Grujo Novakov
Kad se ženi od Budima bane,
Na daleko curu izprosio,
U Mlecima, gradu kaurskomu,
Milu kćercu dužda mletačkoga;
Persten stvalja, svatbu ugovara, 5
S babalukom duždom mletačkiem:
„Babaluče, dužde od Mletakah,
Svatba moja berže i ureda,
Bolan dužde, od po miesec danah,
Dok ja siđem Budimu bielu 10
I pokupim na kitu svatove,
I porežem čeiz na dievojku,
Na Luciu, milu kćercu tvoju;
Pak ću opet ka Mlecima doći,
I hoćemo biti prijatelji, 15
Pa mi, dužde, u pohode dođi,
Do najdalje, do godinu danah." .
To rekoše i ugovoriše;
Osta dužde u Mlecima gradu,
Ode bane bielu Budimu 20
I on kupi na kitu svatove;
Kupio ih četiri godine,
Sakupio četiri hiljade —
Ni još nije svatah sakupio,
Već navergo namet nu vilaet: 25
Na preslicu i na udovicu,
Po trideset žutieh dukatah;
Na bielu kulu od kamena,
Sve po tovar blaga gotovoga, —
Ko god banu u svatove dođe 30
I nejmade konja ni ašluka,
Da ga bane opremi liepo
Sa svojiem konjem i ašlukom.
Vas je bane namet pokupio,
Sam nedade Bieljić Ivane. 35
Bane posla hitre sluge svoje
Dovedoše Bieljić Ivana,
Pak ga na dno u tavnicu baci,
Pak je Bogu nihet učinio,
Da ga živa izpustiti neće, 40
Van da će mu kosti izbaciti.
Pa siedavši, sitnu knjigu piše
I šalje je u tu goru cernu,
A na ruke Novaku hajduku,
Mladu zetu Kraljevića Marka, 45
Nek mu Novak na veselje dođe,
I spremi mu u svatove sina,
Po imenu Gruju diete malo —
Grujo želi viditi daidže,
Po imenu Marka Kraljevića. 50
Dajo mu je banu u svatovim
Starešina svatah kićenieh.
Kada starcu knjiga dolazila
Grujici je sinu govorio:
„O Grujica! drago diete moje, 55
Hoćeš ići banu u svatove,
I viditi daju rođenoga?
Što ti, sine i od boga pitaš."
Liepo mu Grujo govorio:
„Opremi mi ti konja đogata, 60
Ja ću banu ići u svatove."
Pa ga liepo babo opremio,
Dosti blaga, a i hladna vina;
S Grujicom se sinom halalio,
Liepo ga je stari svietovao: 65
Moj Grujica, moj jedini sine,
Ti nemožeš do Budima doći,
Van da tebe gdie akšam zaverne,
Svagdie pitaj, drago diete moje,
Možeš li ti noćcu prenoćiti, 70
I ti, i tvoj pretio đogine;
Svatko će se tebe pobojati;
Ali nemoj ti nazor naćati;
Van eto ti lelek čadorina,
Raspni njega u polju velikom; 75
Pod čadorom pij ti hladno vino,
A za čador priveži đogata,
Neka pase travu dietelinu."
Pa Grujica đogu uzjašlo
I on ode k' bielu Budimu. 80
Do biele kule dolazio,
Ka siromah Bieljić Ivana;
Cvielila ljuba Bieljića
Žali ona svoga gospodara.
Grujo kuca halkom na vratima; 85
Izlazila ljuba Ivanova;
Grujo pita mlade neviestice:
„Mogul' ovde s' đogom prenoćiti?"
„„Jer nemozeš? neznana delio,
Ima tebi i hlieba i vina, 90
Tvomu đogi zobi i siena.""
Tu je Grujo noćcu prenoćio;
Kad svanulo i granulo sunce,
Sgotovi mu ručka gospodskoga;
Podviv ruke, ljuba Ivanova, 95
Dvoreći je suze prolievala.
