Ženidba Iva Senjanina

Vino piju trideset Senjana
U bijelu Senju na kamenju,
U dvorove Senjanina Ive,
I sa šnjima Sijenjanin Iva,
Sa šnjim brat mu Komnen barjaktare.
Baš se dobro napojili vina,
Pa besedi jedan od Senjana:
„O Ivane, Senjski kapetane!
„Ja za što se ne oženiš, Ivo?
„Da li ne maš za ženidbu blaga,
 „Da l’ ti niko ne daje devojku?”
 Još mu ništa Iva ne povrnu,
A besede trideset Senjana:
„Baš istina, Sijenjanin-Ivo!
„Ako ne maš za ženidbu blaga,
„Nas eto ne trideset Senjana,
„Svaki će ti pozajmiti blaga,
„Išti, Ivo, u koga ti drago;
„Ako niko ne daje devojku,
„Nas eto ne trideset Senjana,
„Svaki ima u dvoru devojku,
„Koji seku, koji milu ćerku;
„Išti, Ivo, koju tebe drago,
„Svak će dati za tebe devojku.”
Al’ se Ivo u grot nasmejao,
Pa besedi među svoga drusta:
„Braćo moja, trideset Senjana!
„To od toga nije ni jednoga:
„Imam blaga, koliko mi drago,
„Gradio bi deset manastira,
„A nekmoli sebe oženio;
„Svak bi dao za mene devojku,
„Al’ ja nigde poiskao nesam;
„Niti ću se junak oženiti
„Ni Srpkinjom, ni drugom Turkinjom
„Dok je Hajka Turkinja devojka
„U Udbine grada bijeloga
„Mila seka Frce Ibrahima;
„I ko bi mi zadobio Hajku,
„Dao bih mu tri tovara blaga,
„Dao bih mu toke sa prsiju
„Sama zlata od četiri oke,
„Dao bih mu tanka džeferdana,
„Koja puška malo nišan gađa:
„Čerek hoda usmrti junaka.”
Kad to reče Sijenjanin Ivo,
Saslušaše trideset Senjana,
Svi trideset k zemlje pogledaše,
Kako raste trava na zavojke,
Kako dojke u dobre devojke;
Ne sme mu se niko podvatiti,
Da dovede Hajku iz Udbine;
Al’ ne gleda Komnen barjaktare,
On ne gleda, kako trava raste,
Nego pravo Sijenjanin-Ivu,
On se smeje, Ivanu govori:
„Jel’ istina, Sijenjanin-Ivo,
„Da bi dao tanka džefedana,
„Koji bi ti zadobio Hajku?”
Al’ govori Sijenjanin-Iva:
„Eto, brate, Boža vera tvrda!
„Ne šalim se, no istinu kažem,
„Štogođ rekoh, poreknuti ne ću;
„No ko bi mi zadobio Hajku,
„Dao bih mu tri tovara blaga,
„I baš moje toke sa prsiju,
„A i moga tanka džeferdana;
„Teke kamo junak da se nađe,
„Da dobije Hajkunu devojku?”
Kad to začu Komnen barjaktare,
On poskoči na noge junačke,
Pa razvija krstata barjaka,
A pod barjak ozivlje družinu:
„Kog je majka rodila junaka,
„Nek sad sa mnom ka Udbine pođe;
„Ako Bog da i sreća junačka,
„Te mi tamo dobijemo Hajku,
„Pa s’ odonud zdravo povrnemo,
„I dođemo zdravo u Sijenje,
„Delićemo tri tovara blaga,
„Delićemo toke Ivanove,
„Samo pušku podeliti ne ću.”
Kad to čuli Sijenjski junaci,
Odvoji se trideset Senjanina,
Komnenu se pod barjak sabraše,
I tako mu Božu veru daše,
Da će šnjime ka Udbine poći.
Pa je malo vreme postojalo,
Krenu četu Komnen barjaktare,
Te polazi gore uz planinu,
Baš naumi pravo ka Udbine,
Da bi kako zadobio Hajku.
No kad vide Sijenjanin Iva,
Gde mu Komnen ode ka Udbine
I ponese tanka džeferdana,
Tad’ se Ivo i sam opremio,
Drugu pušku za sebe uzeo,
Pa otide i on za Komnenom
Kad su bili gore u planine
Na pojilo, gde se poji stado,
Al’ kad vode stado u plandištu,
Plandovaše pod jelom zelenom,
Kod njeg’ sedi lijepa devojka,
Na đerđefu sitan vezak veze.
