Гојко
| Гојко Писац: Бранко Радичевић |
Гојко
Гусле моје, овамоте мало,
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим,
Да ми срцу одлане у грудим',
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно што не пукне веће.
Зоро бела, сунце огрејано,
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело,
Па ти јоште, моје чедо бело —
Ко да гледне чарне очи твоје
Па у срцу да му не запоје!
Ао свете, мио и премио,
Красно ли те Вишњи удесио,
Само, само, да још мрети није,
Ал' већ нека, кад инако није.
Данас-сутра час ће ударити,
Јарко сунце мени заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут,
Моје тело под земљицу вргнут.
Ал' што певах неће пропанути,
Након мене хоће останути,
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише, —
Е па дотле, а куда ћу више.
Ох олује, ао грмљавине,
Погнале се небом облачине,
Посуктале оне муње лаке
Па раздиру небо и облаке,
Дршће земља, помиче се стена,
Вихар чупа дрвље из корена,
Мрак је сада, све сад опет гори —
А мој Боже, света не умори!
Севну муња — гледај тамо горе
Оне беле поносите дворе,
Стоје двори, слава нека стара,
Кажу двори силна господара,
Ударени на стење високо —
Баш се види где царује соко.
Та соко је кâ му отац био,
Што му красно име оставио,
Баш кâ таком приликује тићу —
Њега зову Гојко Змајевићу.
Јутрос рано пре румене зоре
Гојко беле оставио дворе.
До оружа и срдашца свога
Он не крену друга ниједнога.
Да лов лови, у горицу зађе,
Јутро прође, он лова не нађе,
Прође подне, лова ниоткуда —
Нуто јада и његова чуда!
Па још бура што сад осилила,
Те растреса над горицом крила —
Ох гњеван је, ал' не са ветрине,
Не са пљуска и те грмљавине,
Давно све то јунак савикао,
Ал' му мука што је забасао:
„Севај, муњо!“ гњеван покликује,
Муња сева, гору осветљује,
Ал' све заман, клета нигде пута,
Он једнако по беспућу лута.
Буре неста — ноћ је — ведро — тио —
Давно данас месец поранио,
Па већ зађе — већ је пола ноћи —
Јоште мало и зора ће доћи —
И ето је, веће се помоли —
А наш јунак да л' је спази, што ли?
Да л' још лута, да л' санак борави?
Зора сјаје — ма где он се бави?
Ено њега тамо крај извора,
Где клонуо од тешког умора,
Пуно гњевних мисли премислио,
Ма га најзад санак преварио.
Још он спава, за зору не хаје,
Бела зора за њега не сјаје,
Зора сјаје, диван свиће данак,
Ал' наш Гојко грдан снива санак.
Снива јунак, е ка јуче лови,
Па не може ништа да улови,
Па кâ јуче, диже с' олујина,
Пљусак пљушти, јечи грмљавина,
А он лута гором кроз планину,
Те пред једну стигао пећину.
Шћаше улест, али се устави,
Коса му се подиже на глави,
Чудно нешто отуд на њ се сјаје,
Мисли јунак: ко је, Боже, шта је?
Ал' се крену то чудо из мрака,
Те спопаде у страху јунака.
Медвед беше — заман он се брани,
Никако се не мож' да одбрани, —
Већ ноктима спопао га тешко,
Већ му кида то месо витешко,
Већ на земљу хладну га обара,
Већ му чупа срце из недара,
Већ — ох муко! он се из сна прену,
Па десницом ка срдашцу крену.
Још погледа — јао мили Боже!
Таре очи, вероват не може:
Близу њега једно чедо бело,
Сан је и то, мисли он зацело:
„Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“
Та лепа је, прелепа је клета.
Прва буна ето већ га прође,
Он устаде, па зборити пође:
„Богом сестро, право ми говори,
Што ли чиниш у тој пустој гори?
Ко те младу догнао овамо,
Где живују дивље зверке само?
Кажи брату ако си девојка
И људска те одојила дојка,
Кажи брату, ол' девојка била,
Оли чарне ове горе вила,
Јера чуда, веруј ми, такога
Још не видех за живота свога,
Па оли си из горице вила,
Ол' те барем вила одојила.“
Тако јунак, а девојка заче:
„Богом брате, незнани јуначе,
Ни сам, брате, ове горе вила,
Ни ме вила младу одојила.
На дому ми останула мајка,
Имам тамо и старог бабајка,
Дођох амо да умијем лице,
Да донесем мајци јутрошњице.“
Ово рече, ка извору оде,
Лице уми, И наточи воде:
„Сада идем, мајка мене чека,
Но, јуначе, ти си из далека,
Јера мислиш, кâ што рече амо,
Да овдена живе зверке само,
А не знадеш сред ове горице
Беле двора Рајка Жеравице.
Гледни само — видиш тамо горе
Оне беле поносите дворе,
То су двори Жеравице Рајка,
То су двори мојега бабајка.
