Грозно плаче сирота дјевојка:
„Јад јадујем, ником не казујем;
Немам мајке, да јој се потужим
Ни сестрице, да јој јаде кажем!”
Тјешила ју из села невјеста: 5
„Ћут’, не плачи сирота дјевојко!
И мене је стрина удавала,
Лијепо ми је свате отпремила:
Коњ’ма зоби и водице ладне,
А сватов’ма леба бијелога 10
Јањетине и румсна вина!
Пратила их до пол горе равне,
Пратила их, па је говорила:
„Мили Бого, лијепије сватова,
Ал још боље Анице дјевојке, 15
Да јој није чеда под појасом!”
Сви се свати по гори расуше,
Сам остаде сиротица Ана;
Шатор пење на пол горе равне.
Често Јово Ану облазио: 20
У години свакога мјесеца,
У мјесецу сваке недељице,
У недељи, свакога ми дана,
А у дану, свакога ми сата,
А у сату, свакога минута. 25
Нит би чеда, ни од чеда гласа!
Узе Ану за бијелу руку,
Па је води у бијеле дворе:
„Ево Ане, стара мила мајко,
Нит би чеда, ии од чеда гласа!”30
Референце
Етн. зб. 354-15-240 бр. 165
Извор
Антологија српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, Изабрала, приредила и предговор написала Славица Гароња - Радованац, Стручна књига, Београд, 2000, стр. 193.
Српске народне пјесме из околине Пакраца и Пожеге: у записима Симе Д. Милеуснића, Загреб: Српско културно друштво Просвјета, 1998., стр. 221.