Jedan jarac zađe po ovcama,
Te ju poče stado rasterivat’,
A za muku lijepe devojke,
Gde ju jarac rasteruje stado;
Žao ju je đerđef poturiti,
Da potera jarca iz ovaca,
Pa tek stade onda jarca kleti:
„Keca, jarče, dopadnuo muka!
„Nemoj mene proterivat’ stado.”
To besedi lijepa devojka,
A sve sluša Komnen barjaktare
Pokraj vode iz zelene trave,
Pa doziva dva kasapa mlada:
„I’te, veli, uvatite jarca,
„Izvedite malo iz ovaca,
„Ne kolj’te ga, no živa oder’te,
„Pa puštite opet među ovce.”
Otrčaše dva kasapa mlada,
Uvatiše jarca u ovcama,
Izvedoše malo iz ovaca,
Ne zaklaše, no živa odreše,
Pa puštite opet među ovce.
Vređa jarca vuna od ovaca,
On se krivi, do Boga se čuje,
Sveti mu se lijepa devojka.
To gledao Komnen barjaktare,
Pa govori svemu svome drustu:
„Vidite li, moja braćo draga!
„Kake muke jesu na tem jarcu,
„Grđe muke jesu u Turaka;
„Ko ne može take muke trpet’,
„Sad neka se u sijenje vrne.”
To besedi Komnen barjaktare,
Pa razgleda opet po družine;
Al’ da vidiš čuda velikoga!
Sve mu drusto izgubilo lice,
A iz lica izgubi se krvca!
Sobom misli Komnen barjaktare:
„Fala Bogu, rđavoga drusta!
„Kako brže promeniše lice,
„A iz lica izgubiše krvcu,
„Ja da bude negde na megdanu,
„Da mi nešto do nevolje dođe,
„Kaku bi mi pomoć učinili?”
To tek misli, ništa ne govori,
A okrenu opet uz planinu.
Doke Kunor planinu prohodi,
Te silazi u mete Udbinske,
Onde jeste noćcu prenoćio.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Polovinu nestalo mu drusta:
Vrnuli se noću ka Sijenju
Bez pitanja i njegova znanja.
Nema kude Komnen barjaktare,
No s polovin’ ode ka Udbine.
Kad je bio blizu do Udbine,
Pod Udbinom u zelena luga,
Onde jednu noćcu prenoćio.
Dok u jutru jutro osvanulo,
Još mu polak ne osvanu drusta:
Vrnuli se u bijelo Senje
Bez pitanja i njegova znanja;
Salt samšesti bio osvanuo,
I tu sa šnjim Sijenjanin Iva,
I on gleda, da ka Senju bega.
Kad to vide Komnen barjaktare,
El od drusta ništa vajde nema,
On govori Sijenjanin-Ive:
„Hodi brate, Sijenjanin-Ivo!
„Sedi s drustem u zelenu lugu,
„Dok se vrnem iz Udbine bele,
„Da ja idem tevdil u Udbinu,
„Da uvodim po Udbine bele,
„Da l’ su doma Udbinski junaci,
„Koji dižu četu na Srbina:
„Da l’ je doma Hrnjo Mustafa-aga,
„Jeli doma Gledić Osman-aga,
„Da l’ je doma Zuko barjaktare,
„Da l’ je doma Kovačina Ramo,
„Jeli doma Toković Osmane,
„Jeli doma stari Ćejvan-aga,
„Da l’ je doma budalina Tale,
„Da l’ je doma Frco Ibrahime;
„Ako Bog da i sreća junačka,
„Te ne bidnu u Udbine bele,
„No se dese negde na krajine,
„Lasno ćemo zadobiti Hajku.”
To besedi Komnen barjaktare,
Pa po srede uze džeferdana,
Te otide pravo u Udbinu.
Kad je bio u Udbinu belu
Na mehanu krčmarice Jele,
Božu pomoć nazivao Jele:
„Boža pomoć, krčmarice Jelo!”
Odgovara krčmarica Jela:
„Da’ Bog dobro, Komnen-barjaktare!”
