Пасе овце Ева Радојева,
Три јутарца до жарког сунашца.
Кад четврто јутро освануло,
А жарано сунце застајало,
Питала га Ева Радојева:
"Ој, жарано, ђе си застајало?"
"Застајало чудо гледајући:
Ђе умире јединац у мајке.
Њему мајка више главе сједи,
Сузе брише, белу књигу пише,
Косу реже, белу књигу веже,
Сузе таре, белу књигу шаље;
Па је шаље на девет градова,
Да му дође све девет сестара,
Не пише им да је умро бајо,
Већ им пише да се жени бајо.
Свака сеја коња оседлала,
А најмлађа коња и сокола.
Кад су дошли близу бела двора -
Не чују се дуде и свирале,
Не чују се кићени сватови,
Већ се чују дрвени мајстори,
И чује се грло материно.
Свака сеја ту је приплакала,
А најмлађа мртва земљи пала.
