Два Јакшића и сестра му Јела

Везак везла Кумрија робиња,
Њој долазе две војводе бојне,
Две војводе, два Јакшића млада,
Јакшић Дмитар и Јакшић Стеване.
Ал' беседи Кумрија робиња:
„Ој бога вам две војводе бојне,
„Јесте чули, јесте разабрали?
„Бели су вам попаљени двори,
„Однешене резнице и благо,
„Стара мајка с коњма потлачена,
„Сеја вам је Јела заробљена.“
Кад војводе саслушале речи,
Иду цару у столицу златну:
„Светли царе сунце огрејано,
„Златна круно под небом, на земљи,
„Пусти дер нас, царе, на измену,
„На измену за годину дана,
„Док одемо и натраг дођемо,
„Бели су нам попаљени двори,
„Однешене резнице и благо,
„Стара мајка с коњма потлачена,
„Сеја нам је Јела заробљена.“
Али њима царе одговара:
„Не будал'те, две војводе бојне
„Лепше ћу вам саградити дворе,
„Стара мајка подобна је била,
„Сеја Јела ноћила са Турком,
„Па се Јела преволела Турком.“
Моле цара две војводе бојне,
Пустио их царе на измену,
На измену, да више не дођу.
Кад су дошли своме белом двору,
Бели су им попаљени двори,
Однешене резнице и благо,
Стара мајка с коњма потлачена,
Сеја им је Јела заробљена.
Стеван Дмитру тихо проговара:
„Аој Дмитр, мој брате рођени,
„Поткуј, брате, танана жерава,
„Узми блага, колико ти драго,
„Па ти иди, те ти сеју тражи,
„Ја һу беле саградити дворе.
„Ја бих иш'о, да ја сеју, тражим,
„Ал' ја не знам турскога језика,
„Па ћу, брате, изгубити главу.“
То је Дмитар једва дочекао.
Он поткива танана жерава,
Узе блага, колико му драго.
Сву је Босну за дан обишао,
Ди се рађа, па залази сунце,
Нигде није мог'о сеју наћи.
Окрену се на Венац планину,
Подиже се и кон планинама.
Врло га је санак обрвао,
Он удари своје копље бојно,
И жерава за копље везао,
Па је лег'о санак боравити.
Мало трену, ал' се брзо спрема,
Он уседе танана жерава,
На жераву запопева танко:
„Ој жераве, моје десно крило,
„Хоћеш ли ме из Турске изнети?" -
Платно беле три робиње младе:
„Мили боже, да чудна јунака,
Да чуднога грла у јунака,
Тога грла ни у кога нема,
„Д' у Јелице Алај-беговице,
„Што је млада скоро доведена
„Од некога града Београда.“
Кад је Дмитар саслушао речи,
Врати коња, иде робињама
Божју им је помоћ називао:
„Божја помоћ, три робиње младе." -
„Бог да даде, делијо незнана.“ -
„Додајте ми воде на коњица.“
Једна скочи, да му воде дода,
Друга скочи, да му воде не да,
Трећа скочи, стаде говорити:
„Бог т' убио, другарице моја,
„Би л' јунаку таке воде дала?
„Та је вода свака отрована,
„Већ ти иди у Кара-Окана,
„Па ћеш проћи кроз чаршију леву,
„Па гди нађеш камену авлију,
„Авлија је од мермер-камена,
„По авлиjи чоха покројена,
„Два дирека од јака челика,
„И на врати брава дубровачка,
„Онде седи Кумрија робиња,
„Ко год дође отвори му врата,
„И у двору Јелица госпођа,
„Она ће те нахранити лепо
„И рујниме вином напојити,
„Она браћи задужбину даје,
„Једно Дмитру, а друго Стевану.“
Оде Дмитар у Кара-Окана,
И прош'о је кроз чаршију леву,
Лако јој је познавао дворе:
Авлија је од мермер-камена ,
По авлиjи чоха покројена,
Два дирека од јака челика,
И на врати брава дубровничка,
Онде седи Кумрија робиња,
Божију јој помоћ називао:
„Божја т' помоћ, Кумрија робињо.“ -
„Бог да даде, делијо незнана." -
„Додај дер ми воде на коњица."