Дођи к нама, свак те радо чека,
Јер си, видим, путник из далека,
Мајка, сеја за тебе се боје,
Јер си самац оставио своје —
Но љуто се млада заговори,
Ваљало је да сам већ на двори,
Збогом сада, ал' кад отле пођеш,
Немој наших двора да мимођеш.“
То изусти, оде двору мома,
Оста самац, Гојко наш сирома,
Оста чудан, у мисли се дао:
„Зашто“, вели, „пре то несам знао?
Али ништа, шат још доцне није“,
Те полако дворима се вије.
И у дворе Гојко улегао,
А лепо га Рајко дочекао,
Понудио кâ што ваља госта,
Мудрих речи прозборио доста,
Па је онда вако започео:
„Чу ли, сине, што бих знати хтео:
Откуда си и ко ти је мајка,
Кога кажу родног ти бабајка?“
На то Гојко брзо реч прихвати:
„Право ћу ти све ја казивати.
Оца свога једва сам познао,
За детињства мога он је пао,
Са Турцима у боју крваву
Он је славно изгубио главу,
Њега зваху Змају Милутине.“ —
„Змај Милутин — та Бога ти, сине!
Кликну старац, мило му бејаше,
Па овако даље бесеђаше:
„Та ја и он кâ браћа смо били,
Заједно смо некад Турке били.
Знаш ли оно — ал' било је давно,
Дваест лета сад ће бити равно,
Ти си онда једва на свет стао,
Но зацело веће си слушао —
Крваво је сунце излазило,
Крваво је онда залазило,
А сувише два крвава данка
Гореаше огањ без престанка,
За небо се пусти дим машао —
Онда сам ти оца упознао.
Хеј мој сине, какав ти бејаше,
Какве л' Турком јаде удараше,
Та не бејах ни ја кукавица,
Ал' он беше наша перјаница.
За једнога боја жестокога
Беше муке доста за свакога,
Свак чињаше колико могаше,
И пред собом Турке разгоњаше.
Ја од чете бејах понајпрви,
А вас црвен од турачке крви,
Кад гле на ме једне јуначине
Као какве мутне облачине:
„Стани“, викну, „стани, копилане,
Грдне си ми ударио ране,
Пуно си ми другова згубио,
Но и тебе сад је Бог убио.“
Па је пушку малу потргнуо,
Удрио ме амо под пазуо,
Врела крвца из ране покуља,
Ја у седлу мало се заљуља,
Шћах из боја окренут коњица,
Ал' не даде силна потурица.
Још из пушке једне удари ме,
Јоште једном љуто обрани ме,
Испаде ми бритки нож из руке,
Вас ти клонух, — јао моје муке!,
Украј мене Срба ниједнога,
Све прснуло а од јада мога,
Већ прискочи проклети Турчине,
Већ замахну да ми главу скине,
Већ помислих: збогом, бели дане!
Ал' сва срећа не хте да ме мане.
Јер у тај час Турчин с коња клону,
Сабљу пусти, па на земљу тону.
Ох Милутин недалеко био,
И јаде ми љуте опазио,
Дохватио ону шару дугу,
И помогâ од самрти другу.
Од то доба проше две године,
И погибе Змају Милутине.
Змај је био, кâ змај је и пао,
Сам је онда триест сасекао,
И што ћу ти хвалити га веће,
Нигда мајка родити га неће.“
А мој побре, ала ти се жари,
Ал' се кува, ала ти се вари,
Ал' се врти крај огња пециво,
Ал' се спрема то румено пиво.
Та части нам Српчића старина,
Част господска под небом милина:
Већ дан један — већ и други ето —
Пате јањци, пати винце клето —
Већ и трећи — амо, побре мио,
Но већ си се, брате, задоцнио.
Веће Гојко окрочи коњица
Што поклони њему Жеравица:
„Збогом, збогом!“ веће га ободе,
Већ кâ муња пут горице оде,
Већ замаче још се види мало —
Но сад га је већ сасвим нестало.
Тужна Цвета у двор похитала,
У потаји сузе лити стала —
Бог би дао те са већих јада
Нигде никад не сузила млада.
Зора зори, ни сам не знам која,
Ал' је красна, па била ма која,
Гором језде два коњика млада,
Једно Гојко, а друго је Рада.
Јесу красна два та побратима,
Само трећег да је још међ њима
Па би рекâ Милош је устао,
И са браћом овуд појахао.
Ал' је Стојан на крајину макâ,
Па он чува стражу од Турака,
И давно је како тамо крену,
Њему Раде иде на измену,
Радивоја побро Гојко прати,
Па га моли и овако брати:
„Хајде, брате, хајде, Радивоје,
Да ти злато ја покажем своје.
Та чудо је, побратиме мио,
Ни у сну га неси никад снио:
Каква стаса — лице кâ зорица,
Око бистро лепше нег Даница,
Даница нам носи белог данка —
Та лепша је од најлепшег данка.“
Тако збори, побра с пута свраћа,
Па са њим се странпутице лаћа.
Лаки коњи, а прелепо доба,
Ала лете побратима оба!