Rasrdi se Komnen barjaktare,
Pa s’ na Jelu loše namrštio:
„Kučko jedna, krčmarice Jelo!
„Što ti Turke gradiš kaurima?”
Nasmeja se krčmarica Jela,
Pa govori Komnen-barjaktaru:
„Crn ti život, Komnen-barjaktare!
„Tebe s’ čini, ja te ne poznajem,
„Zagari te Udbinski poznaju,
„A kamo li momci i devojke?”
Kad to čuo Komnen barjaktare,
U čudu se brzo dosetio,
Te govori krčmarice Jele:
„Bogom sestro, krčmarice Jelo!
„Primi Boga i svetog Jovana,
„Sakrij mene danas u Udbine,
„Nemoj mene Turkom da prokažeš!”
Al’ devojka roda junačkoga,
Primi Boga i svetog Jovana,
Pa sakriva Bogom pobratima
U podrume, gde ju stoji vino,
Te ga drža dogođ greja sunce;
Sede sunce, a pade sumrače,
Tad’ otide krčmarica Jela,
Te otvori na podrumu vrata,
Pa izvadi Bogom pobratima:
„Idi s Bogom, kud je tebe drago,
„Ja t’ zaista prokazati ne ću.”
Tad’ govori Komnen barjaktare:
„Molim tebe, Bogom posestrimo!
„I tako ti našega bratinstva!
„Da mi kažeš, što te gođ zapitam:
„Jesu l’ doma Udbinski junaci,
„Što sve dižu četu na Srbina:
„Jeli doma Hrnjo Mustaf-aga?
„Da l’ je doma Gledić Osman-aga?
„Da l’ je doma Kovačina Ramo?
„Jeli doma Toković Osmane?
„Jeli doma Zuko barjaktare?
„Da l’ je doma stari Ćejvan aga?
„Jeli doma budalina Tale?
„Jeli doma Frco Ibrahime?”
Onda kaže krčmarica Jela:
„Pobratime, Komnen-barjaktare!
„Istina, ću tebe pravo kazat’,
„Veruj Boga i svetog Jovana,
„Da t’ jamačno prevariti ne ću:
„Tu od tijeh nema ni jednoga,
„Odveo ih Hrnjo Mustaf-aga
„Ka vašemu bijelu Sijenju,
„Da bi kaki šićar šićarili,
„Jali negde roblje zarobili.”
Onda veli Komnen barjaktare:
„Ja molim te, Bogom posestrimo!
„Znaš li štogod za Hajkunu kazat’,
„Sestru milu Frce Ibrahima:
„Da ju nije kogod zaprosio?
„I ako je mlada zaprošena,
„Tek da nije samo odnešena?”
No govori krčmarica Jela:
„Oj Boga mi, Bogom pobratime!
„Baš ju niko nije zaprosio,
„A nekmoli mladu odnesao.”
Još je pita Komnen barjaktare.
„A Boga ti, Bogom posestrimo!
„Bi li mene mogla naučiti,
„Ja kako bih zadobio Hajku?
„Sam’ u moje ruke da dobijem,
„Pa što Bog da i sreća junačka;
„Samo t’ pitam, kako ću dobiti,
„Ne pitam te, kako ću begati.”
Al’ govori krčmarica Jela:
„Oj Boga mi, Bogom pobratime!
„Ja ću tebe lasno naučiti,
„Ti kako ćeš Hajku pridobiti:
„Pravo idi pred njine dvorove,
„Pred dvorove posle po jacije,
„Pa zakucaj halkom na vratima,
„A podvikni glasom Mustavinim:
„ „Bre ovamo, Bogom posestrimo!
„ „Otvori mi na avlije vrata,
„ „Na ruke mi otežala Anđa,
„ „A Sijenjske rane odolele,
„ „Pristigla me od Senja potera.” ”
„Baš ćeš onda prevariti Hajku,
„Te će tebe otvoriti vrata;
„Jer kad pođe Hrnjo Mustaf-aga
„I povede četu iz Udbine,
„On je s Hajkom Bogom pobratime,
„Pa se Hajke tvrdo zafalio:
„ „Nadaj mi se, Bogom posestrimo!
„ „Kad se vrnem od Sijenja bela,
„ „Doneću ti dilber Anđeliju,
„ „Sestru milu Senjanina Ive
„ „I onoga Komnen-barjaktara.” ”
„No da čuješ, Bogom pobratime!
