Женидба Ивана Срђевића
0001 Службу служи од Будима краљу,
0002 Он служи Светога Николу,
0003 У прољеће по Ђурђеву дану.
0004 На службу му сва господа дође,
0005 Све краљеви и шњима банови.
0006 Позно дође Срђевић Иване
0007 Од Леђена, града бијелога,
0008 Под дворе коња разјахује,
0009 Иван краљу у дворове дође;
0010 Лијепо га свако дочекује,
0011 Дају му честе чаше вина.
0012 Диван ли је, јад га задесио,
0013 Он је љепши од јабуке зла[т]не!
0014 Но га гледа од Будима краљу,
0015 Па му је, Ивану, ријеч говорио:
0016 „О, делијо, Срђевић Иване,
0017 Је си ли се, момче, оженило,
0018 Оженило али овјерило?”
0019 А Иван му ријеч говорио:
0020 „Нијесам се, краљу оженио”.
0021 Но му краље опет проговара:
0022 „О, делијо, Срђевић Иване,
0023 Ходи узми моју милу кћерцу,
0024 Иконију од Будима краља ─
0025 Љепоте јо’ по Крајини нема!”
0026 Мило Иву на свијету било,
0027 Даде прстен хиљаду цекинах
0028 И углави свадбу и сватове:
0029 Кад краљу друга служба дође,
0030 Да доведе три стотине сватах.
0031 Пође Иван на своје дворове,
0032 З[ем]ан пође, а Никољдан дође,
0033 Они гости краљу долазили.
0034 Мало било, ништа не стануло,
0035 Али Туре дође на ђогина,
0036 Мали Осман од Малога Града,
0037 Он бјеше од Ковчића трага;
0038 Та се кућа вазда побрајала
0039 И с краљем све у љубав била.
0040 Он засједе краљу у трпезу,
0041 Но га гледа краљева краљица,
0042 Краљици је Турчин омилио,
0043 Изведе га пред бијелу кулу,
0044 Па је њему ријеч говорила:
0045 „Мио Османе, од Малога Града,
0046 Јеси ли се, момче, оженило?”
0047 Он каже женио се није,
0048 Но да рече будимска краљица:
0049 „Узми, Османе, милу кћерцу моју,
0050 Иконију од Будима краља ─
0051 Љепоте јо’ у Крајини нема!”
0052 Кад то зачу оно момче младо,
0053 Све је Туре хашик на влахињу,
0054 Па јо’ даје хиљаду цекинах,
0055 Подмири данак за ђевојку.
0056 Краљица му таде говорила:
0057 „Да т’, Османе, веље јаде кажем ─
0058 Краљ је мене обнестима дамно
0059 И он је дао лијепу ђевојку
0060 Делији Срђевић’ Ивану,
0061 Кад је ланих нама служба била,
0062 Таде му је краље поклонио;
0063 Данас му је за свате углава,
0064 Хоће Иван у Будиму доћи
0065 И довесће сватах три стотине.
0066 Но потрчи на своје дворове,
0067 Те доведи сватах шест стотинах
0068 И запани на мост на Бабуре,
0069 Нека буду по два на једнога,
0070 Ту ће бит’ за јад за једнога!”
0071 Скочи Туре, на дворове пође
0072 И покупи сватах шест стотинах,
0073 По[ве]де их на мост на Бабуру,
0074 Те западе Срђевић’ Ивану.
0075 Но Ивана за три дана нема,
0076 Но он сједи у Буди[му] граду,
0077 Ту сједи три бијела дана.
0078 Глас допаде од Будима краља
0079 Ер је краљица бруку направила.
0080 Скочи краље од земље на ноге,
0081 Па говори Срђевић’ Ивану:
0082 „Хајде, Иване, да те испратимо!”
0083 Па му даде коња и оружје
0084 И изведе лијепу ђевојку,
0085 Крену краље да прати Ивана.
0086 Но му Иван ријеч проговара:
0087 „Сједи, краље, дома на поштење,
0088 Не прати ме од твоје краљице,
0089 Од краљице и зета њенога!”
0090 Па се ондолен Иван подигнуо,
0091 А Лабуда игра низ Будиму,
0092 Па сватима ријеч говорио:
0093 „Ха, сватови, свијетли образу,
0094 Не жалите живот за поштење
0095 Рад’ пофале од Будима краља!
0096 Кад дођемо на мост на Бабуру,
0097 Уфатите воду с ове стране,
0098 Коњ до коња, јунак до јунака,
0099 Ви, ђевери, држите ђевојку,
0100 Хоћемо се побити с Турцима!”
0101 Како рекли, фрк се послушали,
0102 Уфатише воду с ове стране,
0103 А одонуд Турци запанули.
0104 Но да вика Срђевић Иване:
0105 „Јес’ ли у војску, Ковчићу Османе?!
0106 Што ти хоће војска бадијаве?!
0107 Чију хоћеш да узмеш ђевојку?!
0108 Што си се, Туре, помамило?!
0109 Но те кумим Богом велицијем
0110 И вашијем свецом Мухамедом,
0111 Мичи Турке да се не кољемо!”
0112 За то Туре ни хабера нема.
0113 Јошт их Иво кумит’ хоћаше,
0114 Но му турске пушке не дадоше ─
0115 На њем пуче шест стотин’ пушаках
0116 И на њега бацаху хаљине,
0117 Никаква му т’јела не зађеде.
0118 Но да видиш свате Иванове!
0119 Загнаше се Турци на Ивана,
0120 Но их српски свати дочекаше,
0121 Упалише триста џефердарах,
0122 Обалише тристо Тураках.
0123 Оставише ђевери ђевојку,
0124 Барјактари бачише барјаке,
0125 На турске свате кеисаше
0126 И на њине главе и оружје.
0127 Па утрчаше на мост на Бабуру,
0128 По двије ваде кубурлије,
0129 Неки по два, неки по једнога,
0130 Пет стотин’ глава окидоше
0131 И узеше коње и оружје.
0132 Уфатише Ковчића Османагу
0133 И од њега вељу муку граде ─
0134 Кидају му и ноге и руке,
0135 Оставише насред друма пута
0136 Да га мичу тице свакојаке
0137 Ма Ивана Турци зађедоше,
0138 Погибе му крило од сватовах ─
0139 Стари сват с два ђевера младе;
0140 На пусте их коње натурили,
0141 Замише их двору жалосноме.
0142 То је било кад се чинило.
