе,
Те се краде од јеле до јеле,
Прикраде се до воде студене,
Шта да види? Чуда великога!
На воде је тридест Удбињана,
Крај свакога двори по девојка,
Крај курвића Хрње Мустаф-аге
Баш уз њега дилбер Анђелија,
Мила сестра Комнен барјактара
И онога Сењанина Иве!
Кад то виде Комнен барјактаре,
Он запиње танка џефердана,
Наслања га на зелену јелу,
Љуто гледа Хрњу Мустаф-агу,
Њега гледа, пушке огањ дава,
Како га је добро погодио,
Баш у пуца, где му срце куца,
Обори га крај воде студене.
Како пуче пушка џефердане,
Јуриш чини Комнен барјактаре,
А отрже мача зеленога,
Па подвикну, што га глас доноси
(Кад подвикну Комнен барјактаре,
Све са јела лисје опадаше):
„Овамоте, Сијењска потеро!
„Ја погубих Турска четобашу,
„Држ’те друге да ватамо живе!”
Па учини јуриш међу Турке.
Тад’ се Турци грдно препадоше,
Сваки бежи те на своју страну,
Ни двојица заједно не беже;
А дотрча Комнен барјактаре
Међ’ девојке крај воде студене,
И девојке одмах разговара:
„Не бојте се, тридест девојака!
„Ето стиже чета од Сијења.”
Па загледа Хрњу Мустаф-агу,
Ал’ у њему јоште куца душа,
Ману Комнен мачем пламенитим,
Те одвоји од Муставе главу,
Па обриса мача зеленога,
Поврну га у коре сребрне;
Па прилази на воду студену,
Те се ладне воде напојио;
После пуни танка џефердана,
Баци пушку на раме јуначко,
Па позива тридест девојака,
И узимље од Муставе главу,
Па се трагем натраг поврнуо,
Те одреши Хајкуну девојку,
Па ју даје дилбер Анђелији:
„Бидни девер, дилбер Анђелија!
„Наше снахе Хајкуне девојке.”
Па одреши алчу Фрцинега,
Јоште му се на рамена маши,
Те полази ка бијелом Сењу.
Да в’иш, брате, чуда великога!
Тридест свата, тридест девојака,
А невеста Хајкуна девојка,
Мили девер дилбер Анђелија,
Која води за руку девојку!
Отидоше право ка Сијењу.
На два сата сунце их засело,
На два сата далеко од Сења;
Кад су дошли у бијело Сење,
Већ два сата ноћи проходило.
Кад су били двору на помолу,
Из далека Комнен барјактаре
Млоге свеће у конаку види,
Собом мисли, ништа не говори:
„Шта ће свеће млоге у конаку,
„Што толике нигда биле несу?”
Па утаја тридест девојака,
Да ни једна није говорила,
Нег’ приђоше тајом до конака.
Баш када су под чардаке били,
Млога журба горе у конаку,
А он тајом иде уз мердивен
И за њиме тридест девојака;
Кад је био горе на чардаке,
Ал’ да видиш чуда великога!
Сакупио Сијењанин Ива;
Сакупио Сијењске јунаке,
Сву господу и стару и младу,
Па Комнену покој душе даје,
Напијају Комнену за душу:
„Бог да прости Комнен-барјактара!”
Онда Комнен отворио врата,
Па у друсто добар вече каже,
И баци им од Муставе главу:
„Добар вече, Сијењска господо!”
Кад видеше Сијењска господа,
Све на ноге устануло било,
Све устаде и старо и младо,
Руке шире, те се шњиме љубе:
„Благо нама за наша јунака!
„За јунака, Комнен-барјактара!”
Ко не може да стигне у тело
Да пољуби Комнен-барјактара,
А они га љубе у одело.
Још се шњиме изљубили несу,
Ал’ девојке отворише врата
И пред њима дилбер Анђелија
Води Хајку за бијелу руку.
Да в’иш брате, велике радости!
Заседоше за софру јунаци,
А турише Комнен-барјактара,
Турише га у чело трпезе,
Па стадоше напијат’ у здравље
Њинем брату Комнен-барјактару.
Двојица му напили за здравље,
Па су трећу чашу њему дали;
А он узе чашу у десницу,
Чашу узе, па се прекрстио
И истином Богу зафалио:
„Фала Богу и часу ономе!
„Добар сам ви шићар шићарио:
„Добио сам Хајкуну девојку,
„Три сам Турске одсекао главе
„Проћу пусте куле карауле;
„Отео сам тридест девојака
„У планине на воде студене,
„Што Мустава био заробио,
„И њему сам одсекао главу;
„Па ето ти, Сијењанин-Иво!
„На част тебе Муставина глава,
„И на част ти Хајкуна девојка;
„Твоје благо и моје и твоје,
„Друста немам, да га с њиме делим;
„Твоје токе нек ти опет стоје,
„Само т’ не дам танка џефердана:
„Ова ј’ пушка за ова јунака.
„Од себе ју одвојити не ћу,
„Док с’ од мене душа не одвоји.”
Вита јело, узаман зелена!
А дружино, узаман весела!
Нек су живе све јуначке главе,
Које дижу чете на крајину!

Избор[уреди]

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846, Београд, 1988., стр. 127-141.
  • Народна књижевност Срба на Косову - Јуначке песме, приредио др. Владимир Бован, Јединство, Приштина, 1980, стр.: 235-250