Смиље брала Смиљана дјевојка,
Смиље берућ у језеро пала,
Из језера брата дозивала:
"Доћи, брате, и довези лађу!"
Ето брата, ал' не вози лађе.
Из језера мајку дозивала:
"Дођи, мајко, и довези лађу!"
Ето мајке, ал' не вози лађе.
ИЗ језера драгог дозивала:
"Дођи, драги, и довези лађу,
Даћу теби обљубити лице!"
Ето драгог и он вози лађу,
Па увезе у то сиње море.
па он меће преда се Смиљану.
"О Смиљано, драга душо моја,
Сад смо дошли обали на море:
Дај, Смиљана, да обљубим лице!"
Одговара лијепа дјевојка:
"не будали, момче нежењено,
Не љуби се крај мора дјевојка,
Већ у двору твоме јуначкоме,
Вози мене своме бијелом двору!"
То је рекла, то су учинили,
Одвезли се бијеломе двору.
Па је узе за вјерну љубу,
Узело је момче нежењено.
