Женидба Ахмет-бега Везировића (Мостар)
0001 Подранио млад везирски сине
0002 На конаку у б’јелу Будиму;
0003 На се труско облачи од’јело,
0004 Све у срми и у суху злату,
0005 Јер се труски пригодио петак,
0006 Па он спреми дебела зекана.
0007 Ахмед бег се по Будиму шета
0008 Испод куле будимског имама.
0009 Чудно чудо у авлији б’јеше.
0010 У авлији чудна пјевљанина,
0011 Коло игра девет дјевојака.
0012 И пред њима имамова Фата.
0013 Дјевојкама турски селам викну,
0014 Све му цуре селам прихватише,
0015 На медним устим’ оставише,
0016 Оставише турскога селама;
0017 Фата њему леђа окренула,
0018 Не хтједе му прихватити селама.
0019 Говори јој млад Везиоровићу:
0020 »О Фатијо нашега имама,
0021 Зар ми не би била вјерна љуба,
0022 Не хтједе ми прихватити селама?«
0023 Одговара имамова Фата:
0024 »Не бих теби ни шћенета дала,
0025 Камо л’ бих ти била вјерна љуба!«
0026 Онда вели везиров Ахмеде:
0027 »Јера л’јепа имамова Фато?«
0028 Проговара имамова Фата:
0029 »Твој је бабо, уч-тугли везире,
0030 Има пуне четири године,
0031 Како ти је свијет мијенио,
0032 Остало ти пет стотна кмета,
0033 И тридесет ћилитли дућана,
0034 И два хана у б’јелу Будиму,
0035 Дв’је ђемије на дебелу мору;
0036 Свију си их беже похарчио,
0037 Водајући пет стотин’ јарана,
0038 Похарчио готовину благо,
0039 Веће сада нигдје ништа немаш,
0040 Потље зечка коња од мејдана,
0041 И на себи ђузел одијело,
0042 И конаке у б’јелу Будиму.
0043 Не бих теби ни кучета дала,
0044 Камо л’ бих ти лишце поклонила,
0045 Да ти будем вјереница љуба.«
0046 Ахмед добра окрену зекана
0047 До конака старога ћехаје,
0048 Којино му код баба бијаше.
0049 Угледа га везирски ћехаја,
0050 Па повика слуге у конаку:
0051 »Протресите свилене јастуке,
0052 А терите мекане миндере,
0053 Нек попије кахву на оџаку;«
0054 А ћехаја сађе на сокаке,
0055 Под Ахмедом зека ухватио,
0056 »Ђела, сине, у моје конаке,
0057 Да с’ одмориш и кахву попијеш.«
0058 Уврати га у мермер авлију,
0059 Слуге њему коње прихватише,
0060 Ћехаја га прихвати за руку,
0061 У меко га шилте посадише,
0062 А двори их шездесет делија,
0063 Кахвеџија кахву износио.
0064 Кад су мрку кахву потропили,
0065 У њег’ гледа тај стари ћехаја,
0066 У њег’ гледа те му проговара:
0067 »Хеј Ахмеде, млад Везировићу
0068 Шта с’ у лишцу чехру изгубио?
0069 Али си се вином опојио,
0070 Али те је глава забољела,
0071 Ал’ те цуре резил учинише?«
0072 Одговара млад Везировићу:
0073 »О ћехајо мог милог баба,
0074 Ја се н’јесам вином опојио,
0075 Већ ме цуре резил учинише.
0076 Од конака узјашем зекана,
0077 Ја се шетам плацом и сокаком
0078 До авлије будимског имама;
0079 Коло игра девет дјевојака,
0080 И пред њима имамова Фата.
0081 Ја дјевојкам’ турски селам викнух,
0082 Све су цуре селам прихватиле,
0083 Не меднима устим’ оставиле,
0084 Не прихвати имамова Фата,
0085 Већ је мени леђа окренула.
0086 Ја јој велим са свога зекана:
0087 » »Што ми Фато не прими селама,
0088 Зар ми вјерна љуба не би била?««
0089 А она ми одговара млада:
0090 »»Не бих теби ни шћенета дала,
0091 Јере попи пет стотин’ чифтлука,
0092 И тридесет ћилитли дућана,
0093 И два хана баш у сред Будима,
0094 Дв’је ђемије на дебелом мору.««
0095 Кад то чуо везирски ћехаја,
0096 Он Ахмеда за руку узима,
0097 Те га води у своју одају,
0098 Па отвори чекмели сандука,
0099 А извади пет стотин’ сенета
0100 Од његових кмета и чифчија,
0101 Па говори везирову сину:
0102 »Ти си, сине, кмете продавао,
0103 Продавао, ја их куповао,
0104 Кад си нејак остао до баба,
0105 Ја их на те смицо и намицо,
0106 Сви су твоји кмети и чифтлуци.«
0107 А даде му тридесет хуџета.