Govori joj nejako diete:
„Što cvieliš, mlada neviestice?
Jeli ova kula od kamena
Svog imala skoro gospodara? 100
Ona njemu mlada progovara:
„Ja bora ti, dobar junak neznan!
Evo nejma danah nedieljica,
Kako ga je mlada izgubila —
U z6 Čas se sada ženi bane; 105
Iz Mletakah, grada kaurskoga,
Kupi svate četiri godine,
I nakupi četiri hiljade;
Ko se nije mogo opremiti,
Metnu bane namet na vilaet — 110
Na preslicu i na udovicu,
Sve po tridest žutieh dukatah;
Na bielu kulu od kamena
Sve po tovar blaga gotovoga;
Vas je bane namet pokupio — 115
Moj nedade Bieljić Ivane.
Poslo bane hitre sluge svoje,
I odvele Bieljić Ivana,
Bacili ga na dno u tavnicu;
Ban je Bogu nihet učinio. 120
Da ga živa neće izpustiti,
Van da će mu kosti izbaciti;
Stog cvielim, žalostna mi majka
Pa veli joj Grujo diete malo:
„Muč', necvili mlada neviestice, 125
I ja idjem banu u svatove,
I hoću se bana zamoliti,
Neka pušća Bieljić Ivana."
A kad mlada neviestica čula,
Dade njemu čedo prenejako, 130
Pa iznese vezene darove:
Najnapried kolajne od zlata,
Što junaci nose oko vrata,
Pa za tiem gaće i košulju;
Nit su one tkane ni predene — 135
Od biele svile sapletene.
To izreče, pa na noge skače,
I otiđe bielu Budimu.
Kad je bio poljem velikiem,
Daleko ga bane opazio, 140
Pred njega je bane izšetao,
Uzjašivši grivca doru svoga;
Pak ga zove kuli prebieloj:
„O rođače, Grujo diete malo,
Fala! tvomu babi rođenomu, 145
Koi te je poslo u svatove —
Ev' imaju tri nedielje danah,
Kako, Grujo, pogledam svatove;
Sutra ćemo ići pred svatove
Do Ribnice, studene vodice." 150
A daidže diete poželjelo,
Neće s banom dvoru bielomu,
Već on banu tiho progovara:
„Berže, bane, hitra kalauza,
Nek me vodi do vode Ribnice, 155
I ja iđem, bane, za svatovma."
A neda mu bane od Budima,
Jer on nezna broda na Ribnici,
Broda nezna, a ćuprie nejma:
Skele čuva trideset Arapah, 160
Među njima troglav Arapine,
A na svojoj vranoj bedevii —
Ja kakva je, ostala mu pusta!
Iz ustih joj mavi plamen bije,
Iz očiuh munja sievala, 165
Ona ždere konja i junaka,
I tebe će, Grujo, proždrieti.
Ali Grujo njemu progovara:
„Haj sićuma bane od Budima,
Dok je meni Boga velikoga, 170
I prečiste dievice Marie,
I đogata stara babe moga —
Nebojim se trideset Arapah,
Sviuh ću ih, s Bogom, predobiti."
Nikako mu neda kalauza; 175
A Grujo se ni moliti neće,
Van utaman iđe ka Mlecima;
Kada dođe do vode Ribnice,
Broda nezna, a ćuprie nejma,
Na Ribnici trideset Arapah, 180
Zažmirio Grujo diete malo,
U strahu je ćordu izvadio,
Spomenuo ime Isusovo:
„Svakad si mi u pomoći bilo,
I danas me nemoj zabaciti!" 185
Na Arape đogu natierao,
Sve trideset njiha pogubio;
I ufati trideset đogatah,
I poveza jednog za drugoga,
Najposlie za đogata svoga; 190
Pa natiera konja na Ribnicu,
I studenu vodu preplivao.
Kad se primi uz goru Kunaru,
Al zavika troglav Arapine:
„Kurve sine! Grujo diete malo, 195
I tebi je dobra sreća bila,
Te me nije bilo na Ribnici,
Ter si moje družtvo pogubio,
I Ribnicu vodu prelazio."