„Ako da Bog i sreća junačka,
„Te ti tamo zadobiješ Hajku
„I izneseš iz Udbine bele,
„Kad ti bidneš u polje Udbinsko
„Sprema tvrde kule karaule,
„Tu je Hrnjo ostavio drusta,
„Ostavio tri njegova druga,
„Da čuvaju stražu od Srbina,
„Da Udbinu Srbi ne haraju,
„I da mu se do nevolje nađu,
„Ako stanu begat’ od Sijenja
„Da ih onde pripomogne drusto;
„Baš je onde stari Ćejvan-aga,
„I sa šnjime Tade budalina,
„Njegov sestrić Frca Ibrahime.”
Sve to sluš’o Komnen barjaktare
Pa otide pravo kroz Udbinu,
Pred dvorove Frce Ibrahima,
Pred dvorove posle po jacije,
Pa zakuca halkom na vratima,
A podviknu glasom Mustafinem:
„Posestrimo, Hajkuna devojko!”
Odazva se Hajkuna devojka,
Al’ govori Komnen barjaktare:
„Otvoraj mi na avlije vrata,
„Na ruke mi otežala Anđa,
„Sijenjske mi rane odolele,
„A pristiže od Senja potera,
„Sa svim mi je drusto izginulo.”
Kad to čula Hajkuna devojka,
Zaludu joj, što je mudra bila,
No se ona bila prevarila,
Baš pomisli, da Mustafa viče,
Te otvori na avlije vrata.
Kako Hajka otvorila vrata,
Zasjaše se toke na hajduku,
Pozna Hajka Senjskoga hajduka,
Pa učini, da se natrag vrne;
Ali đipi Komnen barjaktare,
Te dovati Hajkunu devojku,
Dovati ju za bijelu ruku,
Jednom rukom za ruku devojku,
Brgo drugom za bijela usta,
Ne dade ju više dati glasa;
Pa izvadi tanane marame,
Te ju tvrdo zavezao usta,
Pa ju turi na rame junačko,
Pa povrh nje pasom opasuje,
Dok ju dobro pasom utvrdio,
Pa još ozgo od mača kaišem;
Pa pobeže iz Udbine bele,
Ode pravo poljem Udbinskijem
I odnese Hajkunu devojku.
Dok u jutru jutro osvanulo,
Zora ga je bila zabelela
Proću puste kule karaule.
Podranio stari Ćejvan-aga,
Pa on gleda preko polja ravna,
Ugledao Komnen-barjaktara,
Ali Ćejvan poznati ne može,
Šta je ono usred polja ravna,
Već poteže na belcu kolane,
Pa se belcu na ramena maši
I otide poljem širokijem.
Kad dostiže Komnen-barjaktara,
Kako priđe, Komnena poznade,
I pozna mu Hajku na leđima,
Pa potrže zlaćena kubura,
Te da gađa sa leđa junaka,
Al’ ne može od Hajke devojke,
Već zalazi njemu isprijeka;
Dok on njemu isprijeka zađe,
Komnen navi tanka džeferdana,
Navi njega s desna na lijevo,
Te pogleda staar Ćejvan-agu,
Njega gleda, puške oganj dava,
Te pogodi stara Ćejvan-agu
S leve strane pod pazuho levo,
Na drugu mu proteruje stranu
Sa zrnima džigericu belu.
Pade Ćejvan u zelenu travu,
Ode belac preko polja ravna.
Komnen puni tanka džeferdana,
Opet bega preko polja ravna.
Ugleda ga Tale budalina,
Ugleda ga s kule karaule,
El pogubi stara Ćejvan-agu,
Pa poteže kulašu kolane,
Jošte mu se na ramena baci,
Pravo ode preko polja ravna
U poteru Komnen-barjaktaru.
Kad dostiže Komnen-barjaktara,
Poznade ga, i poznade Hajku,
Pa potrže zlaćena kubura,
Te da gađa u leđa junaka,
Al’ ne može od Hajke devojke,
Već zalazi s konjem isprijeka;
Dok on s konjem isprijeka zađe,
Komnen navi tanka džeferdana,
A zagleda Tala na kulašu,
Njega gleda, puške oganj dade,
Te pogodi Tala na kulašu
S leve strane pod pazuho levo,
Na drugu mu stranu proteruje
Sa zrnima džgerice bele,
Pade Tale u zelenu travu,
Kulaš ode u polje široko.