0108 Онда Ахмед на ноге скочио,
0109 Па ћехају у браду пољуби.
0110 »Ет’ Ахмеде, млад везирски сине,
0111 Ја купово на те сам смисао.«
0112 Други му је сандук отворио,
0113 У њем товар маџарија нађе:
0114 »Нос’ Ахмеде у своје конаке,
0115 А ето ти и твоји сенети,
0116 А ето ти тридесет хуџета,
0117 А ено ти шездесет момака,
0118 Што је твога све дворило баба,
0119 Твога баба будимскога везира,
0120 То су младе његове делије,
0121 Свију сам их, сине, одржао,
0122 Ја их н’јесам у чаршију пушћ’о,
0123 Веће свима ајлуке давао: -
0124 И његова Хуса бајрактара,
0125 Сад ј’ у мене Хусо кахвеџија.
0126 Таког нема бијесног јунака,
0127 Као што је Хусо кахвеџија,
0128 Нема њега у Унђеровини.
0129 Ако си се женит наумио,
0130 Ти се прођи имамове Фате.
0131 Био сам ти скоро у Новину,
0132 Видио сам зенђил-удовицу,
0133 То је била аге Новљанина,
0134 Новљанина то је вјерна љуба,
0135 Па је умро ага Новљанине,
0136 Остала му Златка јединица,
0137 Више ништа од евлада нема.
0138 Скоро сам јој три ноћи ноћио,
0139 Зенђилнија ј’ од баба везира,
0140 У мајке јој триста је чифтлука,
0141 А у шћери кмета пет стотина.
0142 Ено цуре за тебе, Ахмеде,
0143 Скоро сам те сине нахвалио.
0144 Већ ти вичи шездесет делија,
0145 Нек спремају ате и парипе,
0146 И пред њима бајрактара Хуса.
0147 Ак’ испросиш Златку племениту,
0148 И ако те уставља пуница,
0149 Устави се у Новину б’јелу,
0150 Не брини се, сине у Будиму,
0151 Дедо ће ти послове свиђати,
0152 Теби хиле учинити не ћу.«
0153 Опреми се шездесет делија,
0154 Опреми се Хусо бајрактаре
0155 На алату, коњу претиломе.
0156 Кад су плацом и сокаком били
0157 Испод куле будимског имама,
0158 Угледа их Фата са пенџера,
0159 Она лети на т’јесне сокаке,
0160 Под Ахмедом коња ухватила:
0161 »Хеј Ахмеде, будаласта главо,
0162 Што ће теби Новкиња дјевојка
0163 Од Новога Златија дјевојка,
0164 Кад дјевојка своје среће нема,
0165 Јер дјевојка са Влахом ашикује,
0166 Из Котара с’ влашкијем сердарем,
0167 Са ђидијом, Закарић Илијом.
0168 Седам су је пута проводили
0169 Под Бакоњу, зелену планину,
0170 На широко поље Златарево,
0171 А студеном врелу Шарганову,
0172 Ту имаде седам мезарова,
0173 Дјевојачких седам муштерија,
0174 Све несретне ђузел-ђувегије,
0175 Све су они туден изгинули,
0176 А најпосл’је Дервиш беговићу,
0177 Није таког у санџаку било
0178 Ту су бегу турбе начинили,
0179 Виш’ главе му ружу усадили,
0180 Испод нога кајнак му извире.
0181 Кад погледаш пољем Златаревим,
0182 Рекао би, плугом је орат.
0183 Није пусто плугом подорато,
0184 Већ све тазе гробљем поткопато,
0185 А Бакоња, зелена планина,
0186 Реко би, сн’јегом је посута;
0187 Није, брате, снијегом посуто,
0188 Већ се б’јеле многе кости туде,
0189 Многе кости коњске и инсанске,
0190 Све несретне Златије сватова.
0191 Већ одјаши у свога зекана,
0192 Ја ћу теби поклонити лишце,
0193 Па ме љуби, кад год се пробудиш.«
0194 Тамам Ахмед ногу извадио,
0195 Да одјаше зечка од мејдана,
0196 Угледа га Хусо бајрактаре:
0197 »Шта ћеш, Ахмо, црн ти образ био!«
0198 Па на њега натјера алата,
0199 А потеже из чизме канџију,
0200 Како га је лако ухватио,
0201 Нов му ћурак пуче на плећима,
0202 А завика грлом и авазом:
0203 »Ох Фатијо ти једна кахпио,
0204 Ах’ извадим из сагрије ћорду,
0205 Синуће ти са рамена глава.«
0206 Потјера их низ т’јесне сокаке,
0207 А извади плетену канџију,
0208 Оста Фата цв’јелећ на вратима.
