Данак у крви (драма у једном чину)/7
VII
ДАУТ-АГА (Улази напред, а за њим и све остале тајабаше, јаничари, кнез и момци. Јово узео ибрик у десну руку, махраму је пребацио преко леве и ову наслонио на груди, те полива Даут-агу, да умије руке. За то време, један арап слуга доноси черкеске јастуке са седала, други доноси једно турско седло, те то бацају по сиџадету, да се могу ослонити они који поседају на сиџаде)
ДАУТ-АГА (Пошто је умио руке, те бришући са махрамом дигао главу и спазио оца Серафима): Попе, гледај цркву своју, а остави ови царски народ!
ОТАЦ СЕРАФИМ: Гледам, ага, гледам цркву своју. (Спуштајући руке на главе дечје). Ово је црква моја! (Диже главу, погледа још једном по народу, па се, тешка срца, окрене и оде лагано у цркву и затвори врата за собом).
ДАУТ-АГА (Пошто је убрисао руке, сео је на сиџаде, те се наслонио на оно седло. За њим поседали и сви остали а уз кољено му Санџак-бег. Ћатиб сео сасвим напред те вади из торбе тефтере, а из силава дивит, те из овога калем и реже га ножићем на нокту. И Тефтиш-ага вади из недара своје тефтере, те их прелистава и загледа у њих. Скендер-бег припалио чибук, који му је донео један пандур и удесио, а Даут-ага наргилу, коју му је удесио један Арап, а Јово донио на црепићу жар те припалио. Пошто повуче први дим, ословиће кнеза): Јесу л’ ти овдје сва дјеца, колико их је у селу?
КНЕЗ СИМО (Стао је пред народом, на левој страни, те прекрстио руке на груди и клања се): Јесте, ага, онако како Тефтиш-агини тефтери пишу.
ДАУТ-АГА: Јесу л’ ти ђеца здрава?
КНЕЗ СИМО: Једно је само на постељи боно, те га нијесмо ни доводили. Има нешто и богаља, а оно друго све је здраво.
ДАУТ-АГА: Је ли одистине аста оно дијете, ја ли га кријете, те лажеш?
КНЕЗ СИМО: Боно је, ага, тако ми соли и љеба!
ДАУТ-АГА: Ибишу, пођи са овијем момком, (Показујена Јову), да видиш својим очима, је ли дијете боно. Не вјерујем овом р'сузу.
ИБИШ (Отемена, те пође за Јовом).
ДАУТ-АГА: А имс, велиш, и богаља?
КНЕЗ СИМО: Има, ага. Ето их! (Показује иа оне обогаљене).
ДАУТ-АГА: А од Алаха им је?
КНЕЗ СИМО: Од Бога, ага.
ДАУТ-АГА: Лажеш! Сами сте их обогаљили, да не служе цару!
КНЕЗ СИМО: А ко би, ага, цару службу одрекао?
ПРВА ЖЕНА: А ко би своје дијете онаказио?
ДАУТ-АГА: Ти, ти, пуста жено! Знам ја вас, тврђа су вам срца од камена!
ПРВА ЖЕНА: Нијесу, ага, камо да су!
ДАУТ-АГА: Ћут! (Кнезу). А колико има дјеце овдје на броју?
КНЕЗ СИМО: Двадесет и четири, ага, без онога што је боно.
ДАУТ-АГА: Са онијем двадесет и пет. (Ћатибу). А колико Тефтиш-агини тефтери кажу?
ЋАТИБ (Гледа у тефтер): Двадесет и шест.
ДАУТ-АГА (Тефтиш-аги): Је ли тако, ага?
ТЕФТИШ-АГА: Тако је, ага. Двадесет и шест аџамиоглана обиљежио сам с прољећа.
ДАУТ-АГА (Кнезу): Гдје је јоште једно дијете?
КНЕЗ СИМО: Ја не знам, ага.
ДАУТ-АГА: Гдје је јоште једно дијете, кнеже? Чу ли што те питам?
КНЕЗ СИМО: А што бих ти крио, ага, није у селу. Мајка му је избегла у гору још с прољећа. Напустила и кућу и осталу дјецу — има још два црва — а она потегла у збјег, нити да је јава од себе. Претражио сам и гору и планину, па је не нађох. Крије се ка’ вучица по дупљама и јазбинама.
ДУАТ-АГА: Лажеш, р’сузе, сам си је прикрио.
КНЕЗ СИМО: А што бих то чинио, ага, није ми рођено. Оно што ми је рођено, извео сам. То ми је снаха, па сам је довео с дјететом, те што би туђе крио. Јоште о Ђурђев-дану послао сам абер Санџак-бегу, да је једна жена одбјегла са дјететом у гору. Ево бега, па нека каже.
САНЏАК-БЕГ: Истина је, послао ми је абер.
