Два сокола пољем прелећеше,
Бег Иван-бег с Ружицом ђевојком,
Па падоше у гори зеленој,
Траве ију, с листа воде пију,
Њу питаше бег Иван-бег млади: 5
„О Богу ти Ружице ђевојко,
Је си л’ боља кад си боловала,
Је ли ти се срце умирило”?
Одговара Ружица ђевојка:
„Нит’ сам боља, нит’ ћу пребољети, 10
Но на горе хоћу умријети,
Грдном раном у земљу ћу поћи,
Што ћу тебе бего оставити”!
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 115.