0209 Кад су били на Бакоњ-планини,
0210 Кад погледа млад везирски сине,
0211 Би рекао, сњ’јегом је посута.
0212 Није брате снијегом посута,
0213 Већ костима коњским и инсанским,
0214 Све сватови племените Злате.
0215 Узгледаше поље Златарево,
0216 Би рекао, плугом узорато;
0217 Није, клето, плугом узорати,
0218 Већ све клето робље покопато.
0219 И угледа врело Шарганово,
0220 Туден има седам мезарова,
0221 Ту је турбе Дервишбеговића,
0222 На њем б’јело турбе начињено.
0223 Туде викну Хусо на алату:
0224 »Де Ахмеде, примај абдест на се,
0225 Па мртвима спомени јасине,
0226 Скин’, Ахмеде, копље џидовину,
0227 Па измјери ти земљцу црну,
0228 Гдје ће црна твоја плећа лећи,
0229 Кад ти дође сердар од Котара,
0230 Када доће Закарић Илија,
0231 Па ти стане на дугу мејдану,
0232 Нека знадеш земљу измјерити,
0233 Тудена ће твоја плећа лећи.«
0234 Отален су коње појахали,
0235 И сиђоше до турског Новина.
0236 Угледа их зенђил-удовица,
0237 Сви су млади момци полетјели,
0238 Па делије они намирили,
0239 Намирише њиха по ахарим’
0240 А узеше четири момкиње,
0241 Прихватише везирова сина,
0242 И сокола Хуса бајрактара,
0243 У горње га метнуше одаје,
0244 Изађе им господска вечера.
0245 Не хтје софри тад везирски сине:
0246 »Ја вам, брате, сад за зофру не ћу
0247 Док не дође софри сахибија.«
0248 Иза врата ту гледа госпоја,
0249 Она Златки својој говорила:
0250 »Којега би Златка одабрала?« -
0251 »Моја мати, везирксога сина.«
0252 »Моја Златко, ти ништа не знадеш,
0253 Ферклији је Хусо бајрактаре.«
0254 Док униђе зенђил-удовица:
0255 »Бајрун, бајрун, млад Везировићу.«
0256 »Ја ти, госпо, окусити не ћу,
0257 Ак’ ми не ћеш поклонит Златију.« –
0258 »Ја ћу теби поклонит Златију,
0259 Дај ти мени Хуса бајрактара,
0260 Да идемо обје до Будима.«
0261 Проговара млад Везировићу:
0262 »Хоћеш, Хусо, моје д’јете драго?« –
0263 »Хоћу, беже, млад Везировићу,
0264 И ја ћу се млађан оженити,
0265 У Будиму нигдје ништа немам,
0266 Па се опет уставити не ћу,
0267 Да ми дате Новина около.«
0268 Удовица њему говорила:
0269 »Хоћу, Хусо, моје срце живо,
0270 Ја ћу ићи до б’јела Будима,
0271 Пиш’ Ахмеде, књигу шаровиту,
0272 Да је шаљем бијелом Будиму,
0273 Да је спремим староме ћахаји,
0274 Нек покупи киту и сватове,
0275 Ја ћу чуват бијела Новина,
0276 И чуваћу Златку племениту.«
0277 Онда сједе бесједит Ахмеде:
0278 »О пунице зенђил-удовице,
0279 Колико ћу купити сватова?«
0280 Проговара зенђил.удовица:
0281 »Купи свата колико ти драго,
0282 Свакога ћу теби даровати.«
0283 Онда вели млад везирски сине:
0284 »Ох пунице, зенђил-удовице,
0285 Ко ће теби бити дјевер-баша?« –
0286 »Од Удбине Ћејван дедо стари,
0287 Од Кладуше буљук-баша Мујо.«
0288 А дјевојци мајка говорила:
0289 »Кога ћеш ти метнуг дјеверов’ма?« –
0290 »Од Отоке агу Токалију,
0291 Од Кладуше Мујова Халила,
0292 То ће мени бити дјеверови.«
0293 Онда викну млад везирски сине:
0294 «Тко ће моју книгу однијети,
0295 Није лако до Будима сићи?«
0296 Све му друштво ником поникнуло,
0297 Ама не хтје Хусо бајрактаре,
0298 Већ говори бегу међу очи:
0299 »Ево, беже, такога јунака,
0300 Који ће ти до Будима саћи,
0301 И ћехаји књигу донијети.«
0302 Бирдем Хусо узјаха алата,
0303 Под Бакоњу коња изгонио
0304 На широко поље Златарево,
0305 Код студеног врела Шарганова,
0306 Туден Хусо одјаха алата,
0307 На се труски абдест ударио,
0308 Ту је Хусо подне доклањао.