Kada čulo nejako diete, 200
Odsieče trideset đogatah,
Pa on bieži uz goru Kunaru.
Kad iziđe na polje Zečevo,
On susrete stado prebielo,
A za njime ovčar čobanine, 205
I on svira uz diple od zlata;
Pa dietetu oči uticale,
I opazi u polju Kosovu,
Tu premnoge biele čadore.
Pa govori nejako diete: 210
„Bože dragi, na tomu ti fala!
Ja se jednog izperti belaja,
Na drugi sam veći udario —
Kakva li će ono biti vojska?
Ja bora ti! ovčar čobanine, 215
Moreš li mi pravo kazivati,
Il' je vojska cara čestitoga?
Il' onoga od Beča cesara?
Il' je ono stado prebielo?
Il' su pali ptice labudovi? 220
Il' su Mletci pienu izbacili?"
A veli mu ovčar čobanine:
„Nit je vojska cara čestitoga,
A ni onog od Beča cesara,
Nit je nase stado prebielo, 225
Nit su pali ptice labudovi,
A ni Mletci piene izbacili —
Van svatovi od Budima bana;
Ev' imaju dvie nedieljice,
Kako leže u polju Kosovu, 230
A nesmiju ići na Ribnicu,
Od onieh trideset Arapah,
I onoga troglav Arapina —
Pred njima je jedna ženska glava,
Po imenu Marko Kraljeviću, 235
A broji se da je junačina;
Ja bih svijuh s Bogom prevodio,
Još nijesam roda junačkoga,
Već što mogu svirat za ovcama."
Kad to čuo Grujo diete malo, 240
Mašio se rukom u džepove,
Pa mu daje stotinu dukatah:
„Eto tebi za malo bakšiša,
Ako s mirom prebrodim Ribnicu,
Pa te gdiegod desim u planini, 245
Onda ću te jako darivati,
Do smerti ćeš mene spominjati."
Pa odletje u polje Kosovo,
Među one kićene svatove,
Do čadora Kraljevića Marka. 250
(Pod čadorom Kraljeviću Marko,
I Lucia banova dievojka,)
Odmah Grujo đogu odjašio
Odpušća mu sve devet kolanah,
I desetu ibrišim tkanicu; 255
Zabaci mu dizgine od zlata,
Sam se đogo po Kosovu voda,
A on siede s Markom pod čadore.
Na njeg Marko očim prevaluje,
Bieliem zubma poškripljuje, 260
Jer on nezna da mu je sestriću.
Njemu veli Marko Kraljeviću:
„Kaži mi se neznana katano,
Odkle li si, od zemlje koje si?
Koje li si viere i zakona? 265
Čijal' te je majka porodila?"
A Grujo se ni kazati neće,
Al eto ti đoge od mejdana,
Pred čadora Kraljevića Marka;
Dobar đogo kopa meterize 270
Zove Gruje, gospodara svoga,
Da ga sveže za tenefe zlatne,
Da mu dade zobcu i siena.
Opazi ga Kraljeviću Marko,
Da je đogo Novaka hajduka; 275
Odmah Marko na noge skočio,
Ljubi Gruju u čelo junačko,
Ljubeći ga, njemu govorio:
„A što mi se nepokažeš, sine.
Da si bolan roda junačkoga? 280
Da ti nebi debela đogata,
Sada bi ti suđen danak došo."
„Hajde dajo, jedna ženska glavo!
Sramota je tebi prevelika,
Što si meni obraz zagerdio — 285
Toliki si sviet pokupio,
Pa nesmieš na vodu Ribnicu,
Od onieh trideset Arapah
I od onog troglava Arapa;
Bane čeka liepe dievojke, 290
Bolan dajo, tri nedielje danah;
Deder pušćaj tri telala mlada,
Nek svim kažu svatim kićeniem,
Nek na noge i na dobre konje,
Da iđemo bielu Budimu, 295
Sutra će nam bane pred svatove."
