Грујо Новаков

Извор: Викизворник


Грујо Новаков

Кад се жени од Будима бане,
На далеко цуру изпросио,
У Млецима, граду каурскому,
Милу кћерцу дужда млетачкога;
Перстен стваља, сватбу уговара, 5
С бабалуком дуждом млетачкием:
„Бабалуче, дужде од Млетаках,
Сватба моја берже и уреда,
Болан дужде, од по миесец данах,
Док ја сиђем Будиму биелу 10
И покупим на киту сватове,
И порежем чеиз на диевојку,
На Луциу, милу кћерцу твоју;
Пак ћу опет ка Млецима доћи,
И хоћемо бити пријатељи, 15
Па ми, дужде, у походе дођи,
До најдаље, до годину данах." .
То рекоше и уговорише;
Оста дужде у Млецима граду,
Оде бане биелу Будиму 20
И он купи на киту сватове;
Купио их четири године,
Сакупио четири хиљаде —
Ни још није сватах сакупио,
Већ наверго намет ну вилает: 25
На преслицу и на удовицу,
По тридесет жутиех дукатах;
На биелу кулу од камена,
Све по товар блага готовога, —
Ко год бану у сватове дође 30
И нејмаде коња ни ашлука,
Да га бане опреми лиепо
Са својием коњем и ашлуком.
Вас је бане намет покупио,
Сам недаде Биељић Иване. 35
Бане посла хитре слуге своје
Доведоше Биељић Ивана,
Пак га на дно у тавницу баци,
Пак је Богу нихет учинио,
Да га жива изпустити неће, 40
Ван да ће му кости избацити.
Па сиедавши, ситну књигу пише
И шаље је у ту гору церну,
А на руке Новаку хајдуку,
Младу зету Краљевића Марка, 45
Нек му Новак на весеље дође,
И спреми му у сватове сина,
По имену Грују диете мало —
Грујо жели видити даиџе,
По имену Марка Краљевића. 50
Дајо му је бану у сватовим
Старешина сватах кићениех.
Када старцу књига долазила
Грујици је сину говорио:
„О Грујица! драго диете моје, 55
Хоћеш ићи бану у сватове,
И видити дају рођенога?
Што ти, сине и од бога питаш."
Лиепо му Грујо говорио:
„Опреми ми ти коња ђогата, 60
Ја ћу бану ићи у сватове."
Па га лиепо бабо опремио,
Дости блага, а и хладна вина;
С Грујицом се сином халалио,
Лиепо га је стари свиетовао: 65
Мој Грујица, мој једини сине,
Ти неможеш до Будима доћи,
Ван да тебе гдие акшам заверне,
Свагдие питај, драго диете моје,
Можеш ли ти ноћцу преноћити, 70
И ти, и твој претио ђогине;
Сватко ће се тебе побојати;
Али немој ти назор наћати;
Ван ето ти лелек чадорина,
Распни њега у пољу великом; 75
Под чадором пиј ти хладно вино,
А за чадор привежи ђогата,
Нека пасе траву диетелину."
Па Грујица ђогу узјашло
И он оде к' биелу Будиму. 80
До биеле куле долазио,
Ка сиромах Биељић Ивана;
Цвиелила љуба Биељића
Жали она свога господара.
Грујо куца халком на вратима; 85
Излазила љуба Иванова;
Грујо пита младе невиестице:
„Могул' овде с' ђогом преноћити?"
„„Јер немозеш? незнана делио,
Има теби и хлиеба и вина, 90
Твому ђоги зоби и сиена.""
Ту је Грујо ноћцу преноћио;
Кад свануло и грануло сунце,
Сготови му ручка господскога;
Подвив руке, љуба Иванова, 95
Дворећи је сузе пролиевала.
Говори јој нејако диете:
„Што цвиелиш, млада невиестице?
Јели ова кула од камена
Свог имала скоро господара? 100
Она њему млада проговара:
„Ја бора ти, добар јунак незнан!
Ево нејма данах недиељица,
Како га је млада изгубила —
У з6 Час се сада жени бане; 105
Из Млетаках, града каурскога,
Купи свате четири године,
И накупи четири хиљаде;
Ко се није мого опремити,
Метну бане намет на вилает — 110
На преслицу и на удовицу,
Све по тридест жутиех дукатах;
На биелу кулу од камена
Све по товар блага готовога;
Вас је бане намет покупио — 115
Мој недаде Биељић Иване.
Посло бане хитре слуге своје,
И одвеле Биељић Ивана,
Бацили га на дно у тавницу;
Бан је Богу нихет учинио. 120
Да га жива неће изпустити,
Ван да ће му кости избацити;
Стог цвиелим, жалостна ми мајка
Па вели јој Грујо диете мало:
„Муч', нецвили млада невиестице, 125
И ја идјем бану у сватове,
И хоћу се бана замолити,
Нека пушћа Биељић Ивана."