Јутро бежи, подне се примиче,
Из горице бео дворац ниче:
„Моје сунце ено сјаје онде,
Деде, зеко, још понеси донде.“
Код Рајка су обојица били,
Частили се, рујно винце пили,
Узјахали мамене коњице,
Хватили се зелене горице.
Језде гором они обадвоје —
Ал' је нешто чудан Радивоје,
Вас се нешто јунак променио,
У мисао неку заронио,
Баш у неку мутну и немилу,
Мало збори и то кâ на силу,
Мучно језди украј побратима,
А све жешће унапред се прима,
Кâ од њега да би умакао —
Спази Гојко, и беже му жао,
Сети с' Цвете, па се и препаде,
Па овако говорити стаде:
„Што је теби, брате Радивоје
Откад злато ти угледа моје?
Нешто тешко носиш у недрима,
Па од свога тајиш побратима.
Још ме чудно гледнеш понекада,
Да ме страва свег спопадне млада.
Та мислиш ли о Цвети мојојзи?
Нађе л' мане ти какве на њојзи?
Кажи, брате, ако Бога знадеш,
Што на срцу својему имадеш,
Мој по Богу ти си побратим —
Казуј брже, да се не мучим.“
На ово је јунак Радивоје
Мало лице разведрио своје,
Јоште рече: „Хеј мој побре мио!
Какве мане — куд си замислио?
Та што год је на свету дивоте,
Све то Цвета за себека оте.
Ох узми је, нећеш се кајати,
Она ће ти данке да позлати.
А што мало потамне ми лице,
Своје сам се сетио сестрице,
Њу, кâ знадеш, земља већ покрива,
Ја помислих: да је сада жива!
Красна л' беше кад беше на свету,
И на твоју доста налик Цвету.
Ето, брате, што си знати хтео —
Стога сам ти мало невесео.“
Ово рече, оде на крајину,
А Змајевић кући кроз планину,
Оде кући песму певајући,
Певајући злато спомињући.
Ох та певај ко год злато има,
А ко нема, певај кô да има,
Није л' злата, има штогод друго —
Певај само, не разбирај дуго,
То ил' оно, све је, брате, једно,
Што је мило, све је песме вредно.
Ето моје, па нек ми је проста,
Јер за сада свакако је доста.
Песмо моја, песмо од некада,
Где је оно красно доба сада,
Кад те сретан ја певати почех?
Ох давно је, ма ја те не дочех:
Четир пута веће зима љута
Пограбила лишће са дрвета,
Четир пута сину прамалеће,
Лишће врати, окити дрвеће.
И тако ће док је века бити,
Једно грабит, друго доносити,
Ал' што зима уграби менека
Не поврну нико ни довека.
Даничићу! тебе сад братимим,
Да са срца мало јаде снимим:
Ја имадох брата рођенога,
Рођенога брата јединога,
Црна земља менека га узе,
Ја за њиме пролих горке сузе,
Ал' све заман — ништа не помогох,
Из гроба га подићи не могох.
Богом брате, кад роднога немам,
Не дај самац да се на пут спремам,
Хајде са мном, јер без братског друста,
Веруј, веруј, земљица је пуста.
Нојца оде, сину зора бела,
А оживе околина цела:
Одсвуда се момци помолише,
По два, по три, однекуд и више,
Сви на коњма, коњи им милина,
Ма јунаци чудо и милина.
Весело им око и оруже —
Куд су нагли, љубазиви друже?
Ето језде и зборе о Гојку —
Да л' ће са њим по Цвету девојку,
Спремили се, па од пусте жеље
Похитали њему на весеље?
Опет зборе, али за крајину,
И спомињу нешто о Турчину,
И о крвци што ће да се лије —
Да л' ће бојак да се какав бије?
Бојак богме каквог још не беше,
Јер се мучни гласови разнеше,
Кажу: Турци нешто не мирују,
Дању, ноћу брзе коње кују,
Прах намичу, оштре јатагане,
Честе књиге прате на све стране,
Још помрко на 'ве горе гледе —
Бојати се од злотвора беде.
Па зато се момчад узбунила,
Разавила соколова крила,
Те ка кули Змајевој се крећу,
И туце се на рочиште слећу,
А отле ће к осталој дружини,
Па са њоме крвавој крајини,
Да не даду, већ да је утврде,
Да је како Турци не нагрде.
Већ је подне, већ и превалило,
Под кулом се све већ искупило,
Већ и Гојко озго је сишао,
Те по друсту разгледати стао;
Тражи јунак Богом побратима,
Ал' у чети јунака не има,
Гледну даље, и заман бејаше,
Већ за њега запитати шћаше,
Ал' ето га, ето сивог тића,
Иде Стојан и води вранчића,
За њим ступа љуба вереница,
Тужна јадна кâно робињица.
Ал' где не би тужна јадна била,
Какав ноћас санак је уснила:
У сну њојзи сунце помрчало,
Па с' на земљу доле саурвало,
А кром војна њезино срдашце
И не знаде за друго сунашце:
„Дакле, сунце, само јоште сада,
Само сада па више никада!“
Тако Мила, — заман је зборио,
Узаман је њен Стојан корио,
Она опет: „Никад, ох никада
Више ми те не има назада.“
Од по ноћи тако процвилела,
Од по ноћи ока није свела.
