Жена без срца/32
ТРЕЋИ ЧИН
Исти кабинет
I
ДР. ЈАКШИЋ, ДР. СТЕФАНОВИЋ
ДР. СТЕФАНОВИЋ (За столом, пред њим испивена шоља чаја, међ' прстима допушена цигарета): Одиста, врло интересантне мисли...
ДР. ЈАКШИЋ (За столом за писање, пред њим извесан рукопис): Уосталом ни мало нове. Ја не претендујем на то да што ново кажем, већ само да у своје време кажем, да изазовем дискусију или можда чак и акцију.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: За реформу болница?
ДР. ЈАКШИЋ: Зашто не? Докле ће те болнице да нам буду мртвачки домови, кад је њихова намена баш обратна, да живот дају? Тишина, мртвачка тишина, шапутање, забринутост, мртвило, очајна лица, задах и све, све то убија дух у болесника и одузима му храброст за живот, а тиме умањује и његову отпорну снагу. Чим ступи у болницу он стиче осећање да је дошао у кућу где му се ваља растати са животом. Болница мора бити ведра, пуна зеленила, смеха, весеља, музике, живота — болесник, улазећи у њу, мора веровати у живот мора добити вољу за живот; мора осетити да је дошао у ту кућу да би се вратио у живот.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: То је врло тачно!
ДР. ЈАКШИЋ: Све је то старо, све је то много пута до сада казано, све је то можда у извесним случајевима и примењивано, па ипак све то треба понављати. Оно што ја хоћу нарочито да подвучем то је, да психичка нега болесника може много више да учини но сви медикаменти.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Ми то опажамо чак и у пракси. Има међу нама који успешније лече својим срећним темпераментом који сугерирају болеснику, но ма какав мрзовољни специјалиста. Ја сам увек стајао на гледишту, да болеснику треба сугерирати ведре, веселе мисли које храбре.
ДР. ЈАКШИЋ: Али, није то само веселост којом треба освежити болесника. Треба му вратити и веру, треба му потхранити и вољу за живот, треба га обасјати и срећом. Један осмех може пре да врати самртника у живот но све канфорне инјекције. Најзад, чак и у случају неуспеха, такав осмех среће чини бар смрт пријатном.
ДР. СТЕФАНОВИЋ: Хоћете ли да вам то потврдим? Можда ће вам пример, који ћу вам навести, послужити као сретан аргуменат за тај чланчић КОЈИ пишете.
ДР. ЈАКШИЋ: Бићу вам захвалан!
ДР. ЈАКШИЋ (Устаје): Било је то 1912 године. Ја сам тада радио у нишкој војној болници...
|