Два се града врло бијељаху

Два се града врло бијељаху,
У једном је Кранфиле Јово,
У другом је шећерли дјевојка.
Поручује Каранфиле Јово,
Поручује шећерли дјевојци:
“Ој Бога ти, шећерли дјевојко!
Ја сам чуо, да си танкопреља;
Послаћу ти Мисирско повјесмо,
Уз повјесмо шимширли вретено:
Опред’ мени сто аршина платна,
И к отоме, што од тог остане,
Опред’ себи танану кошуљу,
Те је носи, мноме се поноси.“
Кад то чула шећерли дјевојка,
Отпоручи Каранфилу Јови:
“Ој Бога ми, Каранфиле Јово!
Ја сам чула, да си кујунџија;
Послаћу ти ситну трепетљику,
Сакуј мени статве и брдила,
И остало, што стану ваљаде,
И од тога што теби претече,
Сакуј себи токе на јелеке,
Токе носи, мноме се поноси.“