Ал' беседи Кумрија робиња:
„Ја ти не смем воде додавати
„Од Јелице, од госпође моје,
„Већ ти иди Јели на пенџера,
„Она ће те нахранити лепо
„И рујниме вином напојити,
„Она браћи задужбине даје.“
Оде Дмитар Јели на пенџере,
Божију јој помоћ називао:
„Божја т' помоћ, госпођо у двору." -
„Бог да даде делијо незнана.“
Сузе рони Јелица госпођа:
„Ој бога ти, делијо незнана,
„Ниси л' откуд близу Сарајева?
„Знаш ли откуд Дмитра и Стевана?
„Јесу л' они у животу млади?“ -
„Добро знадем Дмитра и Стевана,
„Они су ми богом побратими.
„Ој бога ти, госпођо у двору,
„Би ли могла ти познати кога?" -
„Дмитра мало, Стевана ни мало? -
„А по чим би Дмитра познавала?" -
„Кад је био мален у колевци,
„Младеж му је на рамену левом,
„А рана му на десном образу.“
Он се вијну по танку жераву,
Па узгрну ћенарди кошуљу.
Ал' беседи сестрица Јелица:
„Ћути, брате, ништа не говори,
„Већ ти иди Хаџи-механџији,
„Па братими Хаџи-механцију,
„Богом брати и светим Јованом:
„„Кад повикну Турци на јацију,
„„Изведи ме на бегова врата,
„„На бегово старо игралиште.""
Јесте Турчин, ал' за бога прима.
Кад повикну Турци на јацију,
Изведе га на бегова врата,
На бегово старо игралиште.
Али иде беже са дивана,
Сузе рони Јелица госпођа.
Њojзи беже тихо проговара:
„Ој Јелице, ој госпођо моја,
„Шта је тебе мало у мом двору,
„Кад ти, Јело грозне сузе рониш?" -
„Мене није мало у твом двору,
„Данас ниси пио чашу вина
„А за душу до два браца моја.“ -
„Иди, Јело, донеси ми вина.“
Скочи Јела радо и весело,
Не носи му вина и ракије,
Већ му носи горка бенђелука,
Бенђелука од девет година.
Док је бега обенђелучила,
Мртва паде на трпезу глава,
А повика Јелица госпођа:
„Брже мене, Кумрија робињо,
„Сад ми беже са дивана дође,
„Мртва паде на трпезу глава,
„Не могу га да наместим сама."
С бега слачи бегово одело,
С бега слачи, на себе облачи,
Па оседла хата беговога,
Па удара на бегова врата,
Стаде звека бегова одела,
Стаде вриска хата беговога,
Жао му је господара свога,
Турске земље, Турска завичаја
И лепога коњска обичаја.
Али Дмитар хтеде да утече,
Беседи му сестрица Јелица:
„Стани, брате, да од бога нађеш,
„Да с' увијем свиленим појасом
„Од скувије, па до грла бела.
„Овуде су, брате, честе страже,
„Па ће они мене познавати:
„„Алај-беже, куд се подигао?""
„А ти њима, брате, одговарај:
„„Алај-бега заболео зубак,
„„Па је чуо у некоме граду,
„„У некоме граду Београду,
„„Он је чуо младог берберина,
„„Да му вади бео зуб из главе.""
Турска их је пропустила стража,
Каурска их заустави стража:
„Стани, беже! Куд се подигао?“
На то њима Дмитар одговара,
„Алај-бега заболео зубак,
„Па је чуо младог берберина
„У некоме траду Београду,
„Да му вади бео зуб из главе."
Кад су дошли своме белом двору,
Три је совре Стеван поставио:
Једну совру старој мајци даје,
Другу совру брату рођеноме,
Трећу совру сестрици Јелици.
А кад су се млади састанули,
Сви су троје црној земљи пали.
Кад је прошла недељица дана,
А из земље два бора никоше
И мед њима зелена борика.
Оно нису два бора зелена,
Већ су оно два брата рођена
и мед њима сестрица Јелица.

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 106-113.