A daidža njemu progovara:
„Aja borme! drago diete moje,
Ja nesmiem na vodu Ribnicu,
Jer na vodi trideset Arapah, 300
I đidia troglav Arapine;
Razbit će mi kićene svatove,
I otet će Luciu dievojku,
Pa b' volio onda umrieti."
„Ustaj dajo, ako Boga znadeš! 305
To je tvoja velika sramota;
Dva liešnjaka orahova vojska —
Kamo tvoji toliki svatovi?"
A daidža njemu progovara:
„Evo hoću, rođeni sestriću, 310
Ali, Grujo, s ovim ugovorom:
Ti ponesi za sobom Luciu,
I prevedi svate preko vode;
Kad budemo s onu stranu vode,
Opet ćeš ti meni dat' dievojku. 315
Nek zna bane, da sam junak dobar."
„Hoću dajo, rad obraza tvoga,
I to opet, ako drago bude."
Zavikaše tri telala mlada:
„Hazurala kićeni svatovi, 320
Svi na noge, i na dobre konje,
Da iđemo k bielu Budimu."
Svi svatovi tomu kail bili,
I dobre su konje pojašili
I odoše na vodu Ribnicu. 325
Odmah Grujo đogu odjašio,
Sve svatove redom prevodio,
Najposlie sebe i dievojku.
Al' eto ti troglava Arapa,
Viknu kurva izza svega glasa: 330
„Kurve sine! Grujo diete malo,
Ja je s tebe dobra sreća bila,
Pa pređoste i tamo i vamo?"
Kad ga čuli kićeni svatovi,
Pobiegoše, kuda koi znade. 335
A najbolje Kraljeviću Marko.
Odmah Grujo na konja skočio
I Luciu za se uzbacio,
Triput je je utegnuo pasom,
I četvertoč od sablje kajasom. 340
Al eto ti vrane bedevie,
Donju žvalu vuče po zemljici,
A gornju je digla viš Arapa,
Iz ustih joj mavi plamen bije,
Iz učiuh munje sievaju, 345
Hoće žderat Gruju i đogata,
Na Lucii žvale ustaviti,
Da joj Arap bielo lice ljubi.
Natrag Grujo đogu povernuo,
U strahu mu ruke zaderhtale, 350
Izvadio britve iz kutie,
U strahu je očim zažmirio,
I ošinu troglav Arapina
I posieče njega i vranušu;
Kako je je lahko udario 355
Na dva je je kabla prekinuo,
I još cerne zemlje prifatio —
Obodvoje more ukopati.
Dok izletje Kraljeviću Marko,
Piešice leti do Grujice, 360
I ljubi ga u čelo junačko :
„Bre, aferim, moj sokole sivi,
Međer zna se da si roda moga."
„„Muči, dajo, nemoj se ružiti,
Sramota te j' starešinstva tvoga, 365
Ni ban nejma hiljadu četnikah,
A ti imaš četiri hiljade.""
Pa on išće od Gruje dievojke,
Ali neda Grujo diete malo,
On je banu nosi do Budima; 370
Pa opeta od rugla nemože,
Jerbo kervca hladna voda nije;
Dade njemu kićenu dievojku.
Liepo ih bane dočekao,
Sveg Budima zove na veselje, 375
Nerazkida sofre ni terpeze,
Ni mlađahna kola dievojačkog,
Od dne do dne tri pune nedielje. —
Stali su se svati razsipati,
Stade bane iznosit darove, 380
Da daruje kićene svatove,
I iznese trideset kolajnah,
Što su žutim zlatom podkivane;
Najnapried Marka darovao,
Jere mu je doveo dievojku, 385
Pa za njime diete Grujicu.
A Grujo mu tih darovah neće,
Već ostavlja svoje za posliedka.