Већ је време, доста би праштања,
Доста збора, доста световања,
Јунаци се коњица хватају,
Мајке, љубе, сеје одступају,
Али многа тајом засузила,
Ма не сузи Стојанова Мила,
Тешки јад јој срце покосио,
И у оку сузе засушио,
Око стало па се укочило,
Она гледа своје сунце мило,
Сунце мило, али на западу —
Помоз', Боже, ње големом јаду.
Веће Стојан од земљице скочи,
Већ коњица претилог окрочи,
Већ — та глени љубе несретнице,
Она скочи вранцу за вођице:
„Нећеш — нећеш!“ кô ван себе врисну,
Па вођице оберучке стисну.
Ох срамоте што с' на Срба оте!
Од срамоте пламом запламтио:
„Пуштај, љубо, Вишњи те убио!“
Ал' ништ' за то и не хаје млада,
Већ још чвршће вођице спопада.
Наже јунак снагом из мишица,
Отклопи јој руке од вођица,
Од коњица отури је јадну,
Она паде на земљицу хладну,
Паде доле па се обнезнани —
А мој брате, таке јаде мани,
Гле Стојана, гледни сивог тића,
Он удари претилог вранчића,
Срдит био, срдито удрио,
Срдито му коњиц захватио —
Сви за њиме — коњи се слегоше,
Па за собом поље отискоше,
Сунце зађе — ноћ је — свуда тавно,
Догорели огњи већ одавно,
Коњи пасу, ма јунаци пали,
Крај пушака тананих заспали,
Гојко дуго на злато мислио,
Ма га најзад санак оборио.
Спава и он, спавају главари —
Али један за сан још не мари.
Јоште Стојан не склапа очију,
Чудне мисли по глави му с' вију,
Растанак му на срдашце пао,
Па кâ сињи камен притискао,
Своје љубе јаднице се сећа,
Тад, ох тада сва га мину срећа,
Та кад оно прискочила млада,
Сва ван себе од слутње и јада,
Кад дохвати вранца за вођице,
Како ли је тиште немилице.
Па ко знаде како може бити,
Може тужна јоште погодити.
И слутња му срдашце прихвати
Да је неће више угледати,
И што даље, већма га спопада:
„Никад више — дакле баш пикада?“
Заман мучи, заман се отима,
Све га већма слутња обузима:
„Дакле никад — дакле баш занаго
Никад више, кâ што рече драго —
Никад више —“ ту му коњиц рже,
Он из мисли претешких се трже,
Те погледа небу ка истоку,
Гледа боље, не верује оку:
Црвēн пред њим, кâ да небо гори:
„Шта је оно — зар већ зора зори?“
Још ослушну — да ли штогод чује?
Је л' то топот што се приближује?
Богме коњик — Бог му у помоћи!
Што л' га гони овако по ноћи?
Већ је близу, већ и пушка цикну,
А уз цику јунак вако викну:
„Та на ноге! Турци ударише,
Ударише, воду прегазише,
Бију, кољу, робе, пале, руше —
Јао, Срби, куд ће ваше душе.“
Цело поље већ се уздрмало,
Пешац, коњик, све с' опремат стало,
А Змајевић брзо похитао,
Па гласника распитиват стао,
Да све знаде што је и како је,
Понајвише где је Радивоје.
Гласник оде: „Бог то један знаде,
А ја само да њега нестаде.
Синоћ јунак кâ и увек оде
Да уходи Турке украј воде,
Одмах затим Турци ударише,
И зачас нас љуто нагрдише.
Јао, брате, кад се сетим јада
Што нас хвати онда изненада:
Ни сад не знам како све бејаше
Ма зачас нас Турци опасаше,
Баш из земље кâ да поникоше —
Све бих рекô, издаде нас неко,
Баш издаде, другаче никако,
Ево главе ако није тако.
Ал' куда се деде Радивоје,
Не знам, брате, а душе ми моје,
Како оде, од онога часа
Нигде њему ни трага ни гласа,
Ох јунак је Радивоје био,
Па је гдегод главу изгубио.“
Ово рече, ал' рече и више, —
Ма се веће Срби опремише —
Гојко миче коњанике своје,
А уздише: „Хеј мој Радивоје!“
И цела се веће војска крену —
Већ стигоше у гору зелену,
Већ стигоше, већ и замакоше —
Мало прође — већ Турке сретоше:
Поцикташе те пушке танане,
А зајеча гора на све стране,
Огањ суну, и до беле зоре
Много срце турачко сагоре.
3оро бела — ма гле турског јада!
Сунце грану — ох јад тек је сада.
Пламте њима браде на све стране,
А полећу тикве обријане,
Срб удара и тамо и амо —
Но да махнем кад је игра само,
Скоро свуд их Срби већ сломише —
Ма ће сутра бити муке више.