Komnen puni tanka džeferdana,
Opet bega preko polja ravna.
Frco bio na vodu studenu,
Taman s vode na kulu iziđe,
I u polju plamen ugledao,
Kad je Komnen Tala pogubio,
Pa potrča dole u ahare,
Te priteže na alče kolane,
Pa se njemu na ramena maši,
Pravo ode u poteru brgo.
Dok on stiže Komnen-barjaktara,
Već se Komnen gore dovatio,
Pa se natrag bio obazreo,
Te govori Frce Ibrahimu:
„Vrn’ se natrag, dobri prijatelju!
„Ja sam tvoju sestru naumio
„Za Ivana za brata mojega,
„Te mi te je žao pogubiti.”
To ne sluša Frca Ibrahime,
No se k njemu bliže približava;
Još ga uči Komnen barjaktare:
„Vrn’ se natrag, izešće te zmija!
„Ja pogubih onake junake,
„Još pogubih usred polja ravna,
„Kamo l’ tebe pogubiti ne ću
„Rđavšega u goru zelenu!
„Valja da si od starijeh čuo:
„Za hajdukom u goru ne idi.”
Al’ ne sluša Frco Ibrahime,
No k hajduku konja nateruje;
Naljuti se Komnen barjaktare,
Pa navija tanka džeferdana,
Nasloni ga na jelovu granu,
Još zagleda Frcu Ibrahima
Baš u prsi, gde puca spučava:
Kako puče puška džeferdane,
Pade jadan Frca Ibrahime
Ispod puta u zelenu travu;
Povrnu se Komnen barjaktare,
Te on zakla Frcu Ibrahima,
Da s’ ne muči u zelene trave,
Pa uvati alču njegovoga,
Jaše alču i tovari Hajku,
Pa otide gore uz planinu.
Malo gore uz planinu pođe,
Al’ junaku odolela žeđca,
Kako svakem u bitke junaku,
A jednu je vodu zapazio
U planine podolje od druma,
Pa se svrnu, da s’ vode napije.
Kada blizu vode dolazio,
Teška žurba na vode studene!
Tu se Komnen čudu dosetio,
Pa se malo natrag povrnuo,
Veza konja za jednu jeliku,
Veza Hajku za drugu jeliku,
Pa dovati pušku po srijede,
Te se krade od jele do jele,
Prikrade se do vode studene,
Šta da vidi? Čuda velikoga!
Na vode je tridest Udbinjana,
Kraj svakoga dvori po devojka,
Kraj kurvića Hrnje Mustaf-age
Baš uz njega dilber Anđelija,
Mila sestra Komnen barjaktara
I onoga Senjanina Ive!
Kad to vide Komnen barjaktare,
On zapinje tanka džeferdana,
Naslanja ga na zelenu jelu,
Ljuto gleda Hrnju Mustaf-agu,
Njega gleda, puške oganj dava,
Kako ga je dobro pogodio,
Baš u puca, gde mu srce kuca,
Obori ga kraj vode studene.
Kako puče puška džeferdane,
Juriš čini Komnen barjaktare,
A otrže mača zelenoga,
Pa podviknu, što ga glas donosi
(Kad podviknu Komnen barjaktare,
Sve sa jela lisje opadaše):
„Ovamote, Sijenjska potero!
„Ja pogubih Turska četobašu,
„Drž’te druge da vatamo žive!”
Pa učini juriš među Turke.
Tad’ se Turci grdno prepadoše,
Svaki beži te na svoju stranu,
Ni dvojica zajedno ne beže;
A dotrča Komnen barjaktare
Međ’ devojke kraj vode studene,
I devojke odmah razgovara:
„Ne bojte se, tridest devojaka!
„Eto stiže četa od Sijenja.”
Pa zagleda Hrnju Mustaf-agu,
Al’ u njemu jošte kuca duša,
Manu Komnen mačem plamenitim,
Te odvoji od Mustave glavu,
Pa obrisa mača zelenoga,
Povrnu ga u kore srebrne;
Pa prilazi na vodu studenu,
Te se ladne vode napojio;
Posle puni tanka džeferdana,
Baci pušku na rame junačko,
Pa poziva tridest devojaka,
I uzimlje od Mustave glavu,
Pa se tragem natrag povrnuo,
Te odreši Hajkunu devojku,
Pa ju daje dilber Anđeliji:
„Bidni dever, dilber Anđelija!