0309 Тамам Хусо дову учинио,
0310 Истом нешто из јелика викну:
0311 »Турско момче код добра алата!
0312 Јеси л’ био у турском Новину,
0313 Је ли Ахмед Злату испросио?
0314 Је ли му се удала пуница,
0315 И за кога, турско момче младо?
0316 Колико је свата наредила?
0317 Ког Златка метну дјевер-башом?
0318 Кога метну зенђил-удовица?
0319 Кога метну за свога дјевера?«
0320 Одговара Хусо бајрактаре:
0321 »Ја сам био у турском Новину,
0322 Ахмед бег је Златку испросио,
0323 И јест му се пуница удала
0324 За делију, Хуса бајрактара,
0325 Наредила дван’ест хиљад’ свата.
0326 Дјевер-башом Златка је метнула
0327 Из Отоке агу Токалију,
0328 Са Кладуше Мујова Халила.«
0329 На то онај из јелика викну:
0330 »Мудра ти је, убили је јади!«
0331 Још говори Хусо бајрактаре:
0332 »Удовица себи за дјевера
0333 Метнула је Ћејван-агу старог,
0334 И метнула од Кладуше Муја.«
0335 Опет викну неко из јелика:
0336 »Ја богме, турско момче младо,
0337 Биће меса орлу и гаврану.«
0338 Онда вели Хусо бајрактаре:
0339 »Право сам ти данас казивао,
0340 Сад ћеш мени по истини казат,
0341 Ко то мене из јелика виче?«
0342 Из јелика глас му одговара:
0343 »Виче тебе Закарић Илија
0344 Са својијех триста стимадура.«
0345 Онда викну Хусо од алата:
0346 »Ој Илијо, каурска ђидијо,
0347 Ти изиђи из густа јелика.
0348 Што си Златки срећу заставио,
0349 Да јуначки мејдан дијелимо,
0350 Да видимо, чија је Златија.
0351 Ти си Златки срећу заставио,
0352 Ево има седам годин’ дана.«
0353 Проговара Закарић Илија:
0354 »Од мејдана сад нема времена,
0355 Већ ми кажи, турско момче младо,
0356 Отклен ли си, од којега града?«
0357 Одговара Хусо бајрактаре:
0358 »Ја у глави од б’јела Будима,
0359 Бајрактар сам будимског везира.«
0360 А кад Влаше не хтје му изаћи,
0361 Три пут Хусо прескочи алата,
0362 Док алату паде у сриједу,
0363 Па он оде ка Будиму граду.
0364 То гледао Закарић Илија,
0365 А уз њега триста стимадура,
0366 Штимавају брда и долине;
0367 То су влашки били стимадури.
0368 А кад Хусо до Будима сађе,
0369 Па ћехаји књигу покучио,
0370 Упалише од боја топове,
0371 Растурише књиге шаровие.
0372 Кад изашла пуна хефта дана,
0373 Стаде јека су четири стране,
0374 Ал ето ти од Кладуше Муја
0375 И уз Муја пет стотин’ сватова;
0376 У сватов’ма од Орашца Тале
0377 У ракам’ му давулбази туку.
0378 Ал ето ти Ћејван-аге старог
0379 С њиме свата цијела хиљада,
0380 Дв’је Козлице и дв’је Опузлице,
0381 Херокапа и Заметникавга,
0382 Ал ето ти бега Мусатј-бега,
0383 С њиме свата до девет хиљада.
0384 Ал’ ето ти Шестокриловића,
0385 И уз њега Дурутбеговића,
0386 Мехмед-бега Дурутбеговића,
0387 А за њима Влахињић Алија,
0388 Што за њима зелен бајрак носи,
0389 На алату своме од мејдана.
0390 Кад су свате текмил учинили,
0391 Тамам свати коње узјахаше,
0392 Угледа их лијепа Фатија,
0393 Л’јепа Фата будимског имама.
0394 Бирдем она књигу начинила
0395 На ђидију, Закарић Илију:
0396 »Чуј Илија што ти књига пише!
0397 Т с’ водио двије бановине,
0398 А сад води четри’ бановине,
0399 Па пос’јеци млад Везировића,
0400 А ухвати зенђил-удовицу,
0401 Поклони је свој дајиџи драгом,
0402 Свом дајиџи Гавран-капетану,
0403 Сведи војску до нашег’ Будима,
0404 Лако ћеш ми Будим прихватити,
0405 Јер у њему поглавице нема,
0406 А ја ћу ти ускочити млада,
0407 Баш у твоју равну Далмацију.