Ено зађе сунце огрејано,
А врћу се чете непрестано
Од горице од оне каурске,
Чете иду, а чете су турске,
Што серашћер унапред послао,
Па какве их назад види јао:
Поломљене, огњем опаљене,
Бритким гвожђем љуто нагрђене,
Ага пешке, а бег без сарука,
Жива, брате, овог света брука,
Ни по бруке да је још од кога,
Већ од раје, скоро од никога —
Шкрипи зубим' Арслан Сулејмане,
„Ох ђауре, чекај докле сване“.
И гле свану, и сунашце грану,
Ал' већ бојак притискâ пољану,
Е се Турци макли пређе зоре,
А испали Србињи из горе,
Сусрели се, заметнули јаде —
Али сад тек прави бој настаде.
Хај Србиња, хај пусте жестине,
Хај јунаштва што ми дивни чине,
Гледни оне — али нашто, брате,
Давно зна се за тиће крилате,
Па кâ увек тако је и сада,
Где Срб бије, ту је пуно јада.
Бој се бије — подне превалило,
А са неба сунце запламтило,
Ал' је Турком око срца зима,
Јер све даље Србаљ преотима,
Понајдаље Гојкови коњици,
Та јесу ти красни убојници:
Поломише, Турке замрсише,
За срце им војску ухватише,
Па је на све размахују стране —
То опази Арслан Сулејмане,
Гледну Руста, десно крило своје,
Русто гледну на спахије своје:
„Јала за мном!“ то само изусти,
Па коњица у коб Гојку пусти.
Дочека га Гојко — удрише се —
Пода њима земља се затресе,
А над њима сабље се сретоше,
Али Турчин беше среће лоше:
Живо одби, живље Србин ману,
Обори му главу на пољану —
Русто паде — кликну Србадија,
А уздахну листом Турадија,
Задрхташе јадни на све стране,
Понајвише Арслан Сулејмане,
Обамре му срце у недрима,
Али окле, кад га и не има,
Давно срце у Хајке је младе —
Камо срећа да је не познаде.
Ње се сети, препаде се тешко,
Заборави поштење витешко,
Плећи даде, па коњица сави
Ка чадору где злато остави,
Да је узме па да бега с њоме —
Ох зашто је маче са собоме!
Живо Турчин низ пољану нага,
Опази га Гојко, потера га,
Још кликује: „Стани, тако т' Бога,
Та један ће само на једнога.“
Али Арслан главе не обраћа,
Само ђога бакрачлијом лаћа.
Бежи ђого кâно див из горе,
Види Гојко, стићи га не море,
Па се пушке са рамена сећа,
Пушка цикну, а поможе срећа,
Арслан паде, заклаше га змије,
Звекнуше му празне бакрачлије.
Паде Русто, паде Сулејмане,
Збунише се Турци на све стране,
И пре Срб им пуно удри мука,
Ма сад тек им обрте нерука.
Али ко ће све ти казивати,
Ко л' им редом јаде прикупљати,
Ето једном: поцрвене трава,
Оставише пет хиљада глава,
Што претече, стругну без обзира —
Ал' ко рече да у Срба дира.
Ено беже — баш их поломише —
И чадоре Турци оставише,
А Србињи у њих улегоше,
Па их дивно преметати поше,
И подоста беше у некоме,
Понајвише у Арслановоме,
Баш у њему на гомиле благо —
Али где је Арсланово драго,
Где му сунце, где Хајкуна бела,
Благо стоји — куд се она дела?
О Хајкуна, ружа тек развита,
Па у киту са љиљаном свита,
Тако ти је румена и бела,
Ко је виде, срце му понела.
Ама слабо очију бејаше
Што дивоту ову сагледаше,
А међ овим неко момче Тале,
Красан јунак, сви га Турци хвале.
Ја сад не знам како с' надесило,
Ал' је једном Туре припазило,
Једном само, али доста беше,
Све му мисли за њом се отеше,
И давно је уграбити шћаше,
Ма с' никако згода не даваше.
Ал' кад Арслан на ограшју паде,
Тад се Талу и згодица даде:
„О Хајкуна“, рече, „сад си моја.“
Дирну коња, утече из боја
Право Хајци, — весела му мајка!
Јоште кликну: „Бежи са мном, Хајка!“
Што би даље, то песма не знаде,
Ал' и да зна, скратити ваљаде,
Ње ту нема, а нема ни Тала,
Где су да су — помогâ им Ала.
Сунце седа поносито, тио,
Гојко у њег' очи управио,
За горицу злаћано заходи,
Чини му се срећу му одводи,
Нешто му је и чудно и тешко,
Чудно куца срце му витешко,
Да је јутрос, кад бој запламтио,
Лако би се чуду још довио,
Ма су Труци у неврат расути,
Па на што ли ово сада слути!
Сунце зађе, а Гојко уздану,
Спусти очи, глену низ пољану,
И опази једнога коњика,
Ал' још не мож' разазнат му лика.
Коњик ближе — ох сад га познаде,
И мучнија мука га спопаде,
Позна Мирка, слугу Рајковога,
Ма какав је за милог му бога:
Вас у крви, а сетнога лица,
Једва свога што с' држи коњица,
Шинуле га гује наопако,
Гојко скочи: „Окле, брате, тако?