А кад млада невиестица чула,
Даде њему чедо пренејако, 130
Па изнесе везене дарове:
Најнаприед колајне од злата,
Што јунаци носе око врата,
Па за тием гаће и кошуљу;
Нит су оне ткане ни предене — 135
Од биеле свиле саплетене.
То изрече, па на ноге скаче,
И отиђе биелу Будиму.
Кад је био пољем великием,
Далеко га бане опазио, 140
Пред њега је бане изшетао,
Узјашивши гривца дору свога;
Пак га зове кули пребиелој:
„О рођаче, Грујо диете мало,
Фала! твому баби рођеному, 145
Кои те је посло у сватове —
Ев' имају три недиеље данах,
Како, Грујо, погледам сватове;
Сутра ћемо ићи пред сватове
До Рибнице, студене водице." 150
А даиџе диете пожељело,
Неће с баном двору биелому,
Већ он бану тихо проговара:
„Берже, бане, хитра калауза,
Нек ме води до воде Рибнице, 155
И ја иђем, бане, за сватовма."
А неда му бане од Будима,
Јер он незна брода на Рибници,
Брода незна, а ћуприе нејма:
Скеле чува тридесет Арапах, 160
Међу њима троглав Арапине,
А на својој враној бедевии —
Ја каква је, остала му пуста!
Из устих јој мави пламен бије,
Из очиух муња сиевала, 165
Она ждере коња и јунака,
И тебе ће, Грујо, прождриети.
Али Грујо њему проговара:
„Хај сићума бане од Будима,
Док је мени Бога великога, 170
И пречисте диевице Марие,
И ђогата стара бабе мога —
Небојим се тридесет Арапах,
Свиух ћу их, с Богом, предобити."
Никако му неда калауза; 175
А Грујо се ни молити неће,
Ван утаман иђе ка Млецима;
Када дође до воде Рибнице,
Брода незна, а ћуприе нејма,
На Рибници тридесет Арапах, 180
Зажмирио Грујо диете мало,
У страху је ћорду извадио,
Споменуо име Исусово:
„Свакад си ми у помоћи било,
И данас ме немој забацити!" 185
На Арапе ђогу натиерао,
Све тридесет њиха погубио;
И уфати тридесет ђогатах,
И повеза једног за другога,
Најпослие за ђогата свога; 190
Па натиера коња на Рибницу,
И студену воду препливао.
Кад се прими уз гору Кунару,
Ал завика троглав Арапине:
„Курве сине! Грујо диете мало, 195
И теби је добра срећа била,
Те ме није било на Рибници,
Тер си моје дружтво погубио,
И Рибницу воду прелазио."
Када чуло нејако диете, 200
Одсиече тридесет ђогатах,
Па он биежи уз гору Кунару.
Кад изиђе на поље Зечево,
Он сусрете стадо пребиело,
А за њиме овчар чобанине, 205
И он свира уз дипле од злата;
Па диетету очи утицале,
И опази у пољу Косову,
Ту премноге биеле чадоре.
Па говори нејако диете: 210
„Боже драги, на тому ти фала!
Ја се једног изперти белаја,
На други сам већи ударио —
Каква ли ће оно бити војска?
Ја бора ти! овчар чобанине, 215
Мореш ли ми право казивати,
Ил' је војска цара честитога?
Ил' онога од Беча цесара?
Ил' је оно стадо пребиело?
Ил' су пали птице лабудови? 220
Ил' су Млетци пиену избацили?"
А вели му овчар чобанине:
„Нит је војска цара честитога,
А ни оног од Беча цесара,
Нит је насе стадо пребиело, 225
Нит су пали птице лабудови,
А ни Млетци пиене избацили —
Ван сватови од Будима бана;
Ев' имају двие недиељице,
Како леже у пољу Косову, 230
А несмију ићи на Рибницу,
Од ониех тридесет Арапах,
И онога троглав Арапина —
Пред њима је једна женска глава,
По имену Марко Краљевићу, 235
А броји се да је јуначина;
Ја бих свијух с Богом преводио,
Још нијесам рода јуначкога,
Већ што могу свират за овцама."
Кад то чуо Грујо диете мало, 240
Машио се руком у џепове,
Па му даје стотину дукатах:
„Ето теби за мало бакшиша,
Ако с миром пребродим Рибницу,
Па те гдиегод десим у планини, 245
Онда ћу те јако даривати,
До смерти ћеш мене спомињати."