0408 Ја ћу сићи до равна Котара,
0409 Ја ћу теби бити невјестица,
0410 За твог брата млађега Тадију.«
0411 Кад су свати коње узјахали,
0412 Путујући, конаке чинећи,
0413 Низ четр’ест кланаца ударише,
0414 Кад су били врелу Шарганову,
0415 Ту су Турци коње заставили,
0416 И шехитим’ куран проучили
0417 Код онога врела Шарганова.
0418 Куд год ишли, до Новина сишли.
0419 У Новину три ноћи ноћише,
0420 Тале хуче у давулбаз туче:
0421 »Јенђи-буле, моје секе драге,
0422 Опремите лијепу Златију!«
0423 Опремише зенђил.удовицу,
0424 Заклаше јој пет стотин’ курбана,
0425 Упалише дванаест топова,
0426 На зенђилу турскоме Новину,
0427 Пред њим иду двије ефендије,
0428 Теџбирећи низ поље иђаху,
0429 А кад били лугу под планину
0430 Онда беже застави голуба,
0431 Онда беже са голуба викну:
0432 »Није л’ мајка родила јунака,
0433 Ја л’ сестрица брата одгојила,
0434 Ко ћ’ изаћи врелу на камење,
0435 Да знадемо кол’ко има Влаха,
0436 Јесу л’ Власи пред свате изашли.«
0437 Ал’ га нико послушат не хтједе.
0438 Тад повика будаласти Тале:
0439 »Црн вам образ, наши Крајишници,
0440 Ви бољега немате јунака,
0441 Од менека, будаластог Тала.«
0442 Даулбазом о тле ударио,
0443 А прихвати дебела кулаша,
0444 Тале гони врелу студеноме.
0445 Кад је био на ц’јелом сахату
0446 Тале с’ пење на највишу јелу.
0447 Кад угледа поље Златарево,
0448 Шавка капа, ко под небом чавка,
0449 Бојно копље, као јеловина,
0450 Закрилили по пољу бајраци,
0451 К’о по небу сви мрки облаци.
0452 Да из неба полети јабука,
0453 Не би пала на земљицу црну,
0454 Већ на коња или на јунака.
0455 Дванаест се попело чадора,
0456 Код чадора дванаест топова,
0457 Топове су Власи напунили.
0458 Добар мркаљ пред једним чадором,
0459 То је мркаљ Подгојиловића,
0460 Илија га, ђида, задобио,
0461 Задобио на дугу мејдану.
0462 Онда Тале низ јелику трка,
0463 До кулаша коња долазио,
0464 »Јалах« рече претишће кулаша,
0465 У турске је свате долетео,
0466 Онда Тале бега довикнуо:
0467 »Бег Мустај-бег, куће не видио!
0468 Као што је ни видјети не ћеш,
0469 Има Влаха четр’ест хиљада
0470 По широком пољу Златареву,
0471 По широкој Бакоњи планини.«
0472 Онда викну бег Мустај-бег лички:
0473 »Чујете л’ ме дван’ест поглавица,
0474 Што ћемо ми од живота свога?«
0475 Говори му дван’ест поглавица:
0476 »Ти си стариј’, ти си паметнији,
0477 Ти нам тертиб по планини метни.«
0478 Онда беже ситну књигу пише,
0479 Па је шаље Закарић Илији:
0480 »О Илија, ти уклони друштво,
0481 Да проведе бег Мустај-бег лички,
0482 Да проведе киту и сватове,
0483 Не завађај цара и ћесара.«
0484 Нико несм’је књиге пронијети,
0485 Осим скочи ага Токалија,
0486 Па узјаха дебела зекина,
0487 Па кад соко у планину зађе,
0488 До чадора Закарић Илије,
0489 Пред чадора натјера зеленка,
0490 Па повика грлом и авазом:
0491 »О Илија, каурска ђидијо!