Бог ти вишњи дао срећу бољу,
Ал' ти носиш јаде и невољу.“
„Носим своју и твоју невољу,
Бог ће теби дати срећу бољу,
Теби можда, ал' мени никако,
Него деде прихвати ме јако,
Тешке су ме освојиле ране.“
Ово збори, љуља се да пане.
Прихвата га, с коња му помаже,
На земљицу Гојко га полаже,
Полаже га, а мозак му гори:
„А Мој брате, говори, говори!“
Мирко заче: „Ноћас све бејаше —
Баш се зора помолити шћаше,
А зачу се цика од пушака,
И поклика: ето нам Турака!
Откуд — како — једва ко запита,
Свако скочи, пред Турке похита,
Сретосмо се, па се покрвисмо,
Изгибосмо, љуто с' изранисмо,
Без ране нас не оста једнога,
Сваки братски бранио је свога,
И сам Рајко у бој се нагнао,
И он ране у руку допао —
То су, брате, то су јади наши,
Али ево и твоји и наши.
Побисмо се и Турке узбисмо,
Што могосмо, оно одбранисмо,
Али Цвету, али злато твоје,
Уграби нам пусти Радивоје,
Проклет да је, догод света траје,
Ова љута рана од њега је.“
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
А Змајевић — ох махни му јаде,
Бог нам таквих не дао никаде —
Ма је чудно испод овог неба,
Од свуда нас лоша срећа вреба,
Зато брже лозовине амо,
Да се њоме, браћо, оружамо,
Да несрећу, како откуд муне,
Дочекамо на те чаше пуне,
Да с' куцнемо, чашама звекнемо,
Шат немилу како одбијемо.
Побратимство под ноге вргао,
Родну земљу злотвору издао,
На крст часни сабљу повадио,
Украј Бога место изгубио,
Па све заман — ох ти јаде тешки!
Врти му се тај мозак витешки,
Цели свет се око њег' окреће —
Чини му се ни ђаво га неће.
Зборио је што је лепше знао,
Чинио је што боље могао,
Ал' кад виде да не може тако,
Домисли се, обрте инако,
И нареди лажне гласоноше,
Те на душу своју потегоше:
Е њен Гојко на ограшју паде,
Ал' се Цвета преварит не даде:
„Е па добро, дад' његову главу,
Да је видим мртву и крваву,
И целивам место драгог свога,
Кад га жива грлити не мога,
А ти брже копај раку ладну —
У њу лећу, издајице нећу.“
Тако Цвета, па лице одврати,
Својих мисли јађаних се лати,
Од образа сузе јој удрише —
Радивоја јади покосише,
Од јада му пуца срце живо:
Зашто он баш да јој чини криво!
Те проклиње која га родила,
И за таке муке одојила,
Е кроз пакâ до неба улега,
Небо пред њим, а не мож' у њега.
Ох када би време врнут могâ
До онога часа злосретнога
Кад је првом дивну угледао,
Чини му се: би је прегорео —
Би зацело, и могâ би ласно —
Али сада — сад је веће касно.
Гле град турски — мрко л' кроза тмину
На србињску гледа покрајину,
Мрко гледа, али залуд му је,
Лоше су му за каменом гује.
Што утекло па се не разбегло,
Све из боја у њ се Турак' слегло,
Ту мишљаху јадни да одахну,
Ал' несрећа још их се не махну.
И ако је као што се збори,
Онда богме у час понајгори,
Е ђауру није још до мира,
Војску купи, све најбоље бира,
Гради справе, какве још никада,
Кô да хоће баш амо на града,
Тако збори и тако се слути,
А Турцима у срцу се мути,
Свак се боја последњег спомиње,
Те понеки вако започиње:
„Вала, кардаш, то бојак бејаше,
Није шала, баш нас покрхаше,
Баш кô да се сваки помамио,
И чујте ме, а што бих вам крио:
Ако буде кâ што неки слуте,
И ђаури амо се упуте,
Ко год хоће нека куша срећу,
Нек их чека, ја их чекат нећу,
С пола сам им још и утећ могâ,
Ал' са града охронуће ђога.
Ту је Тале, ту је Радивоје,
Свак крај себе чува драго своје.
Радивоје јадан и несретан,
Али Тале, је л' он јунак сретан?
Ох и њему с' небо наоблачи
Како амо у града корачи.
Угледала жестока Туркиња,
Угледала краснога Србиња,
Угледала и запе јој око,
Ал' и јесте Радивоје соко,
Баш је мало такових јунака
И у Срба, камол' у Турака.
Сјајан Тале дотле њојзи био,
Ал' крај Срба сјајност изгубио
Кано месец кад гране сунашце —
Утече јој на око срдашце:
Тек спазила па Хајка планула,
И у срцу своме покликнула:
„Ето мени красна господара!“
Јао Хајка, ал' те срећа вара.
Нојца бежи, а зорица зори,
Стижу гласи гори иза гори.
