ДАЉЕ!
Од мене даље, јадници! Није вас стид и срам?
У вама давно утрну љубави чисте плам;
Очи вам демонске вређа истине јутрен зрак —
Од мене даље, нељуди! За вас је лаж и мрак!
С уздахом песник погледа на одрод тако лош
И скрушен и разочаран захвалан небу још
Што ваша пирну неправда у дух му живот нов,
Праведном срџбом раскину ланаца ваших ков.
За вас на земљи умро је и поглед му и слух,
Из ваших прну развала оснажек његов дух,
Висини хита песничкој да блажи срчну груд,
Да проси милост богова за пород тако худ.
С Голготе своје гледам вас. Ваше је царство сад;
Тутњате светом, докле се на вршак попне јад!
Ал' онда, јадни, тешко вам, кад судни духне рог,
Када вас, гневним швигаром, расрђен шине Бог!
Не дође л' мазда праведна, онда сте усуд мој,
И с вама, ружном небраћом, безборен бићу бој:
Стојички у вас гледаћу, за вама ходит' нем,
Узвисит' кад вас не могу, бар вас гледати смем.