0492 Нај ев’ теби књигу шаровиту.«
0493 Илија је књигу проучио,
0494 Па је одмах другу начинио,
0495 Додаде је аги Токалији,
0496 А ага је снесе Мустај-бегу,
0497 Бег је учи, а сузе прољева,
0498 Па говори око себе друштву:
0499 »Хоће Иле лијепу Златију,
0500 И он ишће младу удовицу,
0501 Удовицу, Златијину мајку,
0502 И он ишће четири дјевера,
0503 Једно агу, гази Ћејван-агу,
0504 Друго, брате, буљук-башу Муја,
0505 И Мујова дебела ђогина,
0506 И он ишће Мујова Халилал,
0507 И Златино рухо свеколико.«
0508 Онда беже Мустај-беже викну:
0509 »Буљук-баше моја дјецо драга,
0510 Да идемо натраг до Новина,
0511 До Новина свате повратити,
0512 Ондје ћемо лађу налазити,
0513 Низ Дунав се воду отиснути;
0514 Изгинуће наши Крајишници,
0515 Није лако четр’ест хиљада,
0516 Што имаде ту на пољу Влаха.«
0517 Сви су тому кајил Турци били,
0518 Да се врате до Дунава хладна,
0519 Ал не хтједе Хусо бајрактаре:
0520 »Ја ти не ћу до дунава, Лико,
0521 Црн ти образ на обадва св’јета,
0522 Што ми плашиш наше Крајишнике,
0523 Ја ћу данас пред њиха изаћи,
0524 Са Илијом мејдан под’јелити,
0525 Па што мени Бог и срећа даде.«
0526 А пољуби млад Везировића,
0527 Пољуби га у бијелу руку,
0528 Те се с бегом туде халалио,
0529 За њим Тале узјаха кулаша.
0530 Кад су били пред влашким чадором,
0531 Хусо своју загрнуо руку,
0532 Дебља му је у мишици рука,
0533 Не’ Латинка у свилену пасу,
0534 Сјају му се токе на прсима,
0535 Сјаје му се токе кроз бркове,
0536 Баш к’о мјесец кроз јелове гране.
0537 Кад је добар алат угледао,
0538 Угледао влашку регименту,
0539 Рабун драги, што му алат ради!
0540 По два копља у небеса скаче,
0541 По четири тамо и овамо!
0542 Тако дође Хусо до чадора,
0543 До чадора Закарић Илије,
0544 Па повика Хусо бајрактаре:
0545 »Устан Иле, да мејдан д’јелимо!«
0546 Када Илија угледао Хуса,
0547 Његове се уздрхтале руке,
0548 И бијеле ноге до кољена,
0549 Док повика млађега Тадију:
0550 »Ја нијесам за дуга мејдана,
0551 Менека је забољела глава,
0552 Хајд’,узјаши доброга вранина,
0553 Добра вранца Ибра бајрактара,
0554 Бајрактара Подгојиловића.«
0555 Док Тадија на ноге скочио,
0556 А Тале му из грла повика:
0557 »Стан’ Тадијо, црни Каурине,
0558 Код тебе је данас била туде!«
0559 Па Тадију руком претискива
0560 По ребрима с обадвије стране,
0561 Онда Тале грлом подвикива:
0562 »О Илија, црн ти образ био!
0563 Шта ће теби дванаест топова,
0564 Напуњено пољу окренуто,
0565 А код њиха дванаест топџија,
0566 У руци им гавње и фитиљи.
0567 Када Хусо изађе на поље,
0568 На широко поље Златарево,
0569 Ти ћеш Хуса с топим’ разнијети.
0570 Хусо, брате, истјерај алата
0571 На широко поље Златарево,
0572 Ја ћу теби топе причувати,
0573 Да ти Власи хилу не учине.«
0574 Оде Х усо на поље широко,
0575 А са њима Закарић Тадија,
0576 Бјежи Хусо под планину сада,
0577 Виче њега Закарић Тадија:
0578 »Бјежи мени под Мрчај-планину,
0579 Ја ћу теби до нашег чадора,
0580 Не о ране, већ у мртве главе!
0581 Немој рећи, да тин’јесам каз’о!«
0582 Бјежи Хусо на добру алату,
0583 А за њиме Тадија трчаше
0584 На својему вранцу од мејдана,
0585 Бржи алат бјеше од вранина.
0586 Док Тадија натраг побјегнуо,
0587 Док завика нешто са Мрчаја:
0588 »Побјежи ти Закарић Тадија,
0589 На дебелу коњу од мејдана.«
0590 Готов Влаше до чадора саћи,
0591 Тако Тале иза гласа викну:
0592 »Удри Хусо осахле ти руке!
0593 Удри Влаха у плећи јуначке.«
0594 Џилитну се Хусо на Тадију,
0595 Како га је лако ударио,
0596 Кроз њега је џилит пролетио,
0597 У црну се земљу заровио,
0598 Влаше паде, ни Језус не даде,
0599 А устаде закарић Илија,
0600 И уз њега браће шестерица.
0601 Док устаде седам Вучковића,
0602 Док устаде седам Јанковића,
0603 Док устаде девет Витковића,
0604 И пред њима Гого Витковићу,
0605 Двадес’т на њих пуче џефердара,
0606 Пеко њег се дими пољубише.
