Ženidba Ivana Srđevića
0001 Službu služi od Budima kralju,
0002 On služi Svetoga Nikolu,
0003 U proljeće po Đurđevu danu.
0004 Na službu mu sva gospoda dođe,
0005 Sve kraljevi i šnjima banovi.
0006 Pozno dođe Srđević Ivane
0007 Od Leđena, grada bijeloga,
0008 Pod dvore konja razjahuje,
0009 Ivan kralju u dvorove dođe;
0010 Lijepo ga svako dočekuje,
0011 Daju mu česte čaše vina.
0012 Divan li je, jad ga zadesio,
0013 On je ljepši od jabuke zla[t]ne!
0014 No ga gleda od Budima kralju,
0015 Pa mu je, Ivanu, riječ govorio:
0016 „O, delijo, Srđević Ivane,
0017 Je si li se, momče, oženilo,
0018 Oženilo ali ovjerilo?”
0019 A Ivan mu riječ govorio:
0020 „Nijesam se, kralju oženio”.
0021 No mu kralje opet progovara:
0022 „O, delijo, Srđević Ivane,
0023 Hodi uzmi moju milu kćercu,
0024 Ikoniju od Budima kralja ─
0025 Ljepote jo’ po Krajini nema!”
0026 Milo Ivu na svijetu bilo,
0027 Dade prsten hiljadu cekinah
0028 I uglavi svadbu i svatove:
0029 Kad kralju druga služba dođe,
0030 Da dovede tri stotine svatah.
0031 Pođe Ivan na svoje dvorove,
0032 Z[em]an pođe, a Nikoljdan dođe,
0033 Oni gosti kralju dolazili.
0034 Malo bilo, ništa ne stanulo,
0035 Ali Ture dođe na đogina,
0036 Mali Osman od Maloga Grada,
0037 On bješe od Kovčića traga;
0038 Ta se kuća vazda pobrajala
0039 I s kraljem sve u ljubav bila.
0040 On zasjede kralju u trpezu,
0041 No ga gleda kraljeva kraljica,
0042 Kraljici je Turčin omilio,
0043 Izvede ga pred bijelu kulu,
0044 Pa je njemu riječ govorila:
0045 „Mio Osmane, od Maloga Grada,
0046 Jesi li se, momče, oženilo?”
0047 On kaže ženio se nije,
0048 No da reče budimska kraljica:
0049 „Uzmi, Osmane, milu kćercu moju,
0050 Ikoniju od Budima kralja ─
0051 Ljepote jo’ u Krajini nema!”
0052 Kad to začu ono momče mlado,
0053 Sve je Ture hašik na vlahinju,
0054 Pa jo’ daje hiljadu cekinah,
0055 Podmiri danak za đevojku.
0056 Kraljica mu tade govorila:
0057 „Da t’, Osmane, velje jade kažem ─
0058 Kralj je mene obnestima damno
0059 I on je dao lijepu đevojku
0060 Deliji Srđević’ Ivanu,
0061 Kad je lanih nama služba bila,
0062 Tade mu je kralje poklonio;
0063 Danas mu je za svate uglava,
0064 Hoće Ivan u Budimu doći
0065 I dovesće svatah tri stotine.
0066 No potrči na svoje dvorove,
0067 Te dovedi svatah šest stotinah
0068 I zapani na most na Babure,
0069 Neka budu po dva na jednoga,
0070 Tu će bit’ za jad za jednoga!”
0071 Skoči Ture, na dvorove pođe
0072 I pokupi svatah šest stotinah,
0073 Po[ve]de ih na most na Baburu,
0074 Te zapade Srđević’ Ivanu.
0075 No Ivana za tri dana nema,
0076 No on sjedi u Budi[mu] gradu,
0077 Tu sjedi tri bijela dana.
0078 Glas dopade od Budima kralja
0079 Er je kraljica bruku napravila.
0080 Skoči kralje od zemlje na noge,
0081 Pa govori Srđević’ Ivanu:
0082 „Hajde, Ivane, da te ispratimo!”
0083 Pa mu dade konja i oružje
0084 I izvede lijepu đevojku,
0085 Krenu kralje da prati Ivana.
0086 No mu Ivan riječ progovara:
0087 „Sjedi, kralje, doma na poštenje,
0088 Ne prati me od tvoje kraljice,
0089 Od kraljice i zeta njenoga!”
0090 Pa se ondolen Ivan podignuo,
0091 A Labuda igra niz Budimu,
0092 Pa svatima riječ govorio:
0093 „Ha, svatovi, svijetli obrazu,
0094 Ne žalite život za poštenje
0095 Rad’ pofale od Budima kralja!
0096 Kad dođemo na most na Baburu,
0097 Ufatite vodu s ove strane,
0098 Konj do konja, junak do junaka,
0099 Vi, đeveri, držite đevojku,
0100 Hoćemo se pobiti s Turcima!”
0101 Kako rekli, frk se poslušali,
0102 Ufatiše vodu s ove strane,
0103 A odonud Turci zapanuli.
0104 No da vika Srđević Ivane:
0105 „Jes’ li u vojsku, Kovčiću Osmane?!
0106 Što ti hoće vojska badijave?!
0107 Čiju hoćeš da uzmeš đevojku?!
0108 Što si se, Ture, pomamilo?!
0109 No te kumim Bogom velicijem
0110 I vašijem svecom Muhamedom,
0111 Miči Turke da se ne koljemo!”
0112 Za to Ture ni habera nema.
0113 Jošt ih Ivo kumit’ hoćaše,
0114 No mu turske puške ne dadoše ─
0115 Na njem puče šest stotin’ pušakah
0116 I na njega bacahu haljine,
0117 Nikakva mu t’jela ne zađede.
0118 No da vidiš svate Ivanove!
0119 Zagnaše se Turci na Ivana,
0120 No ih srpski svati dočekaše,
0121 Upališe trista džeferdarah,
0122 Obališe tristo Turakah.
0123 Ostaviše đeveri đevojku,
0124 Barjaktari bačiše barjake,
0125 Na turske svate keisaše
0126 I na njine glave i oružje.
0127 Pa utrčaše na most na Baburu,
0128 Po dvije vade kuburlije,
0129 Neki po dva, neki po jednoga,
0130 Pet stotin’ glava okidoše
0131 I uzeše konje i oružje.
0132 Ufatiše Kovčića Osmanagu
0133 I od njega velju muku grade ─
0134 Kidaju mu i noge i ruke,
0135 Ostaviše nasred druma puta
0136 Da ga miču tice svakojake
0137 Ma Ivana Turci zađedoše,
0138 Pogibe mu krilo od svatovah ─
0139 Stari svat s dva đevera mlade;
0140 Na puste ih konje naturili,
0141 Zamiše ih dvoru žalosnome.
0142 To je bilo kad se činilo.