И зацело веће Турци знаду,
Е ће ђаур ударит им граду,
Па ниједном остат се не хоће,
Свако гледа куд ће и како ће,
Заман уче, заман вође коре, —
„Беж'мо, беж'мо!“ сви изгласа зборе,
И умало града не пустише,
Ма их најзад вође надмудрише:
Да чекају још до тамне ноћи,
„Тад ће“, веле, „жесток индат доћи:
Војске пуно, а све момка љута,
Све самога кардаш Арнаута.“
Па сићане књиге повадише:
„Гледај само како султан пише —
Сто хиљада“ — Турци загледаше,
Ал' на срећу читати не знаше.
Ох на срећу, али не на своју,
Већ Бога ми, Србине, на твоју.
Сунце седе, ено тамне ноћи,
Ал' Турцима ниокле помоћи,
Па да им је јоште јада више,
Ето страже у град се сломише:
„Иде ђаур — броја му не има!“
Помами се срце у Турцима,
Поскочише, к вратим' полетеше,
А вође их устављат не смеше, —
И сва војска већ остави града —
Јао Турци, зарашта и сада.
Иду Срби, јечи поље равно —
Ма туд проше други већ одавно,
Е су чули како је у граду,
Чули Срби о турскоме јаду,
Па се вешто на ноге дигнули,
Две-три страже њима укинули,
Поред града прошли странпутице,
Хватили се зелене горице,
Ту запали згодно у потају,
Ако Турци нагну завичају.
Хоће Срби да освоје града,
Ал' га неће без турскога јада,
А саде им тако шака паде,
Унапред се већ срећице сладе,
Свима игра срце у недрима —
Ал' је Гојку око срца зима.
Ено Турак' — ох ти његов јаде! —
Међ њима је зацело и Раде,
Носи Цвету, Бог јој помогао!
Ма је Гојку кам на срце пао.
Ох ето их — Гојко ослушкује,
Спрема ватру, друсто разређује,
Па оли је задобити тако,
Оли тако ол' тужан никако,
Гњевно јунак зуб'ма зашкрипио:
„А мој побре, баш си ме убио.“
Глени Турке — већ су близу горе,
Већ веселе започеше зборе:
„Јала, кардаш!“ — тако један кликну,
Ал' из горе танка пушка цикну,
Турчин паде — и што ћу ти више,
Већ из горе пушке окупише,
Веће Турчин за Турчином пада,
Већ се кају што пустише града.
Би сад назад, ал' је доцне, јао,
Већ им ђаур пута пресекао,
Та јад спреда, а јад је одзаде,
А највећи: срца им нестаде.
Месец сину — а мој побре, глени,
Већ су одсвуд Турци опкољени,
Ђаур стискâ кâ никад дојако,
Бар Турцима учини се тако,
Те зовнуше Мухамеда свога, —
Јао Турци, прођите се тога,
У се, јадни, јер тако ми среће,
Ни капе вам тако претећ неће.
И бију се, а да што ће друго?
Отимљу се, ама неће дуго,
Сваки час им носи муке грђе,
Све их Србаљ опасује тврђе,
Удара им са стране свакоје,
Понајљуће где је Радивоје,
Ту је покољ, ту без нада мука,
Дршће Турком и срце и рука,
Сваки види е све већ пропаде,
Ма се бију — ал' заш не и Раде?
Са коња је јунак сајахао,
Мучно гледи — да л' му жића жао?
Да ли жића, да л' другога чега
И од жића јоште милијега?
Живот, име, и све што му било
Негда тако и драго и мило,
Све прежали, све веће прегоре,
Само једно још јунак не море,
Цвету не мож' — ох да ј' мртва веће —
И ка њојзи брзо се окреће,
И види је е земљи клекнула,
Па ка небу руке подигнула,
Богу с' моли, грозне сузе лије —
Ох он знаде е то за њег' није.
И љута га нека мука прима,
Дохвата му срце у недрима,
У срцу се страшне буде змије,
Гледа Цвету — Боже, закрили је!
Једно Туре ка њему долеће
Уплашено не мож' бити веће:
„Вала ето“ — кâ без душе поче,
Поче јадно, ма речи не доче,
Једно зрно удри га у главу,
Туре паде пред Рада у траву:
„Дакле тако, дакле још замало,
Можда одмах па ме је нестало —
Али она преживети може,
Па да други — страшан ли си, Боже!“
Вас се тресе — но шта с' оно чује? —
Радивоје плахо погледује,
И опази — а што ће му више,
Већ од свуда Срби проломише,
Турци беже — Србињи за њима,
Гоне, бију — Гојко међ првима.
Познаде га, кликну Радивоје:
„Јао Цвето, јао сунце моје!
Кад не можеш бит на срцу моме,
Та не дам те, богме, ни другоме.“
Ово рече, севнуше му очи,
Сабљу трже, плахим кроком крочи,
Већ је близу, већ до Цвете стиже,
Већ јој сабљу изнад главе диже!
„Умри!“ викну, ал' то и све беше,
Синџирлије срце му разнеше.