0607 А кад видје од Орашца Тале,
0608 Да се пуста заметнула кавга,
0609 Да му Власи хилу учинише,
0610 Тале трже криву палошину,
0611 Па посјече дванаест топчија,
0612 А завика Хуса бајрактара:
0613 »Хусо, брате, чувај своје главе,
0614 Та видиш ли, да смо погинули.«
0615 Доклен Тале упали топове,
0616 Дока једа стаде од топова,
0617 Дође јека до турских сватова,
0618 А закука зенђил-удовица:
0619 »Мустај-беже, ако Бога знадеш,
0620 Изгибоше до два кахримана!«
0621 Бег Мустај-бег на голуба фрци,
0622 А за њиме дван’ест буљук-баша,
0623 На планини свате искупише.
0624 Док завика бег Мустај-бег лички:
0625 »Јурун браћо, моји бајрактари!«
0626 Бајрактари свих шесет удрише,
0627 А на влашку ватру и топове,
0628 Тридес’т их је одмах погинуло.
0629 Онда викну бег Мустај-бег лички:
0630 »А спахије, хљеба вам царева,
0631 И тако вам санџак и шерифа,
0632 Немојте ми квара учинити,
0633 Данас квара од друга мејдана.«
0634 Тад завика га Мумун-ага:
0635 »Јуриш, браћо, моја дружбо драга,
0636 Џенту се отворише врата,
0637 Благо оном свакоме јунаку,
0638 Кој’ погине данас на мејдану!
0639 Полетјеше низ поље хурије,
0640 Оне лете јагмити шехите.«
0641 А кад чуше аге Крајишници,
0642 Илакнуше, Бога споменуше,
0643 Па на влашке глиде ударише;
0644 Кад се двије ватре пољубише,
0645 Грми, сјева, крв се пролијева,
0646 На разбоје коњи пролијећу,
0647 А на њима бињеџија нема.
0648 Пала тама од неба до тала,
0649 Нити видиш коња, ни јунака,
0650 Ни брат брата познати неморе,
0651 Камо ли ће Турчин душманина.
0652 По чему се могу познавати:
0653 Турци веле »Јалах и Алија!,
0654 Власи веле »Језус и Марија!«
0655 Не ће њима помоћи Марија,
0656 Гдје долази Мујо и Алија.
0657 Кад четврти данак наступио,
0658 Пушка им се саћин учинила,
0659 И још пусте позвекују ћорде,
0660 А изашло седам ихтијара,
0661 Драгом Богу сеџбе учинише:
0662 »Дај нам Боже од Дрине ведрине,
0663 Са Бакоње вјетра жестокога,
0664 Да растјера маглу по Златару,
0665 Нек моремо очима видјети,
0666 Ко ли гине, ко ли задобива!
0667 Ак’ је турска добила Крајину,
0668 Да идемо купити шехите,
0669 Ако ли је добио Илија,
0670 Да гледамо глави селамента!«
0671 Бог им даде, магбул дова бјеше,
0672 Те растјера маглу и димове
0673 По ономе пољу Златареву;
0674 Све је поље крви попливало.
0675 Када им се магла растурила,
0676 Мујо хода, а ђогата вода,
0677 А све гледа брата и малина.
0678 Гдје је Халил био код Златије,
0679 Тудем има троја кола меса,
0680 Мујо свога притишће ђогина,
0681 Пође тражит’ свог брата Халила.
0682 Кад је Мујо био у богазу,
0683 Стотину је туде наш’ глава,
0684 А све редом леше преметаше,
0685 Нигдје леша од Халила нема.
0686 Нешто њему очи утекоше,
0687 Утекоше у танке јелике,
0688 Кад то малин у танком јелику.
0689 Л’јепа Злата аге Новљанина
0690 По јелики бере маховину,
0691 Па Халилу ране затискива.
0692 Угледа га од Кладуше Мујо:
0693 »Мореш брате, ране пребољети?«
0694 »лако бих ти ране преболио,
0695 Ал не могу аге Токалије,
0696 Јер како сам узјахо малина,
0697 Ја не видјех бољега јунака,
0698 Јер све виче ага Токалија,
0699 Виче га за три пуна дана:
0700 »»Не бој ми се Хрњичин Халиле,
0701 Док је теби аге Токалије!««
0702 Велика је сила освојила,
0703 Јутрос су ме Власи дочекали,
0704 Дочекаше девет Вучковића,
0705 Менека су, брате, опколили.
0706 Док повезах девет Вучковића,
0707 Ја изгубих агу Токалију.«
0708 Онда Мујо иза грла виче:
0709 »Можеш, брате, узјахат’ малина?« –
0710 »Могу, Мујо, брате од матере!«
0711 Мујо диже лијепу Златију,
0712 А покри је крмзи кабаницом,
0713 Те је баци буљук-баша Мујо
0714 Дебеломе малину на сапи.