Па одлетје у поље Косово,
Међу оне кићене сватове,
До чадора Краљевића Марка. 250
(Под чадором Краљевићу Марко,
И Луциа банова диевојка,)
Одмах Грујо ђогу одјашио
Одпушћа му све девет коланах,
И десету ибришим тканицу; 255
Забаци му дизгине од злата,
Сам се ђого по Косову вода,
А он сиеде с Марком под чадоре.
На њег Марко очим превалује,
Биелием зубма пошкрипљује, 260
Јер он незна да му је сестрићу.
Њему вели Марко Краљевићу:
„Кажи ми се незнана катано,
Одкле ли си, од земље које си?
Које ли си виере и закона? 265
Чијал' те је мајка породила?"
А Грујо се ни казати неће,
Ал ето ти ђоге од мејдана,
Пред чадора Краљевића Марка;
Добар ђого копа метеризе 270
Зове Грује, господара свога,
Да га свеже за тенефе златне,
Да му даде зобцу и сиена.
Опази га Краљевићу Марко,
Да је ђого Новака хајдука; 275
Одмах Марко на ноге скочио,
Љуби Грују у чело јуначко,
Љубећи га, њему говорио:
„А што ми се непокажеш, сине.
Да си болан рода јуначкога? 280
Да ти неби дебела ђогата,
Сада би ти суђен данак дошо."
„Хајде дајо, једна женска главо!
Срамота је теби превелика,
Што си мени образ загердио — 285
Толики си свиет покупио,
Па несмиеш на воду Рибницу,
Од ониех тридесет Арапах
И од оног троглава Арапа;
Бане чека лиепе диевојке, 290
Болан дајо, три недиеље данах;
Дедер пушћај три телала млада,
Нек свим кажу сватим кићением,
Нек на ноге и на добре коње,
Да иђемо биелу Будиму, 295
Сутра ће нам бане пред сватове."
А даиџа њему проговара:
„Аја борме! драго диете моје,
Ја несмием на воду Рибницу,
Јер на води тридесет Арапах, 300
И ђидиа троглав Арапине;
Разбит ће ми кићене сватове,
И отет ће Луциу диевојку,
Па б' волио онда умриети."
„Устај дајо, ако Бога знадеш! 305
То је твоја велика срамота;
Два лиешњака орахова војска —
Камо твоји толики сватови?"
А даиџа њему проговара:
„Ево хоћу, рођени сестрићу, 310
Али, Грујо, с овим уговором:
Ти понеси за собом Луциу,
И преведи свате преко воде;
Кад будемо с ону страну воде,
Опет ћеш ти мени дат' диевојку. 315
Нек зна бане, да сам јунак добар."
„Хоћу дајо, рад образа твога,
И то опет, ако драго буде."
Завикаше три телала млада:
„Хазурала кићени сватови, 320
Сви на ноге, и на добре коње,
Да иђемо к биелу Будиму."
Сви сватови тому каил били,
И добре су коње појашили
И одоше на воду Рибницу. 325
Одмах Грујо ђогу одјашио,
Све сватове редом преводио,
Најпослие себе и диевојку.
Ал' ето ти троглава Арапа,
Викну курва изза свега гласа: 330
„Курве сине! Грујо диете мало,
Ја је с тебе добра срећа била,
Па пређосте и тамо и вамо?"
Кад га чули кићени сватови,
Побиегоше, куда кои знаде. 335
А најбоље Краљевићу Марко.
Одмах Грујо на коња скочио
И Луциу за се узбацио,
Трипут је је утегнуо пасом,
И четверточ од сабље кајасом. 340
Ал ето ти вране бедевие,
Доњу жвалу вуче по земљици,
А горњу је дигла виш Арапа,
Из устих јој мави пламен бије,
Из учиух муње сиевају, 345
Хоће ждерат Грују и ђогата,
На Луции жвале уставити,
Да јој Арап биело лице љуби.
Натраг Грујо ђогу повернуо,
У страху му руке задерхтале, 350
Извадио бритве из кутие,
У страху је очим зажмирио,
И ошину троглав Арапина
И посиече њега и вранушу;
Како је је лахко ударио 355
На два је је кабла прекинуо,
И још церне земље прифатио —
Ободвоје море укопати.
Док излетје Краљевићу Марко,
Пиешице лети до Грујице, 360
И љуби га у чело јуначко :
„Бре, аферим, мој соколе сиви,
Међер зна се да си рода мога."
„„Мучи, дајо, немој се ружити,
Срамота те ј' старешинства твога, 365
Ни бан нејма хиљаду четниках,
А ти имаш четири хиљаде.""
Па он ишће од Грује диевојке,
Али неда Грујо диете мало,
Он је бану носи до Будима; 370
Па опета од ругла неможе,
Јербо кервца хладна вода није;
Даде њему кићену диевојку.