„Naše snahe Hajkune devojke.”
Pa odreši alču Frcinega,
Jošte mu se na ramena maši,
Te polazi ka bijelom Senju.
Da v’iš, brate, čuda velikoga!
Tridest svata, tridest devojaka,
A nevesta Hajkuna devojka,
Mili dever dilber Anđelija,
Koja vodi za ruku devojku!
Otidoše pravo ka Sijenju.
Na dva sata sunce ih zaselo,
Na dva sata daleko od Senja;
Kad su došli u bijelo Senje,
Već dva sata noći prohodilo.
Kad su bili dvoru na pomolu,
Iz daleka Komnen barjaktare
Mloge sveće u konaku vidi,
Sobom misli, ništa ne govori:
„Šta će sveće mloge u konaku,
„Što tolike nigda bile nesu?”
Pa utaja tridest devojaka,
Da ni jedna nije govorila,
Neg’ priđoše tajom do konaka.
Baš kada su pod čardake bili,
Mloga žurba gore u konaku,
A on tajom ide uz merdiven
I za njime tridest devojaka;
Kad je bio gore na čardake,
Al’ da vidiš čuda velikoga!
Sakupio Sijenjanin Iva;
Sakupio Sijenjske junake,
Svu gospodu i staru i mladu,
Pa Komnenu pokoj duše daje,
Napijaju Komnenu za dušu:
„Bog da prosti Komnen-barjaktara!”
Onda Komnen otvorio vrata,
Pa u drusto dobar veče kaže,
I baci im od Mustave glavu:
„Dobar veče, Sijenjska gospodo!”
Kad videše Sijenjska gospoda,
Sve na noge ustanulo bilo,
Sve ustade i staro i mlado,
Ruke šire, te se šnjime ljube:
„Blago nama za naša junaka!
„Za junaka, Komnen-barjaktara!”
Ko ne može da stigne u telo
Da poljubi Komnen-barjaktara,
A oni ga ljube u odelo.
Još se šnjime izljubili nesu,
Al’ devojke otvoriše vrata
I pred njima dilber Anđelija
Vodi Hajku za bijelu ruku.
Da v’iš brate, velike radosti!
Zasedoše za sofru junaci,
A turiše Komnen-barjaktara,
Turiše ga u čelo trpeze,
Pa stadoše napijat’ u zdravlje
Njinem bratu Komnen-barjaktaru.
Dvojica mu napili za zdravlje,
Pa su treću čašu njemu dali;
A on uze čašu u desnicu,
Čašu uze, pa se prekrstio
I istinom Bogu zafalio:
„Fala Bogu i času onome!
„Dobar sam vi šićar šićario:
„Dobio sam Hajkunu devojku,
„Tri sam Turske odsekao glave
„Proću puste kule karaule;
„Oteo sam tridest devojaka
„U planine na vode studene,
„Što Mustava bio zarobio,
„I njemu sam odsekao glavu;
„Pa eto ti, Sijenjanin-Ivo!
„Na čast tebe Mustavina glava,
„I na čast ti Hajkuna devojka;
„Tvoje blago i moje i tvoje,
„Drusta nemam, da ga s njime delim;
„Tvoje toke nek ti opet stoje,
„Samo t’ ne dam tanka džeferdana:
„Ova j’ puška za ova junaka.
„Od sebe ju odvojiti ne ću,
„Dok s’ od mene duša ne odvoji.”
Vita jelo, uzaman zelena!
A družino, uzaman vesela!
Nek su žive sve junačke glave,
Koje dižu čete na krajinu!

Izbor

• Sabrana dela Vuka Karadžića, Srpske narodne pjesme, izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964 i dvestogodišnjici njegova rođenja 1787-1987, Prosveta. Pjesme junačke srednjijeh vremena, knjiga treća 1846, Beograd, 1988., str. 127-141.

• Narodna književnost Srba na Kosovu - Junačke pesme, priredio dr. Vladimir Bovan, Jedinstvo, Priština, 1980, str.: 235-250