0715 Оде Халил врелу студеноме,
0716 Гдје се купе кићени сватови.
0717 Мујо оде брду уз планину,
0718 У други је кланац улазио,
0719 Нигдје нема аге Токалије;
0720 Док угледа агу под јеликом,
0721 Ага пуши из луле духана,
0722 А кад му је близу долазио,
0723 Око аге стотина лешина,
0724 Ага држи зечка за дизгине.
0725 К њему дође од Кладуше Мујо:
0726 »Јеси л’, ага, задобио рана?«
0727 »Н’јесам, брате, буљук-баша Мујо,
0728 Ал је рана једна на срдашцу,
0729 Јер сам побра изгубио свога,
0730 Свога побра, Мујова Халила,
0731 И Златију аге Новљанина.«
0732 А завика Мујо од ђогина:
0733 »Н’јеси брата, ага, изгубио,
0734 Ја сам наш’ свог брата Халила,
0735 И Златију аге Новљанина,
0736 Отишли су врелу Шарганову,
0737 На Халилу ране су четири,
0738 Чувајући агине Златије.«
0739 Говори му ага Токалија:
0740 »Мујо, брате, под јелике сађи,
0741 Туден има девет Витковића
0742 Свезанијех руку наопако,
0743 Те сам, брате, Влахе повезао.«
0744 Мујо сађе под јелу зелену,
0745 Он посјече девет Витковића.
0746 Кад посјече девет Витковића,
0747 Мујо сађе врелу Шарганову,
0748 Ал’ се турски копају шехити:
0749 Три хиљаде скупили шехита,
0750 А хиљада има рањеника.
0751 Необично туден погледати,
0752 Јер се поље крви испунило,
0753 Леш до леша, парип до парипа,
0754 Туде читав баш сахат имаде,
0755 Сахат има преко поља равна.
0756 Ал’ им нема два најбоља друга:
0757 Нема њима од Орашца Тала,
0758 И нема им Хуса бајрактара,
0759 Ђувегије зенђил-удовице,
0760 Она им се од дружене јавља:
0761 »Ко год нађе Хуса бајрактара,
0762 Ево њему хиљаду дуката!«
0763 Мујо скочи до ђогата свога:
0764 »Ја ћу твога потражити Хуса,
0765 Раз хатора хиљаде дуката.
0766 Мујо коње гони у Бакоњу,
0767 Кад селМујо у долину свали,
0768 А угледа у долини Тала,
0769 Гдје товари тридес’т сејисана,
0770 Чува Тале рухо дјевојачко.
0771 Мујо Талу турски селам виче,
0772 На њег Тале очи испријечи:
0773 »Није мени до твога селама,
0774 Већ је мени до мога белаја,
0775 Чувајући рухо дјевојачко:
0776 Не дају се коњи товарти,
0777 Да Бог да их баш поклали вуци.«
0778 Говори му Мујо од Кладуше:
0779 »Драги брате, од Орашца Тале,
0780 Еда нашег Хуса бајрактара?«
0781 »Да Бог да ти никад не дошао!
0782 Не би л’ моја била удовица.«
0783 На то му се насмијао Мујо.
0784 Истом пушка пуче низ планину,
0785 Ал’ ето ти Хуса бајрактара,
0786 И он гони све шест Закарића,
0787 Свезанијех руку наопако,
0788 Поцрнио к’о под небом чавка,
0789 На њем нема дв’је паре од’јела,
0790 Све му жива ватра однијела.
0791 Мујо руке своје раскрилио,
0792 Те је свога Хуса пољубио:
0793 »Хеј аферим, соколово крило,
0794 Кад си нама образ освјетлао!«
0795 Када Хусо врелу салазио,
0796 Ту је нашо кићене сватове,
0797 Туден су се били искупили.
0798 Шаком д’јели зенђи-удовица,
0799 Шаком д’јели око себе благо,
0800 Кад угледа Хуса бајрактара.
0801 Отален су свати узјахали,
0802 Цвијелећи, идућ, уз планину,
0803 Уз планину јече рањеници,
0804 Јер је сваки нешто оставио,
0805 Неко брата, а неко рођака.
0806 Туд су врло свати изгинули,
0807 Није шала, три пуне хиљаде,
0808 А хиљаду има рањеника.
0809 То су свати до Будима сашли,
0810 Оженише везирова сина,
0811 И његова Хуса бајрактара. –
0812 Давно било, сад се спомињало,
0813 Коно Ђурђев данак у години.