ДАУТ-АГА (Ћатибу): Забиљежи јој име и дом. А валах, закукала је многа бјежанова мајка, те досинуће се и ње царска рука.
КНЕЗ СИМО (Казује име): Роса Шћепанова, удовица.
ЋАТИБ (Бележи калемом).
ДАУТ-АГА (Санџак-бегу): Хоћемо ли по реду, како тефтери кажу, ја ли оком да одвајамо?
САНЏАК-БЕГ: Како ти велиш, ага. Ја вељу по тефтеру, нико нам не може промаћи.
ДАУТ-АГА: Тако је. (Ћатибу) ’Ајде, збори по реду.
ЋАТИБ (Загледајући у тефтер): Мара Јоксимова, дијете Јозан.
КНЕЗ СИМО (Окрене се гомили): Излази, Маро.
МАРА (Престрављена, дршћући, излази водећи за руку дете).
ДАУТ-АГА: Је ли здраво дијете?
МАРА: Није, ага. Троје сам изгубила... тек да стану на ноге — а суха их болест исциједи и сломи.
ДАУТ-АГА (Ећиму): Ефенд’м, види.
ЕЋИМ (Маше дедету руком): Гел!
МАРА (Доводи дете пред Ећима): Боно је, ефендија.
ЕЋИМ (Метне дете те клекне пред њим. Узме му главу те загледа очи: раскопча му кошуљицу на грудима, те му их педљом мери, па кад сврши, он заврти сумњиво главом, и окреће се Дауту): Аста, ефенд’м.
ДАУТ-АГА: Пеки! (Ћатибу): Нећемо га!
МАРА (Са највећом стрепњом пратила је што Ећим чини. Кад чује речи „нећемо га“, онда цикне и дочепа дете са земље, па га пригрли као нешто што је изгубила те опет нашла): Роде мој, опет сам те родила! (Љуби га и носећи га у наручју, журно бежи у гомилу, да га што пре сакрије).
ЋАТИБ (Отписује дете из тефтера).
ДАУТ-АГА (Ћатибу): Казуј даље!
ЋАТИБ (Чита): Јока Стојанова, дијете Јосим.
ЈОКА (Излази, саломљена страхом, на средину и води дете).
СТОЈАН (Пришао и сам те стао позади Јоке).
ДАУТ-АГА (Стојану): Што ћеш ти, море?
СТОЈАН: Отац сам дјетету, ага.
ДАУТ-АГА: Тешто, ако си отац? Не чупамо дијете са твога срца. Дијете је материно.
СТОЈАН: И њено и моје и Божје, ага.
ДАУТ-АГА: Реци и царско.
СТОЈАН: И, царско, ага.
ДАУТ-АГА: Виш’ какви је дјетић. Њега ће, Алаха ми, Кизлар-ага, право у ич-оглане, те ће понијети зелен ћурак и накитити се жеженијем златом и алмазом и топазом, те свијетлити ка сунчевић и алалити дан, који га је на свијет донио и Алаха, што га је моје око данас срело.
ЕЋИМ (Зове дете): Дођи!
ДАУТ-АГА (Ећнну): Не загледај га! Зар не видиш оком, како је здрав и прав као борић!?
ЈОКА (Престрављена, грца у сузама): Вара те око, ага!... Дијете је.... слабачко је.. немоћно је...
ДАУТ-АГА (Ћатибу): Царев је, пиши га.
ЈОКА (Прилазе два пандура — Арапа — да узму дете, те да га издвоје. Она писне, те загрли дете, а Стојан окренуо главу да не види): Не, ага, не узимај га, што ћу ја јадна без њега! Остави ми га, остави га мајци! Не може оно без мајчине милоште; свиснуће ти, умријеће ти на путу од јадиковања и чемериковања... Није оно за царске дворе; Бог му је сиротињу додијелио!... (Пандури јој отму дете, те она од бола посрне и, готово онесвешћену, прихватају је жене које су за њом).
СТОЈАН (Пандурима): Станите, чекајте! Дајте ми дијете да се опростим. Хранио сам га и његовао за вас, па пуштите ме бар да му благослов подјелим. (Дохвати дете и љуби му чело, косу, али га загуше сузе те окреће главу и сакрије очи руком).
ЈОКА (Отргне се из наручја женских, те полети детету): ’Оди, ’оди јоште једном да те мајка загрли на њедрима. (Узима му главу и меће је на своје груди) Гриј се, гриј се и слушај, сине, како ови час бије материно срце! (Хоће да поведу дете). Чекајте, чекајте; (Вади из недара јабуку, те је даје детету). Мајка ти нема што више од милоште дати; нема чим више да те испрати на далеки пут... Узми... узми... на њој је материна суза!
ДАУТ-АГА: Брак, брак! Пуста жено, чиниш хиле и Алаху и породу! (Маше руком). Водите то дијете! (Одводе дете, али и Јока и Стојан одлазе тамо за њим, да га се још нагдедају).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|