Лиепо их бане дочекао,
Свег Будима зове на весеље, 375
Неразкида софре ни терпезе,
Ни млађахна кола диевојачког,
Од дне до дне три пуне недиеље. —
Стали су се свати разсипати,
Стаде бане износит дарове, 380
Да дарује кићене сватове,
И изнесе тридесет колајнах,
Што су жутим златом подкиване;
Најнаприед Марка даровао,
Јере му је довео диевојку, 385
Па за њиме диете Грујицу.
А Грујо му тих даровах неће,
Већ оставља своје за послиедка.
Сви се тада разсули сватови,
Сам остаде Краљевићу Марко, 390
И сестрић му Грујо диете мало,
Хоће Грујо двору биелому,
А бане му износи дарове,
И Луциа, млада невиестица;
Грујо дара узимати неће, 395
Већ се бану моли уз колиено:
„А мој бане, ја ти дара нећу,
Ти ћеш рећи да нејмам дукатах;
Дат ћу теби за даре уздарје;
Ма, ево ти хиљаду дукатах, 400
И још двие грошах биелиех,
А пушћај ми Биељић Ивана."
На њег бане хершум учинио:
„Ивана ти изпустити нећу,
Да ми дадеш своју бабовину. 405
И поклониш главу на рамену;"
Проговара млада невиестица:
„Немој бане, ако Бога знадеш!
Да ми неби Грује и ђогата,
Не би мога лица обљубио; 410
Залуду си верго Краљевића,
И његова дебела шарчића;
Ја сам млада женска била глава,
Трипута сам хтиела прелазити,
А неда ми Краљевићу Марко." 415
Када чуо бане од Будима,
Онда вели младој невиестици:
„О Луцио, чисто злато моје,
Ишт'те блага колико вам драго,
А Иве вам изпустити нећу." 420
Пође млада да пољуби бана,
Ошину је рукам по образу.
А кад видје Грујо диете мало,
Онда скаче од земље на ноге,
Па он слетје низ биелу кулу, 425
До ђогата старог бабе свога;
Притегну му све девет коланах,
И десету ибришим тканицу;
Па дебела ђогу узјашио;
Залетје се пољем широкием 430
Извернуо ноге све четири,
Па осину у тавничка врата,
И он оби дубоку тавницу
И ту слетје до Ивана ђого,
Из тежка га гвожђа извадио 435
А зубма га на се избацио,
И тридесет изпусти сужањах;
Па излетје ђого из тавнице.
Викну Грујо изза свега гласа:
„С Богом остај! бане од Будима, 440
Немој ми се чему наругати,
Одведох ти из тавнице Иву."
А кад виђе бане од Будима,
Он излетје на биелу кулу,
И опали тридесет топовах, 445
И покупи хиљаду катанах,
Да достигну Грују диете мало.
Дошо Грујо до пећине стиене,
Онде Иву скида са ђогата,
Метну њега у пећину стиену, 450
Заложи га јеловием грањем;
Па он ђогу у натраге врати,
Цикну Грујо ко гуја шарена,
И међу се заводи катане;
Стаде звека ратах око хатах, 455
Стаде рука хатах великиех,
Стадћ вриска коњах ждриебацах.
Стаде звека бриетких сабаљах.
А и јека худих рањениках;
У ког нејма ја ноге, ја руке 460
У ког пола главе одсиечене.
Па се Грујо у натраге врати,
И извади из пећине Иву,
Па му даде дебела ђогата.
А он пиеше иђе на ногама: 465
До Ивине куле долазише,
И весеље туде учинише,
Пили вино три недиеље данах.
Пође Грујо двору биелому;
Излазила љуба Иванова, 470
Изнесе му три колајне злата,
А њој Грујо хиљаду дукатах,
Пољуби га у скут и у руку.
Па узјаши дебела ђогата,
И отидје баби рођеному. 475
Лиепо га је бабо дочекао;
Кад му златне опази колајне,
Трипут га је бабо пољубио,
И скиде га са коња ђогата,
На рукам га носи у одају. 480
За здравље се лиепо питају:
„Како си ми, драго диете моје,
Јеси ли ми здраво и миерно?
Јел' те лиепо бане дочекао?
„Лиепо ме је бане дочекао,
Натраг ме је опет повратио 485
Ево мене сада с тобом бабо."

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Народне пиесме босанске и херцеговачке, скупио Иван Фрањо Јукић Бањолучанин и Љубомир Херцеговац (Фр. гр. Мартић), издао О. Филип Кунић Купрјешанин; свезак перви, пиесме јуначке; у Осиеку 1858; тиском ц. к. повл. тискарне Драг. Лехмана и другара. Стр. 99-115