Радивоје паде на земљицу,
А прискочи Гојко на коњицу,
Узе Цвету, на коња је хити,
Па са њоме из крешева хити.
Ал' ко гони друмом кроз горицу
Бело чедо на плахом коњицу?
Обазре се — весела му мајка!
То је Тале, и са њиме Хајка.
Она Талу срце је понела,
Ал' га. неће ево Хајка бела,
Њено сунце остало назада:
„Пуштај, пуштај!“ повикује млада,
Отима се, ма заман јој муке,
У јунака јакосније руке.
Бежи Тале с Хајком кроз горицу,
Опази га Стојан на коњицу,
Женску главу добро распознаје,
Сећа с' љубе, мисли Српкиња је,
Чија можда љуба вереница
Што уграби негде потурица,
Па га тера, а вако кликује:
„Пуштај роба, ол' т' заклаше гује.“
Већ га стиже, већ — ох љутих јада!
Обрте се Тале изненада,
Пушку малу на Срба обара,
Погоди га сред живих недара,
Паде Стојан с коњица претила:
„Збогом, Мило, јеси погодила.“
Тале оде — оста бојна вика,
Оста за њим од пушака цика,
Далеко је већ јунак умакô —
Што ће Хајка кукавица јако?
Молила се — он је чуо није,
Отимала — помогло јој није,
И јоште би да још јадна може,
Али ето сва већ изнеможе,
Па на муци к небу погледала,
Озго Алу у помоћ позвала,
Ала чуо па јој помогао,
У душу јој чудну мисâ дао.
Престаде се Хајка отимати,
Да је пусти, престаде молити,
Крошто — зашто — ко то јоште знаде?
Тале мисли е му се подаде,
Те јој беле руке попустио,
Јао Тале, баш те Бог убио.
Тек Хајкуна што то осетила,
Па од паса ножа повадила,
Удри Тала у срдашце живо —
Ал' му млада не учини криво,
Што тражио, оно и нашао,
Заш отимâ што му Бог не дао,
Та срце је од самога Бога,
Кад те неће, не гони никога.
Једва зора забелела млада,
На мртваце бистра роса пада,
Кроз мртваце сузна и крвава
Иде, лута једна женска глава,
Све прегледа, а тражи једнога,
То је Хајка, Ала јој помогâ.
Брзо Хајка мимо прве хити:
„Тамо“, вели, „тамо мора бити.“
Где гомиле стоје понајвеће
Тамо јадна Хајкуна се шеће,
Мало било, за дуго не било,
Срце Хајку није преварило,
Тамо она нађе сунце своје,
Тамо лежи њезин Радивоје.
Познаде га Хајка, прихвати га,
Из мртаца мало износи га,
Полаже га на зелену траву,
Белу руку меће му под главу,
И гледа га Хајкуна сирота,
Не би л' нашла трага од живота,
Огледа га са свакоје стране,
Али само грдне види ране:
„Мртав, мртав — ох помози, Ала!“
Ово рекла па ножа спопала,
У срце се живо ударила,
Па крај драгог на земљицу пала, —
И уби се од тешке жалости,
Ал' што знаде, Боже ми опрости!
Красно Срби освојише града,
Па већ неки врћу се назада —
Већ и хладне ископаше раке,
У њих мртве спустише јунаке,
У славу им песме запеваше —
Ал' и других песама бејаше:
Мајке, сеје, љубе веренице
Закукаше кано кукавице,
Свака своје јаде удесила,
Понајљуће Стојанова Мила.
Сваки дан га Мила полазила,
На гробу му грозне сузе лила.
Сузе лила, јаде набрајала,
Име њему често спомињала,
Тужно, јадно — кам би заплакао,
Ма јад отај дуго не трајао.
Једно јутро пред зору румену
Нађоше је хладну и студену,
На гроб војнов тело наклонила,
Око крста руке обавила,
Прошâ живот, прошâ јад и боља —
А мој Боже, буди твоја воља,
Ја се теби и чудим и дивим,
Прими мртве, ма ја идем живим.
Гледни живе, гле красних јунака
На све стране цика од пушака,
Сватови су — гле пустог чауша,
С њим чутура, та сватовска душа.
Хеј чаушу, овамо и к мени!
Ма ко с' ово, побратиме, жени?
„Та Змајевић, да ли не знаш Гојка?“
А млада му — „Цвета је девојка,
Мила ћерка — но пиј, што си стао —
Де још једном — па с Богом остао!“
И весеље беше, па и прође,
Гојко с Цветом живовати пође
Лепо, красно, Бог их погледао,
Па им свога благосова дао.
Роди Цвета синке једнолике,
Четир сина, очине прилике,
Још очиног срца и деснице,
Та деснице па још и срећице.
Затим Цвета роди две ћерчице,
Као мајка беху лепотице.
И тако сам песму довршио,
Па те молим, побратиме мио,
Опрости ми што ми није боља,
А најпосле како ти је воља,
Свакојако жив и здрав ми био,
И кад имâ, рујно винце пио!
1848, у пролеће.
Извори[уреди]
- Песме Бранка Радичевића II., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1851.
|