Svi se tada razsuli svatovi,
Sam ostade Kraljeviću Marko, 390
I sestrić mu Grujo diete malo,
Hoće Grujo dvoru bielomu,
A bane mu iznosi darove,
I Lucia, mlada neviestica;
Grujo dara uzimati neće, 395
Već se banu moli uz kolieno:
„A moj bane, ja ti dara neću,
Ti ćeš reći da nejmam dukatah;
Dat ću tebi za dare uzdarje;
Ma, evo ti hiljadu dukatah, 400
I još dvie grošah bielieh,
A pušćaj mi Bieljić Ivana."
Na njeg bane heršum učinio:
„Ivana ti izpustiti neću,
Da mi dadeš svoju babovinu. 405
I pokloniš glavu na ramenu;"
Progovara mlada neviestica:
„Nemoj bane, ako Boga znadeš!
Da mi nebi Gruje i đogata,
Ne bi moga lica obljubio; 410
Zaludu si vergo Kraljevića,
I njegova debela šarčića;
Ja sam mlada ženska bila glava,
Triputa sam htiela prelaziti,
A neda mi Kraljeviću Marko." 415
Kada čuo bane od Budima,
Onda veli mladoj neviestici:
„O Lucio, čisto zlato moje,
Išt'te blaga koliko vam drago,
A Ive vam izpustiti neću." 420
Pođe mlada da poljubi bana,
Ošinu je rukam po obrazu.
A kad vidje Grujo diete malo,
Onda skače od zemlje na noge,
Pa on sletje niz bielu kulu, 425
Do đogata starog babe svoga;
Pritegnu mu sve devet kolanah,
I desetu ibrišim tkanicu;
Pa debela đogu uzjašio;
Zaletje se poljem širokiem 430
Izvernuo noge sve četiri,
Pa osinu u tavnička vrata,
I on obi duboku tavnicu
I tu sletje do Ivana đogo,
Iz težka ga gvožđa izvadio 435
A zubma ga na se izbacio,
I trideset izpusti sužanjah;
Pa izletje đogo iz tavnice.
Viknu Grujo izza svega glasa:
„S Bogom ostaj! bane od Budima, 440
Nemoj mi se čemu narugati,
Odvedoh ti iz tavnice Ivu."
A kad viđe bane od Budima,
On izletje na bielu kulu,
I opali trideset topovah, 445
I pokupi hiljadu katanah,
Da dostignu Gruju diete malo.
Došo Grujo do pećine stiene,
Onde Ivu skida sa đogata,
Metnu njega u pećinu stienu, 450
Založi ga jeloviem granjem;
Pa on đogu u natrage vrati,
Ciknu Grujo ko guja šarena,
I među se zavodi katane;
Stade zveka ratah oko hatah, 455
Stade ruka hatah velikieh,
Stadć vriska konjah ždriebacah.
Stade zveka brietkih sabaljah.
A i jeka hudih ranjenikah;
U kog nejma ja noge, ja ruke 460
U kog pola glave odsiečene.
Pa se Grujo u natrage vrati,
I izvadi iz pećine Ivu,
Pa mu dade debela đogata.
A on pieše iđe na nogama: 465
Do Ivine kule dolaziše,
I veselje tude učiniše,
Pili vino tri nedielje danah.
Pođe Grujo dvoru bielomu;
Izlazila ljuba Ivanova, 470
Iznese mu tri kolajne zlata,
A njoj Grujo hiljadu dukatah,
Poljubi ga u skut i u ruku.
Pa uzjaši debela đogata,
I otidje babi rođenomu. 475
Liepo ga je babo dočekao;
Kad mu zlatne opazi kolajne,
Triput ga je babo poljubio,
I skide ga sa konja đogata,
Na rukam ga nosi u odaju. 480
Za zdravlje se liepo pitaju:
„Kako si mi, drago diete moje,
Jesi li mi zdravo i mierno?
Jel' te liepo bane dočekao?
„Liepo me je bane dočekao,
Natrag me je opet povratio 485
Evo mene sada s tobom babo."
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
