Два весеља/5

ДРУГИ ЧИН

II ПРИЗОР

II призор

(Ноћ. Месечина. Виде се куће: Тешина, Савкина итд. Из даљине се чује песма праћена музиком. Напослетку се јавља на позорници Славко, Мата и остали с музикантима)

<Славко, Мата, један из гомиле, Теша, патролџија>

Славко: Вина, море! (гологлав момак с пуном боцом у руци точи)
Славко (диже чашу увис): У здравље лепше половине рода људскога! У славу и част лепих девојака, жена —
Мата (узима од момка боцу): И удовица!
Славко (продужује): И удовица! Нека их Бог подржи и умножи! Што их више буде, биће више и љубави у свету. А ја врло радо читам ту књигу што се зове: љубав женска. На тој је књизи на првом листу насликана лепа слика момка и девојке —
Мата: Левом руком загрлио девојку а десном пуну флашу!
Славко: Нека се множе виногради и винова лозица! Јер жена даје љубави а вино духа! Живело! Дакле, старо вино и младе девојке! (Испија и баца чашу)
Мата: Одавна се нисам овако расположио! (Испија и предаје бокал момку) Ваљда што је џабе? (Брише уста)
(Славко пева севдалијску народну песму. Мата узвикује. Музиканти прате певање)
Мата: Извијаш, славу му, ки славуј!
Славко: А сад, напред, код Милованчића —
Мата: Молим те, само на једну реч —
Славко: Говори.
Мата: Нисам знаш рад, да чују и ови други. Ја сам се, брате, заљубио до ушију.
Славко: Ха, ха, ха, ха! Зар и ти, Божија утваро, имаш срца још и за љубав?
Мата: Снашла несрећа, брате! Шта ћу му ја сад? И срце је месо! Ваљда ми је суђено да материјално пропаднем?
Славко: Ама, ја нећу да слушам само о новцу — говори о љубави!
Мата: Увек тако погрешим! Еле, да почнем... Дигни се па 'одај, лези ако хоћеш у гвозден кревет, извали се у перјане јастуке, покри се — ако имаш — свиленим јорганом — не видиш од ти' ствари ништа. Пред очи: она, па она! ... Па ако би хтео, да јој онако мало отпевамо под прозоре, то да буде као знак моје љубави. Тако сам јој и обећао... Међутим, није далеко! Кућа је ту! (Показује на кућу Тешину)
Славко: Да живи каишар Мата и његова — мора бити — каишарска љубав! Свирачи! (Полазе и кад дођу пред Тешину кућу)
Мата: Сад да се распоредимо! (Ћушка Славка до плота Савкиног, а он утекне у даљину)
Славко (окреће се свирачима): Лагано само! {Они свирају а он пева какву севдалијску народну песму. Нека слика у бело<м> појављује се на Тешином прозору. Славко чим сврши песму, ухвати Мату и гурне га уз плот)
Славко: Гледај, море, тамо! Извесно је она! (У тај мах удовица брзо преко плота проспе за врат Мати лонац с водом и нестане је)
Мата (сагне се и ухвати за јаку од капута, па стреса воду): Славу јој женску!
Славко: Шта би то, море, с тобом?
Мата: Ето шта! Изручише ми лонац с водом за врат!
Један из гомиле: Чини ми се неко преко плота —
Мата (себи): Сад ако и остали потврде, биће наопако! Поквариће ми цео план. Могу напасти на кућу Савкину, а она држати да сам их ја подговорио. (Гласно) Како преко плота? Озго, видео сам! Њен отац и нико други, јер је противан да она пође за мене, па ми изручио за врат лонац с водом — (Сви се смеју)
Славко: То је, опет, дивота! Живео каишар Мата и његова каишарска љубав. Ваљда си и ту 'тео да удариш каиш?
Онај из гомиле: Мене се све чини преко плота —
Мата: Шта преко плота? Ваљда сам ћорав. (За себе) Кад сам почео морам до краја извести, да не испадне по мене рђаво, а за остале? Шта ме се тиче! (Гласно) Сад сам се сасвим истрезнио! Раскидам својом властитом руком драговољно најсветије везе, које су ме везивале за моју некадању — ах! — вереницу! Зарад Николе омрзо ми и Свети Никола! Куд ће ивер од кладе. Таква невеста морала би ми рађати децу налик на ситничара Тешу. Не треба ми! Нека умре од љубави! То је моја освета!
Славко: А моја — да му за овај безобразлук поразбијам прозоре — (Узима он и остали каменице и лупају прозоре)
Мата: Ово испаде сад наопако. Шта да радим? Да бегам. (Побегне)
Теша (кроз прозор): Лопови! Убице!
(Долази патрола полицијска и терају Мату)
Први патролџија: Стој! Шта је то?
Теша: Напасти у поноћи на домове мирних грађана и рушити им куће! Све у 'апс!
Први патролџија: Напред, господо!
Мата (виче): Ја нисам крив! Ко је правио неред и лупао прозоре, њега и терај.
Патрол.<џија>: А што бегаш, кад си прав.
Мата: Од беде, брате! Знаш како је!
Патр.<олџија>: Сви у 'апс, па после се правдајте!
Мата: У 'апс без решења снабдевеног разлозима? Ама, знаш ли ти, да је Устав Краљевине Србије штампан, ти Боме знаш кад, па и обнародован, како литерарном свету тако и неписменој маси! Сад настаје друго питање с правног гледишта: могу ли по Уставу, патролџије општинске издати коме решење о затвору и то ноћу, па га затим одмах и спровести у затвор?
Патрол.<џија>: Ми ћемо вас одвести једноме од кметова, да вам прибележи само имена, па ако хоће нека вас пусти!
Славко (Мати): Не зановетај ваздан ту! Мене познају сви кметови.
Патрол.<џија>: Напред!
Мата: Слободан српски грађанин, уставни грађанин, па у 'апс без решења! Или, боље рећи: у 'апс на основу простог усменог патролџиј-ског решења!
Славко: Не зановетај ваздан
Мата: Не дам да се газе уставна права грађана! Ја сам из оног кола људи који не могу то дозволити! 'Оћу да се зна да у Србији има једна класа људи, за коју не вреди Устав и његова наређења. То су патролџије! (Себи) Одиста, уколико се сећам, нигде уставотворац не спомиње патролџије! Изнећу на јавност тако грозну омашку пера!
Теша: Тражим да патрола уклони те битанге испред моје куће, иначе ћу пуцати у гомилу.
Патрола: Напред, господо! Јер ћемо у противном употребити силу.
Мата: Силу? Е, испред силе ја се понизно уклањам ослањајући се на своје право!
Славко: Ха, ха, ха, ха! Боље реци: не пристајем да ми се кундацима чешу — леђа! Напред, брат' Мато, код кмета, па оданде код Милованчића. (Полазе)
Мата (уздахне): Преко све моје памети, ово испаде наопако! (Одлази с осталима)

(Завеса)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.