Овај поздрав Доситеју (ако можно коме,
Ко га позна, здравље без њег’) Павел шиље своме!
Чудно негли, слова моја, што се вру у врсти,
И откуда Мелпомене овог града трсти!
Града, сирјеч, куд је негда љезла Амфитрите, 5
Прве хиже гди по глиби с трошћу бјаху свите.
Крај је правда, овде Крајнци по славенски живе,
Пјесне строје и дјевојке, да се Н’јемци диве.
Није у њи ишод забвен, ни од мужа муси,
Ни од руже да се води слово наше: руси. 10
Руса коса свим се тресе по руменом врату,
Червлену је народ ризу предпочтио злату.
И цитара којом хитро отроци сви звече,
Багрјана је, рујне влаге, чим се старци л’јече.
Риђа марва, и с њом сњедни рдив зв’јер и худи, 15
Врси гора црвене се и сав предјел руди.
Веселости и љубови, и што ова мари,
Њежни пјесан’,природни су символ ови шари.
Ако ли нам по имену вели ко из Рима,
Да се древна р’јеч Тргесте с трговишта снима; 20
Торжиште је славенскога из старине вкуса,
И Меркуриј всегда био поспјешитељ муса.
Ове мене пјети уче, слоге саме вежу,
Из свог гаја тајно са мном устају и лежу.
Подунавске, чујте (желим) мила чето, дјеве! 25
Љубве наше достојне су карнијнске неве.
И да једном различије и сродство се каже,
Што од Истра у народа до Истрије траже:
То Сербија ето буди, по свом граду б’јела,
Ово чермна већ одселе такви ради дјела. 30
Писмо моје одмиче се: нек’ ти срце блажи,
Свуд сведочи да су духу мом скаредне лажи.
Фама твоје, свештениче богињ’ Еликона,
Понесла је давно име од Темзе до Дона;
Всегда јасна, развје ухо рожано ком’ било, 35
Свуда блага, кромје гди је срце изунило;
Прозвала те и по ребри сјеверови двора,
И, на срећу, по острови Средиземног мора.
Иста молва ономадне брижне дигла слухе,
Да с’ гласови сербски бесјед испуне воздухе; 40
Крила бјаше отсуствија узрок вели твога,
Но, подмукле, ситни чопор, скаске, жезла свога
Зло обстрегла: оне пронзу и предваре гласе,
Камо, питаш, Доситеј? Сви говоре: зна се.
Знало се је, но одселе нек’ се јавно знаде 45
Да радости сербске корен ти носиш,Обраде!
Всегда велик и исполин превелебни дјела,
Жизни љупке и достојне вјековјечног пјела.
Разливо си живу воду из твога кладјаза,
Но најпаче под царствијем Георгија књаза; 50
Ти профеји подобају и та теби гривна,
Нека младеж сербска узна,муса колми дивна.
О, ја видим у напредак шчастљиву отчизну,
Која своји љетописа такву чти главизну.
Њен ће предјел --- ---- 55
Без свештеног Егерије разботјет’ лукавства,
Ето жетве, нека мишце прил’јежу дјелавца,
В’ Доситеју наћи можно сваког закон’давца.
Собор с њиме собесједи високи вјештника,
С наставником свог дјетинства, која мужу дика! 60
Њему закон Спарте вједом, вједом и Атина,
И скрижали ветхог Рима и вељбе Одина;
Тезоимног уме Петра и кроткога Пена,
Уме, што је сваком било неборима ст’јена;
Како уме? Јер је свуда њему нога била, 65
Која с’ Сербљи сад утјеха, гди пре није жила?
Кад би девет мусе биле из девет области,
И језика жертве свака свог вољела сласти,
Он би жељи угодио всеколиког вкуса,
Он пре био и свештеник вседостојни муса! 70
Сократ сербски, учитељу, оче, пусти, друже!
Пусти да ти благодарно сербска уста служе;
Сократ сербски, пророк сербски стари,
Данас своји очевидац предгадани твари.
Позивљеш ме у свјатило новосвитог гн’језда, 75
И још нудиш: неподвижна буд би био зв’језда;
Зв’језда да сам: паче тамна созвјездија твога,
Него мјесец гди, без тебе, неба широкога.
Виноград је, мним, повелик: давни пун недеља,
Потребује сад усрдни, вјерни дјелатеља. 80
Настао је понедељник, ајде да се ради,
Когод неће, тог’ пагуба вјечна пустој бради.
Бодро, ко је вавилонске столпе до небеса,
Ко содјео седам древни у миру чудеса?
Содјели су с’ слогом воља напрегнути труди, 85
Исполина? Не, обични, као Серби, људи.
Писмодође (и ја пишем) и абије страсти,
Зашто мени занат није Дедалов у власти
Већ вопијем к Јони милно - но двојаки страсти:
Моћ богиње, перо в руци - најеже ми власи; 90
И што треће молбу брже напрасну воспети,
Паун, сродно птице име с мојим њојзи свети.
Нећу више, не богињо, ја пернати крила:
У Сербији с’ људи оће, не сова ни вила!
Ја ћу поћи по путеви, куд се ногом ступа, 95
Баш у време кад се весна развија из пупа.
Равнице ће смејати се, веселити лузи,
С гласи пратит шумски пјевци, љубве пуни, друзи.
Тим глубине буду љезни на виште долина,
Пода мном се хребет гнути надути планина, 100
Потоци ће гонзајеме бризгати ми струје,
По воздуси воњи сунце распуждат олује;
Мост прехођа наручићу скоротечној Сави,
Да ме с пјеном у Бјелграду мом другу предјави,
Пријатељи мени твоји (злотвора ти нема, 105
И не било тата небу и уста му н’јема,
Правда Богу, људе љубим, али твога лица,
Први би злог навјетника ја био убица).
Пријатељи мени твоји на пут желе благо,
И од свију, всељубезни, душа наша, Драго. 110
Ето корист пријатељства: љуби пак отиди,
И кад идеш обзири се, гди су друга зиди!
Но љупко је и споменом загрлити друга,
И надеждан свак’ растанак, док нам није с круга.
Надежда је раставила, надежда нас скупља, 115
Надежд’ негди бје богиња, нигди басна шупља,
Која радост по растанку, кад се свиде друзи,
Слађи него да се нису растали сојузи!
Овде пусти, нек’ се перу мом задјене мета,
Тебе небо да сподоби Несторови љета. 120
Тако сербскотеби срце прип’јева без лести,
Теби поје, а празнује свете благовести.
Гди охота бди отчизни, и слаби су јаки,
Љубитељу, љубитељу, здравствуј пак’ и паки!
